Društvo
Ne padaj na zelene slogane
Termin greenwashing se kod nas uglavnom prevodi kao eko manipulacija ili eko obmana. Često ga ne primećujemo, a prisutan je na svakom koraku. Kad izgovorimo bilo koji od ovih termina, pre svega mislimo na oglašavanje ili informisanje koje ima za cilj da se prikaže osobina nekog proizvoda, aktivnost neke kompanije ili bilo koga drugog kao ekološka, a da ona to baš i nije.
Danas je moderno biti ekolog. Zbog toga je i greenwashing sve prisutniji, jer je svima cilj da se prikažu što odgovornijim kada je u pitanju zaštita životne sredine.
"Greenwashing je postojao i mnogo pre nego što je ekologija dospela u žižu javnosti. Danas to ne samo da je trend, nego se i novim izveštavanjem koje uvodi Evropska unija traži da kompanije dokazuju da imaju pozitivan uticaj na životnu sredinu ili bar da nemaju negativan uticaj. Između ove dve krajnosti kompanije traže svoj prostor da se prikažu ekološkim, često prelaze granicu dobrog ukusa i predstavljaju se kroz greenwashing, a ne kroz istinite objave u koje bi potrošači trebalo da veruju”, kaže za Oradio Kristina Cvejanov iz eksperstke mreže Green Loop.
Da bismo lakše shvatili kako funkcioniše greenwashing i koliko štete može da nanese, Kristina nam je u emisiji Eko linija navela primer iz šezdesetih godina prošlog veka, kada je petrohemijska industija izdejstvovala da se oznake za svu plastiku obeležavaju različitim brojevima u trouglu reciklaže, iako ne mogu sve da se recikliraju. Taj trougao reciklaže i dalje stoji na svim plastičnim pakovanjima i čak 60 godina nakon uspostavljanja sistema obeležavanja plastične ambalaže mi i dalje ne shvatamo da većina pakovanja iz naše kante iz domaćinstva uopšte ne može da se reciklira, jer nas ove oznake o kojima je Kristina pričala dovode u zabludu.
Trenutno u Srbiji imamo slučaj spojenih čepova na flašicama. To je situacija koje mnoge nervira, a veliki je broj onih koji sumnjaju u ispravnost te kampanje, s obzirom na to da je reč o dve različite vrste plastike koja zajedno svakako ne bi mogla da se reciklira.
“Činjenično je stanje da vi, kada zakačite te čepove za bocu, nemate problem sakupljanja odvojenih čepova koji će se rasuti. Tehnički, ta mera nije pogrešna jer sprečava da se čepovi zagube u procesu reciklaže kada reciklabilni otpad prolazi kroz roto sita. Ono što čini da ovo deluje kao greenwashing jeste činjenica da mi ovde pričamo o čepovima, a da pri tom nemamo razvijen sistem primarne separacije otpada i većina građana i dalje ne može da odvoji ni celu bocu, tako da pitanje čepa postaje manje relevantno”, objašnjava nam Kristina.
Dakle, greenwashing može biti i istinita tvrdnja, u ovom slučaju da spojena plastika olakšava reciklažu, ali ukoliko je to minorna tvrdnja u odnosu na neke druge uticaje samog pakovanja ili čitave kompanije onda to možemo da svrstamo pod greenwashing.
Kada je u pitanju greenwashing moramo biti oprezni i moramo se potruditi da proverimo sve ono što može da utiče na formiranje našeg mišljenja ukoliko nam je stalo do očuvanja životne sredine. Nekada ista stvar u okviru dve različite kompanije može biti drugačije posmatrana ili u jednoj zemlji može biti greenwashing, a u drugoj ne. Kristina kao primer navodi električne automobile koji u Srbiji jesu greenwashing jer mi struju dobijamo uglavnom iz termoelektrana na ugalj koje su veoma veliki zagađivači, a nemamo ni mogućnost da recikliramo litijumske baterije koje bi verovatno završile na deponijama i tamo bile uzročnik požara. Nemačka, recimo, taj problem nema i elekrični automobil tamo ipak jeste ekološko vozilo.
Kada je reč o Srbiji, naša sagovornica smatra da je on najprisutniji kod ubeđivanja stanovništva da su pakovanja reciklabilna. Na kraju, ostaje pitanje šta zapravo može da se reciklira.
"Na žalost, iz vaše kante u domaćinstvu mogu da se recikliraju plastične providence PET flaše, mogu da se recikliraju limenke i konzerve i staklena ambalaža. Druga pakovanja, iako su često reciklabilna po svom svojstvu, kao recimo kantica od pavlake ili boca od šampona, uglavnom ne nađu svoj put do reciklera. A sva fleksibilna plastika, kese i kesice, iako može da bude reciklirana ili iskorištena za dobijanje energije završi na deponijama”, kaže Kristina Cvejanov
Čeka nas još mnogo borbe sa kompanijama koje stavljaju ambalažu na tržište da bi se sistem unapredio i da bi ono što čitamo na ambalaži stvarno u praksi moglo da zaživi. Za sada su te poruke tu da frustrijaju potrošača, jer mu šalju poruku da bi trebalo da reciklira, a ne daju mu mogućnost da to i uradi.
Upravo zbog te frustracije potrošača koju je Kristina Cvejanov pomenula, obratila sam se Udruženju za zaštitu prava potrošača.
"Eko manipulacija se može podvesti pod obmanjujuću poslovnu praksu. Po našem Zakonu o zaštiti potrošača, to je praksa trgovca kojom se navodi ili preti da navede potrošač da donese ekonomsku odluku koju inače ne bi doneo. Ako mi planiramo da kupimo ekološki proizvod i kupimo neki koji se reklamira kao ekološki, a na kraju se ispostavi da to nije, to je obmanjujuća poslovna praksa. Za to je nadležna tržišna inspekcija koja proverava da li postoje nezakonitosti ili ne. Ako postoji nezakonitost pokreće se prekršajni postupak pred sudom. Predviđene kazne su od 300.000 do dva miliona dinara", kaže Edvina Patriškov Gnendinger, pravna savetnica Udruženja za zaštitu prava potrošača Prosperitet. Ona dodaje da njihovo udruženje za sada nema informacije o tome da je neki od postupaka završen, odnosno da je neko dobio kaznu za greenwashing kod nas.
OBRATI PAŽNJU
Zakon i sudstvo nam očigledno neće mnogo pomoći kad je greenwashing u pitanju i sve je na nama. Ostaje nam samo da dobro čitamo etikete, da ih proveravamo i da ne padamo na zelene slogane.
Više o greenwashingu poslušaj u emisiji Eko linija:
Alma Kovčić
Foto: Pixabay
