Na koži zauvek – priče koje tetovaže čuvaju

U studiju pod nazivom Osmica, u Novom Sadu, 26-godišnji Damjan Mihajlović svakodnevno pretvara kožu u platno, a motive u lične priče. Od prve tetovaže na sopstvenoj koži, do najstarijeg klijenta od 84 godine, Damjan je prešao put samoukog umetnika do prepoznatljivog tatu majstora. U razgovoru za Oradio otkriva zbog čega neki ljudi zauvek nose sećanja pod kožom, koje su najčešće zablude o tetoviranju, ali i zašto ponekad odbije klijenta – iz poštovanja prema umetnosti i prema njima samima.

Kako si počeo da se baviš tetoviranjem?

Želja se javila još u srednjoj školi. Drugar je primetio da stalno crtam neke motive koji bi ustvari i bili motivi za tetovaže. Uvek mi je to bila želja, ali nikad nisam imao hrabrosti da probam. I onda sam samo jednom presekao, kupio mašinicu i onda je krenulo ludilo.

Kako si došao do toga da otvoriš svoj studio?

Oslobodio sam se i stvorio neku klijentelu, pa sam tako i otvorio studio i krenuo da radim sam za sebe. Prvo sam bio samouk, ali sam posle godinu i po dana otišao na kurs kod mojih kolega. Imali su neki paket za početnike i to je bilo otkriće života.

Damjan Mihajlović (lična arhiva)

Koliko vremena je trebalo da razviješ veštinu i sigurnost u ruci da nekome zauvek ostaviš trag na koži?

Sad će pet godina kako sam u svetu tetoviranja i na početku nisam nikog osim sebe tetovirao, dok se nisam uverio u svoje znanje. Prošlo je neke dve nedelje od kad sam kupio mašinicu, do momenta kada sam sebe istetovirao. Posle su komšije čule zvuk mašinice, kucale su mi na prozor i tražili da ih tetoviram. Pored toga, vežbao sam na veštačkoj koži, voću, na primer, na bananama i narandžama i svinjskoj koži.

Damjan kaže da je psihološki izazov imati nešto trajno na koži, pa se mnogi nikada ne odluče na tetovažu. Neki krenu s malom, pa se "navuku" i nastave sve više. Kad shvate da bol nije veliki i da tetovaže mogu lepo da izgledaju i postanu deo identiteta, često pređu u ekstremnije, potpuno tetovirane varijante.

Šta ljudi najčešće žele da tetoviraju?

Zavisi ko je klijent, sve je od osobe do osobe, od Ostroga do Petrovaradina. Često me pitaju da im tetoviram sat na Petrovaradinskoj tvrđavi, navijači žele neke njihove grbove ili obeležja, ljudi koji vole igrice će uraditi neke likove iz igara. Devojke uglavnom tetoviraju male tetovaže, tanke linije i najčešće su za nešto vezane. Muškarac može da odradi i nešto što mu se samo sviđa i lepo mu izgleda, a devojke nađu neko značenje i tetoviraju se da bi obeležile nešto.

Šta je najneobičnije ili najzanimljivije što si do sada tetovirao?

Najzanimljivije je da sam tetovirao svog najstarijeg klijenta koji više nažalost nije sa nama, on je imao 84 godine kada sam uradio njegovu poslednju tetovažu. Imao je stare tetovaže još iz vojske i hteo je to da prekrije jer mu se nije sviđalo kako su izgledale. I stvarno, te prve i stare tetovaže su rađene tušem i iglom. Tad sam bio još početnik i svoje prvo prekrivanje tetovaže sam radio na njemu. Dosta je specifična koža za rad, ali je to odlično ispalo.

Prema Damjanovim rečima, rebra su najbolnije mesto za tetoviranje, a odmah zatim list, što potvrđuje i ličnim iskustvom. Ljudi najčešće biraju podlakticu, iznad lakta ili butine, dok muškarci obično počinju s rukama. Neki biraju skrivena mesta zbog diskretnosti, a drugi nogu zbog pretpostavljene manje boli. Iskustva su različita.

Koje sve metode tetoviranja postoje?

Postoji tetoviranje mašinicom, tradicionalno japansko tetoviranje bambusom i iglicama, hand pook koji je jedna obična igla i ona se bocka tačkica po tačkica i stare filipinske, koje se rade sa dva štapa. Pored svega toga ljudi rade i skarifikaciju, na istoj dubini na kojoj ide tetovaža, nožem se seče deo kože i neko samo ostavi ožiljak da mu raste, a neko utrlja i boju. Postoje razne tehnike, a za vreme kamenog doba, ljudi su se sa ožiljcima vraćali iz lova i pepelom su ih utrljavali kako bi sterilisali ranu, međutim kad koža zaraste, ostane crno od pepela i to su zvanično prve tetovaže ikad.

Da li postoje neke "modne" tetovaže koje svi trenutno tetoviraju?

Mislim da će zauvek ostati simboli lav i ruža kao najjači motivi za tetoviranje, a može i kompas neki da se ubaci. Šala na stranu, primetio sam da su se vratile neke vrste tribala ili nešto slično njima, što lično nije moj fazon, ali je bilo prilično popularno 2000-tih i mesto za njih su najčešće donja leđa. Lično mnogo volim Japan i japansku kulturu i primetio sam da se dosta ljudi okreće ka njima, ali na Balkanu će realizam dugo da zauzima prvo mesto.

Dolazi leto, da li je dobra ideja raditi tetovažu u ovom periodu godine? Šta treba znati pre nego što se odlučimo za letnju tetovažu?

Uvek se može tetovirati, bez obzira na deo godine, leti je samo problem što klijent hoće da ide na bazen ili plažu i vruće je, pa je samim tim dosta teže održavanje tetovaže. Leto je zbog toga problematično, jer ljudi hoće da idu negde da se rashlade, ili idu na godišnji odmor i more, a posle tetoviranja bi trebalo da se ispoštuje bar 20 dana i da se ne ide na ta mesta. I posle toga, kad tetovaža zaraste, potrebno je čuvati i mazati kremama sa faktorom. Lično mislim da su noge najbolje mesto za tetoviranje leti, mnogo je lakše za održavanje jer su ljudi stalno u kratkoj odeći, pa se često može mazati i čistiti.

Da li ljudi dolaze sa potpuno jasnom idejom ili često traže da im ti “nacrtaš priču?”

Ima i jednih i drugih. Imam klijente koji sami sebi naprave motiv i sve sami uklope, a ima i onih koji dođu sa nekom idejom, pa posle zajedno to sklapamo i kroz razgovor se dolazi do željenog dizajna koji će on nositi na koži, a opet će biti neki moj lični pečat. Došao mi je jednom neki dečko koji je samo hteo da se istetovira, nije mu bilo bitno šta, tako da sam mu ja predložio neki moj već gotov dizajn od ranije, i eto, on je bez pogovora pristao, tako da ima i takvih slučajeva.

Ima li u poslednje vreme tetovaža koje su inspirisane društvenim dešavanjima, protestima, blokadama…?

Ima itekako. Kada je bio protest u Novom Sadu na tri mosta, moj kolega, koji je inače grafički dizajner, napravio je jedan logo, tri mosta koja formiraju srce i dosta njih je tetoviralo baš taj logo. Mnoge kolege su radile i besplatne tetovaže, ukoliko se istetovira neki motiv vezan za proteste i blokade.

Da li si nekada odbio da nekome uradiš tetovažu i zašto?

Jesam, ali moj način odbijanja je da tražim preveliku sumu novca za nešto što ustvari ne želim da uradim. Došao mi je neki dečko koji ima 19 godina, bez ijedne tetovaže, a hteo je da tetovira celu šaku. Rekao sam mu da neću to da radim, jer nikad ne znaš šta ćeš sve raditi u životu, pogotovo tako mlad. Tetoviranje šake je kod nas i dalje dosta ekstremno. Drugi razlozi su kada ja ne bih nešto lično voleo da tetoviram ili mi je nešto previše. Japanski stil volim, realizam koji se danas dosta radi i ne toliko, ali ga svakako odradim. Manastiri i ikone, to stvarno ne volim da radim. Evo jedna interesantna priča, parovi često vole da dolaze da tetoviraju neke zajedničke tetovaže ili imena, to mi je onako smešno, ali to su uvek dobri klijenti, jer će se neko od njih sigurno u jednom momentu vratiti da to prepravi.

Damjan kaže i da mu dolaze ljudi koji se plaše tetovaže, pa ih umiruje objašnjavajući da bol nije jak i da se ide polako, odrađujući prvo mali deo. Pomenuo je komšiju koji se uvek uplaši i zbog toga ga tetoviranje više boli, smatrajući da je bol uglavnom psihički uslovljen strahom i očekivanjem jakog bola.

Da li se promenio pogled na tetovaže i da li idalje postoje predrasude?

Da postoje, ali menja se. Po klijentima to mogu da primetim, jer dođu i pokažu mi rad nekog svetskog majstora, i tu se vidi da ljudi počinju da prepoznaju šta je kvalitetna tetovaža. Postali su svesniji i počeli su više da se edukuju, ili se i tetoviranje generalno jako proširilo, pa ljudi imaju veći pristup svemu. Svest po pitanju kvaliteta se promenila, a što se tiče predrasuda, da one kod nas i dalje postoje. U Barseloni sam video policajku i policajca u uniformi, skroz su istetovirani, čak i po licu. Kod nas je situacija drugačija, ljudi koji takvim poslovima žele da se bave, moraju da skidaju laserski tetovaže i da za to imaju dokaz.

Ispričao nam je i da je najekstremnije što je video tetoviranje beonjača, koje je radio jedan kolega iz Austrije. U toj situaciji se tetovira oko po oko i može biti opasno po vid. Tetovaže se mogu skidati laserom, kaže Damjan, ali ne i one na beonjačama, a lasersko skidanje je bolnije i zahteva više plaćenih termina.

Imaš li savet za mlade koji razmišljaju o svojoj prvoj tetovaži? Na šta da obrate pažnjum, a šta da nikako ne rade?

Treba voditi računa da studio pre svega bude korektan i uredan, a da je majstor čist i pedantan. Dobro pazite kod koga se tetovirate, to je najbitnija stvar, a sad, šta će ko stavljati na svoju kožu, to je opet njihova lična stvar. Prvi put je uvek bolje nešto manje i sitnije i na nekom manje vidljivom mestu, čisto da se vidi da li je to stvarno za nekoga i kako će se nositi sa tim, jer je to tu zauvek, ne skida se prvim tuširanjem.

Koji su ti planovi za budućnost?

Nešto bliže, od 3. do 6. jula radim peti po redu humanitarni Banetov turnir. Inače, planiram da proširim studio i možda dodam barberaj. Da proputujem još i svašta obiđem i naravno, da nastavim da se bavim ovim, jer je to ono što volim.

Ceo intervju sa Damjanom možeš poslušati ovde:

Jelena Bursać

foto: lična arhiva