Kako do savremenog sistema upravljanja otpadom?

Javno komunalno preduzeće "Čistoća", zaduženo za upravljanje otpadom u Novom Sadu, kako je nedavno pisao VOICE nema dozvolu za njegovo odlaganje, kao ni upotrebnu dozvolu za gradsku deponiju. Ova tvrdnja potakla nas je razmišljanje o tome kako bi trebalo da izgleda jedna savremena deponija i koliko smo kao zemlja daleko od jednog takvog savremenog sistema upravljanja otpadom. O tome smo u emisiji "U kakvoj zemlji želim da živim" razgovarali sa Igorom Jezdimirovićem iz udruženja Inženjeri zaštite životne sredine i sa Danijelom Jankov iz JKP "Čistoća" Novi Sad.

Igor smatra da je veoma bitno da shvatimo da je u ovom periodu dinamičnog razvoja društva došlo do promene sastava samog otpada koji odlažemo na deponije i da zbog toga više nije dovoljno samo baciti otpad na mesta na koja smo to do sada radili. On kaže da treba upravljati čitavim sistemom otpada i to tako da on ne predstavlja opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Igor nam je objasnio i kako bi trebalo da izgleda savremena deponija.

"Ta deponija mora pre svega biti adekvatno izolovana, da ocedne vode koje se ispuštaju iz tela deponije ne ugrožavaju podzemne vode. Tačnije, ako zamislimo jednu modernu deponiju, pre nego što počnemo da odlažemo otpad na nju, mi smo dno same deponije izolovali i postavili odgovarajuće materijale koji omogućavaju da sva voda koja se iz tela deponije sliva, odlazi kanalisano u sistem za prečišćavanje otpadnih voda i onda se posle prečišćavanja bezbedno pušta u životnu sredinu", navodi Igor.

Prema njegovim rečima, deponija bi i sa gornje strane, kada je otpad odložen, trebalo da bude pokrivena inertnim materijalima.

"Tačnije, materijalima koji ne reaguju sa okruženjem i ne mogu tako lako ni ljudi ni životinje da dođu do sadržaja samog otpada koji je u telu deponije. Na taj način se sprečava da se neko ko se kreće po tom inertnom otpadu zagadi. Pored toga u samoj deponiji koja je sanitarna po adekvatnim uslovima nalaze se i odušni kanali. Kada dolazi do razgradnje samoga otpada koji se nalazi na deponiji stvaraju se deponijski gasovi. Najvećim delom to je metan koji je lako zapaljiv i ukoliko se ne izvuče iz samog tela deponije dolazi do samozapaljenja na visokim temperaturama, koje se naravno stvaraju prilikom procesa truljenja", navodi naš sagovornik.

Ipak deponija je samo poslednji korak unutar hijerarhije upravljanja otpadom. Pre svega trebalo bi sprečiti nastajanje otpada, a za to je zadužena industrija, koja plasira proizvode na tržište i koja bi morala da razmišlja o tome kakav će otpad biti njihov proizvod nakon korišćenja. Drugi korak bi bio da ono što od otpada nastane ponovo upotrebimo. Dobar primer takve ambalaže su staklene tegle koje iznova mogu da se koriste.

Treći korak je reciklaža, odnosno prerada sirovine kako bi ona ponovo dobila upotrebnu vrednost. Tako od aluminijumskih limenki ponovo nastaju limenke, od starog papira, kartona i slično. Četvrti korak podrazumeva pretvaranje otpada u energiju. Neopasni komunalni otpad koji ima energetsku vrednost može da se spaljuje u cementarama i koristi kao alternativno gorivo. Samim tim smanjuje se njegova zapremina i tek nakon toga se odlaže na deponiju.

Igor Jezdimirović smatra da je cilj svake deponije i uspostavljanja sistema upravljanja otpadom zapravo smanjenje zapremine otpada i njegovo deponovanje tako da ne ugrožava životnu sredinu i zdravlje ljudi, a da je Novi Sad, na žalost, dobar primer kako deponije ne bi smela da izgleda. Danijela Jankov iz JKP "Čistoća" kaže da je novosadska deponija nastala pre više od 50 godina i da nije ni mogla biti projektovana u skladu sa standardima Evropske unije.

"Kao takva, ona predstavlja nesanitarnu deponiju, odnosno smetlište. Javno komunalno preduzeće 'Čistoća' Novi Sad je 3. aprila 2017. godine dostavilo Pokrajinskom sekretarijatu za zaštitu životne sredine i održivi razvoj Radni plan postrojenja sa Programom korektivnih mera i dinamikom prilagođavanja rada postrojenja za upravljanje otpadom na deponiji u Novom Sadu na saglasnost. Nadležni organi dužni su da do 31. decembra ove godine donesu odluku da li postrojenje može da nastavi sa radom", rekla nam je Danijela.

Jezdimirović smatra da je Srbija za sada još uvek daleko od uvođenja savremenog sistema upravljanja otpadom. Kako kaže, njegovo uvođenje pre svega podrazumeva volju donosioca odluka da se on uvede, al ii volju građana da shvate da otpad oko nas predstavlja opasnost.

"Srbija je daleko, u smislu razvoja svesti i pritiska koji građani prave ka donosiocima odluka da se takav sistem uspostavi i na žalost jedini trenutni mehanizam pritiska ka njima jeste to što barem deklarativno želimo da postanemo članica Evropske unije, gde su principi zaštite životne sredine, tačnije principi zaštite zdravlja građana na izuzetno visokom nivou. To je, na žalost, jedini pritisak koji trenutno postoji i zato se proces uvođenja ovakvog sistema toliko dugo odlaže. Novi Sad je dobar primer jer raspolaže sa dovoljno finansijskih sredstava da ukoliko želi, i donese se politička odluka u narednom periodu može da započne izgradnju regionalne deponije i dobrim delom da isfinansira iz sopstvenih sredstava", objašnjava Igor.

On podseća da Novi Sad ima budžetski fond za zaštitu životne sredine koji godišnje prikupi oko dva miliona evra, a da je regionalnim planom uravljanja otpadom sa centrom u Novom Sadu koji obuhvata većinu opština Južno-bačkog okruga predviđeno da regionalna deponija košta 14 miliona evra.

"Tačnije, Novi Sad bi samostalno, bez drugih opština, mogao da izgradi samo iz budžetskog fonda za zaštitu životne sredine regionalnu deponiju za sedam godina, bez bilo kakvog kredita ili bilo kakvih drugih dodatnih sredstava. A pri tom postoji gomila mehanizama koji mogu da se iskoriste da bi se taj sistem uspostavio. Ono što nama fali jeste jasna politička odluka i realna želja da se to sprovede", zaključuje naš sagovornik.

Emisiju U kakvoj zemlji želim da živim možete preslušati na podkastu O radija.

Alma Kovčić