Zubi koji kidaju

Činjenica da neki bend nastupa prvi put zajedno može dovesti do pogrešne pretpostavke, a nakon toga i do zaključka da to može biti nešto dosta skromno ili čak loše. Da, bend Zubi jeste nastupio prvi put u životu na nedavnom Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu, ali, prvi nastup svakako ne znači da se članovi benda ponaosob do sada nisu gledali "oči u oči" sa publikom i predstavljali autorske kompozicije. Zubi su iskusan dvojac koji čine Dušan Prentović za bubnjevima, dobro poznat novosadskoj rokerskoj pubilci kroz bend Wolfram i Bojan Vuković a.k.a. DJ Rasheed kojeg ne treba posebno predstavljati, iako je, ruku na srce, ovo bio njegov prvi nastup kao frontmena sa mikrofonom i u toj ulozi se sjajno snašao.

Na kraju, bio je to dobro osmišljen, energičan i iskren nastup koji je okupio brojnu publiku koja je tražila još. Inače, Festival uličnih svirača je na ovogodišnjem jubilarnom izdanju rešio da podseti Novosađane kako je to bilo pre nego što su se preseili u podgrađe Petrovaradinske tvrđave i uspostavili Gradić fest. Deo publike je više voleo kada se ceo program dešavao u centru grada, dok neki baš vole Gradić. Videćemo kako će biti u narednim godinama, a o tome kakvi su utisci benda Zubi sa nastupa na festivalu i šta bend planira u nastavku karijere pričao nam je bubnjar Dušan Prentović.

Hajde da odmah rešimo dilemu, bend se zove Zubi, ali instagram nalog je @zubikidaju?

Tako je, bend se zove Zubi, a samo nalog na Instagramu nam je ZubiKidaju. Ne znam iz kojih razloga je kolega to napravio, ali dobro zvuči i vidim da se brzo hvata ljudima.

Na ovogodišnjim Sviračima je bila vaša prva svirka uživo. Kada neko neupućen vidi da je u pitanju prva svirka nekog benda mogao bi to da protumači pogrešno, jer vi svakako niste prvi put na bini?

Pa zapravo, Bojanu Vukoviću, mom kolegi iz benda, a.k.a. Rašidu, to je prva svirka, prva pesma, prva muzika, prvi album, sve. Čovek je prekjuče dobio i prvo dete, oženio se, baš je debitant, ali uopšte ne zvuči kao debitant. Ima ozbiljnu kilometražu kao DJ i čovek u svetu muzike i organizacije događaja – duže od mene. A ja kao bubnjar pratim to sa svojim iskustvom i galamom, ali mogu da kažem da sam imao ozbiljnu tremu.

Veću tremu nego kada si prvi put nastupao?

Iskreno, mislim da je sad bila veća trema. Ovo je bilo zbrzano, ali nije bilo prepušteno slučaju. Vodili smo računa o svemu i imali par drugara koji su nam puno pomogli. Zato je delovalo ubedljivo, kao da smo to već radili.

Ljudi te najšeće povezuju sa bendom Wolfram, šta je bilo sa tim bendom?

Wolfram je imao svoj neki životni vek koji se, nažalost, završio možda prerano. Mislim da smo se malo umorili, malo okrenuli nekim drugim stvarima. I dalje smo drugari, sve to funkcioniše, ali bend se ugasio. Neki iz Wolframa su napravili i druge projekte. Posle se rodio Stiff Buscemi, koji je uz padove i skokove i dalje tu. Ivan Krstić Krle je glavni songwriter i Buscemija i benda Jimmy Fitzsimmons, on ima zaista dosta projekata. Zašto ga pominjem? Zato što je on radio produkciju za Zube i snimao sintisajzere i Bojanove vokale u svom studiju Soundbubble. On je jako bitna karika koja nas povezuje.

foto: privatna arhiva

Svirka u minimalističkom pristupu ne daje pravo na grešku. Koliko je različit osećaj sada u odnosu na nekadašnju svirku gde je ipak bio ceo živi bend?

Pa jeste, malo je suroviji kontekst, ali valjda je zato i dobro. Generalno je nabijeno emocijama i idejom. Pesme nam traju minut - dva, ceo album, šest pesama - 13 minuta! Kuburili smo kako da spremimo nastup da traje bar pola sata. Zato smo ubacili i jednu pesmu Partibrejkersa i čak smo sami sebe pozvali na bis i ponovili jednu stvar. Ali mislim da je to bio dobar izazov i interesantan poligon za igru. 

Naravno da upadaju u oči ne samo ritmovi i rokerski pristup, nego i tekstovi. Šta vas pokreće u pisanju?

Pa tekstovi su dosta in your face, jednostavni su, punk. Kad me pitaju šta sviramo, kažem: punk više kao ideja, ne nužno kao žanr ili BPM. U tom punku možeš da pričaš i o tome šta te nervira i šta voliš i šta te radi i od čega ti je muka. Bojan je zaslužan za tekstove i vokale i dosta lako se ljudi identifikuju s njima. Nisu filozofske teme, ali trudimo se da ne budemo površni. U moru banalnosti, mi pokušavamo da zagrebemo malo dublje.

Što se tiče snimanja albuma, danas deluje da je lako – snimiš na telefon i imaš album. Ali kvalitet se na kraju pokaže. Kako je kod vas?

Kod nas je bio polu-studijski, polu-kućni kontekst, ali Krle je zaslužan da to tako zvuči. Posle je kolega Miles High, Aleksandar Grbić, radio mastering. Iako je punk, galama i buka, oni su vrlo pažljivo pristupili projektu. To je nama odgovaralo zbog ograničenog vremena i želje da sačuvamo svežinu ideja. Muzika je umetnost trenutka – prođe i više nije to.

Staviti sve na album i objaviti ga je cilj svakog benda. Kakva je situacija kod vas, da li je to album ili snimak po snimak?

Bojan to zove albumom, ja EP-jem. Danas je pažnja slušalaca kratka, nema strpljenja za konceptualne albume od 70 minuta. Pesme su kratke, obim mali, pa nismo razmišljali o dugoj formi. Više smo radili pesmu po pesmu i to se uklopilo kao celina. Nismo mnogo planirali, bilo je stvar trenutka i to je u redu.

Na Sviračima je bio početak, šta je sledeće?

Za sada znam samo da smo u priči sa Changeover festivalom u Beogradu, početkom oktobra. Još ne znamo tačno, ali to je interesantan festival za ljubitelje nove muzike. Ne planiramo puno unapred, prioriteti su drugačiji.

Dušanovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na,linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

fotografije: Jovana Semiz