Zrelost pomaže da kažeš ono što želiš

Dugogodišnji novinar, rok kritičar i muzičar, profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, a od nedavno i doktor nauka Zlatomir Gajić, na predstojećem Festivalu uličnih svirača nastupiće u okviru Danube Streamwaves bine sa bendom Aviostoper, poslednjeg dana festivala. 

"Aviostoper je jedno novo-staro ime na rok sceni Novog Sada. Povezuje nas priča o nekadašnjem bendu Ministarstvo ljubavi, za koji većina Novosađana kaže da se seća ili da je čula za taj bend. Nekada smo funkcionisali na prinicpima novog talasa i polako se preselili u tišinu. Sad smo se vratili pod drugim imenom, mada ime nije toliko ni važno, ljudi bi trebalo uživo da čuju kako to zvuči, a to će moći na ovogodišnjem Festivalu uličnih svirača", kaže Zlatomir na početku razgovora za Oradio. 

Šta je to što publika može da očekuje?

Očekujem da ljudi prepoznaju ono što mi hoćemo da kažemo. U pitanju je lepa rok poezija Dragana Avramova koji iza svih materijala, u oba pomenuta benda, stoji već decenijama. Spletom okolnosti, specifičnih za domaću rok scenu, ovaj autor nikad nije postao poznat, šta god to značilo. Sada, kada smo se ponovo povezali posle toliko godina, a uz iskustvo koje svi ponaosob donosimo iz sfere muzike, peozije, medija, marketniga, socijalnih mreža, pa i subverzije, već uz ovu prvu pesmu, to može da se ostvari.

Tvoje muzičko iskustvo je veoma veliko, oprobao si se u više muzičkih rok žanrova. Kako se osećaš ponovo sa instrumentom u rukama?

Lepo se osećam pored ekipe koja svira sa mnom. Svi smo vršnjaci, da kažem "srednjih" godina sa velikim iskustvom i pravo je zadovoljstvo svirati. Mogu da kažem da je ovo bend po mom ukusu. Iza mene je mnogo projekata, profesionalnih, poluprofesionalnih, umetničkih, amaterskih, cover i praktično ceo život sam na rokenrol sceni. Misim da je ovo pravi bend, muzika koja bi u ovom dobu trebalo da postoji. Kad si zreo, znaš kako da kažeš ono što želiš.

Dugi niz godina si imao priliku da preslušavaš nove albume i ocenjuješ rad drugih bendova. Koliko si kritičan prema samom sebi i kolegama iz benda?

Kritičan sam, veoma. Bend je od mene tražio, s obzirom na to da sam dugi niz godina i neprekidno na sceni, da budem neka vrsta muzičkog direktora, odnosno, kako aranžirati pesmu i kako je plasirati. Shvatio sam to veoma ozbiljno, ali kako to već ide, šta god da sam rekao bilo je podložno promeni, kao i uvek u radu benda. Na kraju, te kreativne varnice stvaraju plamen koji će, verujem, publika moći da prepozna.

Očekuje nas i 19. izdanje Festivala uličnih svirača na kojem ćeš nastupiti s bendom, ali na kojem si i radio dugo godina. Kako ti festival izgleda danas?

Bio sam nebrojeno mnogo puta u ulozi PR-a festivala, iako sada to nisam, teško mi je da budem objektivan ili da ne budem pristrasan, iako sam izvan te priče. To je svakako festival koji Novosađani vole i po važnosti smatraju da je među prva tri, možda, posle Exita i Sterijinog pozorja. Festival se od svog početka razvija na zdravim temeljima, na uličnoj umetnosti koja u sebi nema laži niti prevare. Lepo se pozicionirao i infiltrirao u grad, možda još bolje od kada je prešao u Podgrađe, sa sjajnom idejom i inicijatovim da Petrovaradin postane ona strana obale gde su stvari još lepše i umetničkije od leve strane Dunava.

Osim svega što smo dosad naveli ti si i profesor na Odseku za žurnalistiku, odnedavno sa odbranjenom doktorskom disertacijom i to na temu poezije Branimira Džonija Štulića. Kako si došao na ideju da svoj rad posvetiš upravo ovoj temi?

Ideja se rodila još u vreme kada je trebalo da magistriram, tada mi je tema bilo stvaralaštvo Milana Mladenovića. Realno, to nije bila direktno moja ideja, već mog profesora i mentora Dragana Stanića, inače predsednika Matice srpske. On je smatrao da neko mora da se bavi i tim rubnim područijima književnosti, a da sam ja, kao rok novinar, kompetentan da se tome posvetim. Krenulo je sve sa magistarskim, poezija Milana Mladenovića i medijski odjeci koje je ona napravila, a onda se prenelo na doktorat i temu Branimira Štulića. Ne moža se reći ko je bolji, ali je Džoni Štulić svakako opširniji, pa je zbog toga takav redosled. Sada je i to završeno, postao sam doktor filologije baveći se rokenrolom.

Najlepše je kada možeš da radiš ono što voliš i da se tome posvetiš. Verujem da većinu pesama Džonija Štulića voliš, kao i većina nas, ima li ipak neka koja ti se ne dopada?

Od prvih kaseta koje smo kupovali ranih osamdesetih i koje smo toliko puta preslušavali, kada dođeš u poziciju da pišeš tako veliku i odgovornu stvar kao što je doktorska disertacija, onda shvatiš da nisi sve pesme ni poslušao do kraja i na pravi način razumeo. Odjednom ti se nađe na stotine novih stihova, od kojih ne znaš koji je bolji. Onda dođeš do toga da je u narodu Džonijeva kasnija faza ocenjena kao lošija, da je opao kvalitet pesama, kvalitet muzike, da je on postao čudan, a u stvari je on nastavio dalje, samo je malo promenio izraz. Pretpostavljam da ga ljudi, pre svega novinari koji su ga ocenjivali, nisu dobro razumeli.

Džoni Štulić, kao Milan Mladenović jesu specifične pojave na rok sceni bivše države. Imaju veliki broj fanova i verujem da bi mnogi voleli da pročitaju tvoj rad. Koliko je to realno?

To me je podsetilo na jedan njegov citat. Postoji jedno Džonijevo delo koje je njegova autobiografija u stihovima, zove se "Smejurijada u merama", pisana je u heksametrima poput one kojom je pisana Ilijada i Odiseja. Svakome preporučujem da to pročita, on tu svašta piše o svom životu, a kaže i da bi neko pisao o njemu, kritikujući neke koji su o njemu pisali, mora tome da pristupi kao doktorskoj disertaciji. Kada sam to pronašao shvatio sam da ne radim ništa drugo nego pratim bardova uputstva.

Kao profesor imaš kontakat sa mladima, sa studentima koja žele da postanu novinari. Kakvi su budući novinari i kakvu budućnost misliš da mogu da imaju u Srbiji?

Moje mišljenje je da se naša zemlja u modernom pristupu novinarstvu ne razlikuje mnogo od inostranstva, jer se najviše toga bazira na samoinicijativnom pristupu i kreiranju svojih platformi, na kojima se opet mogu plasirati zdrave, mladalačke ideje i stavovi. Pridružiti se nekoj redakciji može da bude dobro iz profesionalnog aspekta, ali može da bude i teško, pogotovo u ostvarivanju ideoloških stavova. Biti novinar danas nije lako, ali ja svoje studente ohrabrujem da nađu način, jer u njima vidim ono što je najbolje, neukaljano aktuelnom situacijom.

Jovan Marjanović