Zoran Strika: Želim da budem još bolji novinar

Unija studentskih glasila Srbije, povodom 80 godina studentskog novinarstva u Srbiji, nagradila je novosadske studente zbog tekstova koji su objavljeni na portalu Univerzitetski odjek. Nagradu "Ivo Lola Ribar" Unija studentskih glasila dodelila je prvi put ove godine. Nagrađeno je četvoro studenata, a najbolju reportažu "Ljudi u kroksama" napisao je Zoran Strika.

Teško mi je da odgovorim sada koliko mi to znači, mislim da ću možda tek kroz nekoliko godina moći da kažem da li mi je išta značila ili ne. U ovom trenutku to je zaista lepa pohvala za jednu stvar koju sam uradio. To je ta jedna reportaža koja je nastala i drago mi je da se ona izdvojila, pretpostavljam da je tu bilo i konkurencije. U smislu kao pohvala znači mi, a sad da kažem karijerno da li znači, ne mogu.

Mislim, drago mi je što je to nagrada koja se prvi put dodeljuje sada i što je ime nagrade Ivo Lola Ribar pa mogu da kažem da se bavim partizanskim novinarstvom, ili tako nešto.

Kako je i kada i gde nastala tvoja reportaža "Ljudi u kroksama"?

Moja reportaža nastala je u Kutini, to je mesto pored Zagreba, nekih sat vremena vožnje. To je zapravo prihvatni centar za izbeglice. Mi smo otišli tamo i trebalo je da napravimo neki medijski proizvod kada dođemo tamo. Međutim, to je izgledalo kao kad gladni vukovi dođu i vrebaju plen. Nas dvadeset i nešto na njih devedeset, naravno nisu svi raspoloženi da pričaju o tome kroz šta su prošli. Ja sam, naravno, razgovarao sa njima, međutim, ono što je meni zapalo za oko bilo je da zapravo svi skoro nose krokse. To je ta kulturološka razlika zapravo, o čemu ja negde i pričam. Nama su krokse nešto što ne bi nosili ni na plaži, a za njih je to nešto što im relaksira noge nakon hiljade kilometara koje su prošli. Tako da je to ono što mi je privuklo pažnju.

Kako si odlučio da se baviš novinarstvom?

Negde sasvim racionalno, zapravo, ali to racionalno ne poseže samo iz četvrte godine srednje škole, kada moraš da se opredeliš da li ćeš još četiri godine da budeš kod mame i tate na hrani ili ćeš da radiš nešto. Upisao sam laku srednju školu da bih imao dovoljno bodova za budžet, i to mi se ostvarilo. Zapravo, ono što je mene zanimalo bila je sociologija, odnosno društvo, ljudi. Naravno bilo je pisanje, dosta sam se interesovao za književnost, pogotovo u srednjoj školi kada sam imao vremena nešto više i da čitam. I kada sam razmišljao šta bi to moglo da bude, da li da upišem književnost, shvatio sam da je možda novinarstvo ono što zaokuplja više stvari koje mene interesuju i koje ja prosto mogu da iskontrolišem, da se to negde fluktuira u mene i da iz toga proizvedem nešto kreativno. To je bio neki period, odnosno trenutak kada sam odlučio da je novinarstvo za mene i da možda tu imam više šanse da zaradim nešto za život nego književnost, ako ćemo iskreno.

Pišeš za Univerzitetski odjek, radiš na Radiju 021, kako ti se čini kakva je pozicija novinarstva u Srbiji u ovom momentu?

Mogu da ponavljam ono što je već rečeno, a što uglavnom slušamo sada. U mejnstrim novinarstvu to je ono što Viktor Ivančić kaže otprilike, da je to najgora vrsta novinarstva. Ona vrsta novinarstva koja apsolutno ništa ne menja i koja je ta koja podržava status quo. I pitanje ukoliko mi pogledamo šta je danas status quo, ne samo u Srbiji nego i u regionu, a možemo pogledati i negde van granica regiona odnosno šta se dešava i kakve su tendencije i u Evropi, onda se moramo pitati da li je to novinarstvo, to srednjestrujaško, zapravo ono što mi želimo. Postojale su ideje kako da se mediji oslobode i stranačkih pritisaka i pritisaka vlasti, pritisaka novca i svega. Imali smo pokušaj sa projektnim finansiranjem koji je prosto zakazao, pa sad možemo da vidimo da se novac na lokalu dodeljuje medijima koji su poprilično ravni oglasnim tablama neke političke stranke. Tako da u tom smislu – loše.

Kakvi su tvoji planovi za dalje?

Svakako da u ovom trenutku planiram da ostanem u Srbiji, planiram da se bavim novinarstvom. To je ono što mi sad čak i neki profesori govore, da već treba razmišljati da se ode odavde jer biraš između normalnog pristojnog života i toga da stvarno preživljavaš. Ali ne znam... Moja je želja da se bavim novinarstvom i u budućnosti, a sad, ukoliko bih otišao u inostranstvo, da se ne lažemo želim da imam neki pristojan život, prosto javlja se ta jezička barijera ne u smislu govorancije, mogu da govorim naravno, ali prosto način izražavanja u tom pismenom delu je drugačiji i mislim da tu ne bih bio ja. Tako da svoju budućnost vidim zaista u Srbiji. Mislim da svi mi možemo da učinimo toliko da svoj posao obavljamo bar pristojno i to je zapravo najbolji način kako možeš da budeš protiv onih koji pokušavaju na različite načine da se provlače kroz život, nekim mahinacijama koje idu samo njima u korist, a ne donose ništa dobro za društvo u celini. Radi svoj posao pristojno i sasvim dovoljno si učinio.

Sada imaš 21 godinu. Gde vidiš sebe sa 26?

Sa 26 radim za Tanjug i dobijam Oktobarsku nagradu (kroz smeh). Ne znam zaista gde sebe vidim za pet godina. Ali u svakom slučaju voleo bih da nastavim u onom pravcu u kojem idem sada, svakako da sam i sada zadovoljan onim što imam trenutno. Hoću da se razvijam i to mi je glavni cilj. Ono gde sam sad, Radio 021 ili fakultet ili Univerzitetski odjek, zaista mi pružaju te mogućnosti da moje razvijanje, moje razmišljanje i način na koji radim, prosto učenje koga treba da zovem u određenom trenutku, da mi sve te stvari to omogućavaju. Tako da kroz 5-6 godina ne znam gde vidim sebe ali svakako da vidim sebe kao još boljeg novinara.

Alma Kovčić