Život kroz muziku, pozorište i knjige

Ime Vukašin Vojvodić često se može čuti u najavama novosadskih klupskih dešavanja, kada je u pitanju DJ scena, ali i u okviru njegovih muzičkih projekata, u kojima sa iskusnim muzičarima stvara simbiozu modernog džeza. Takođe, ako ste posetilac pozorišnih zbivanja, onda znate da je Vukašin često osoba koja je zadužena za tonsku realizaciju raznih pozorišnih komada. Poslednje delo koje valja pomenuti je svakako nova izvedba "Kose" u koprodukciji Novosadskog pozorišta i Pozorišta mladih. Uz sve to, stigao je i da objavi tri knjige.

"Muzikom sam počeo da se bavim sasvim slučajno. Aktivno pratim muziku od ranog tinejdž perioda, od Michael Jacksona i Princa. Posle toga me je privukao rap i hiphop, a kasnije i hardkor, pa elektronika i na kraju sam stigao do džeza. Sam posao DJ-a mi nikad nije ni padao na pamet, skupljao sam muziku i na nagovor prijatelja sam počeo da je puštam. Iako mi to nije bilo strano, jer sam svojevremeno imao svoju radijsku emisiju, prvo u Subotici, a potom i na IN radiju", ispričao nam je Vukašin na početku razgovora u emisji "Dnevna soba" Oradija.

Kako se DJ okrene određenoj muzici i pronađe svoj stil?

E, tu baš imam problem (smeh). Ne mogu da se vežem za određeni pravac, zato sam odlučio da radim tri priče. Prvo radim lepezu hitova koji su vanvremenski, od starih dobro poznatih stvari, pa sve do aktuelnih hitova. To puštam kada je takva publika, neka VIP žurka ili za drugare. Drugi pristup je house ili plesna muzika, sa elementima funk i jazz muzike, a treća opcija je ona sa kojom sam u suštini i počeo, a to je džez. Tu ima svega, od klasika i evergrina, pa do savremenih plesnih numera.

Džez muzika je očigledno nešto što ti posebno leži na srcu?

Tako je. Imao sam tu priliku i sreću da pre par godina radim uvod u nastup Parov Stelara i to je jedno zaista neverovatno i lepo iskustvo. Naravno, tada nisam radio elektrosving, iako sam to želeo, nego je to bio miks fanki i elektro disko muzike. Pored toga, sa sjajnom ekipom muzičara radim na projektu koji se zove JAZZeralna proba. Ja sam tu sa matricama, a drugari su na živim instrumentima: Stefan Staničić na trubi, Milan i Milena Jančurić saksofon i flauta, zatim Vasa Vučković, takođe na saksofonu, a tu je i Saša Ignjatović na perkusijama.

Šta je sve potrebno od tehnike i tehničkog znanja da bi postao dobar DJ?

Da bi bio dobar DJ moraš dobro da poznaješ muziku, da si naslušan raznih stilova i pravaca i da ne puštaš muziku samo sa top lista. Isto kao što filmofil mora da bude nagledan filmova, tako i DJ mora dobro da poznaje muziku. Što se tehnike tiče, danas je sve digitalizovano, nije previše teško savladati sve to i postati dobar DJ, naravno ukoliko poznaješ muziku. Koriste se kontroleri i moderni plejeri, sve je to jako olakšano i nema toliko potrebe da poznaješ tehniku, iako bi naravno svaki DJ trebalo da zna da uradi beatmatching. Nije previše teško, slušajte muziku, pa se ili opredelite za jedan pravac ili kopajte po svim žanrovima, pa nešto iskombinujte i mešajte. Bitno je da DJ po nečemu bude drugačiji od ostalih.

Koja je suštinska razlika između DJ nastupa na velikim stejdževima i onih koji to nisu dosegli?

I u svemu drugom što je vezano za kreativne stvari, potrebna ti je sreća u karijeri. Bitno je da te neko primeti, ali je takođe važno da veruješ u to što radiš. Pošto je konkurencija među didžejevima ogromna, takođe, na žalost, često presuđuje i marketing i sve zavisi koliko se trudiš i reklamiraš određenu stvar. Ipak, pored svega što je samo pakovanje, najvažnije je da voliš to što radiš i da u to veruješ, pa će i rezultat doći. Ne mogu svi da budu poznati i popularni, to je i normalno.

Za razliku od nastupa na velikoj bini gde pripremiš set i puštaš dva sata, nastup u klubu zahteva bliski kontakt sa publikom. Kako pronikneš u to šta će se publici dopasti?

Za nekih desetak godina koliko se ovim bavim, dobio sam komplimente da gledam ljude kako reaguju, pratim njihove reakcije. Desi se naravno da i ja omanem, ali volim taj fidbek od publike, gledam ih i tražim. Nekad mi treba i sat vremena da vidim šta bi to moglo da bude, da li ćemo ići na hitove, ili na neki fanki vajb, ali svakako se trudim da pronađem publiku i da ih onda vozim. Moji setovi ne kreću, poput većine kolega, od donje ritmičke tačke pa na gore, nego se trudim da to više deluje kao svirka. Imam u setu uspone i padove i mislim da je to ljudima potrebno, mislim da publika voli uz neku pesmu i da iskulira.

Kažu da je novosadska publika najteža. Koliko je to tačno?

Mislim da je najteža publika kod kuće, gde god da si. Nije to samo do naše publike, kad si negde u gostima mislim da je opet sve malo drugačije.

Pored ovoga radiš na tonskoj reaizaciji predstava Novosadskog pozorišta i deo si predstava koje se rade u njihovoj produkciji?

Tako je, već dve godine sam zaposlen u Novosadskom pozorištu, iako deluje kao da sam i duže tu, jer smo uspeli da uradimo zaiste veliki broj zahtevnih predstava i komada. Zavoleo sam taj posao i moram da kažem da sam jako puno naučio radeći tamo, što od kolega tehničara, što od reditelja i kompozitora čija smo dela postavljali na scenu.

Deo si i nedavno postavljene predstave "Kosa". Koliko je iz tvog ugla bilo teško i komplikovano postaviti ovo zahtevno delo?

Uh. Pa jako (smeh). To je jako kompleksan posao, 12 glumaca je ozvučeno, uz još dva mikrofona, a tu je i bend koji svira uživo, sastav Davida Klema koji se sastoji od klavijatura, bubnjeva, basa, gitare i trube. Za potrebe ove predstave na tonu radi nas trojica, iako je bilo planirano da radim samo ja, to prosto nije bilo moguće. Fizički ne možeš biti na tri mesta odjednom. Sve je sada postavljeno i super je prošlo, jako smo zadovoljni, a tri sata predstave prođu dok lupiš dlanom o dlan. I na sceni i van scene je non stop akcija i mislim da sve to jako dobro funkcioniše.

Ipak ste sve stigli za samo mesec dana?

To bi trebalo da je tajna (smeh), zato što smo pre neki dan saznali da je "Kosa" koja je bila postavljena u Beogradu pre više od 50 godina, pripremana nekih osam meseci. Kažu da možemo da pariramo toj izvedbi i da smo za tako kratko vreme uspeli da uradimo ovako kompleksan i zahtevan posao. Sledeći tremin Kose je 20. februara u Pozorištu mladih u Novom Sadu, dok smo 22. februara u Beogradu.

Na kojim predstava si još radio, šta te najviše privlači u tom radu?

Imao sam zaista prliku i sreću da radim na nekoliko velikih produkcija i mogu da kažem da me najviše i zanimaju muzički zahtevniji komadi, mjuzikli, ali i predstave kao što je recimo "Hasanaginica". To je veoma zahevna predstava, glasna i jako volimo da je radimo. To je neka vrsta pank opere koju je režirao Andraš Urban. Aktuelna je i "Ana Karenjina" koja možda nije toliko tehnički zahtevna, koliko je sa moje strane komplikovana, jer maltene non stop ima muzičku podlogu. Cela predstava traje oko tri sata, a muzika je od toga dva sata i 45 minuta. Imao samsjajnu saradnju sa Goranom Trajkovskim koji je kompozitor i od kojeg sam zaista mnogo naučio, a tu je i Dejan Projkovski koji je režirao ovaj komad. Pored "Kose" koju smo već pomenuli, tu je i "Prljavi Fred" gde sam imao aktivno učešće i u odabiru numera, ne samo u tehničkoj realizaciji, a i koreografija u ovom komadu je jako lepa. Tu su onda mjuzikl "Tom Sojer", pa obavezno treba pogledati "Ventilator" koji je realizovan sa koparskim pozorištem, sjajna komedija sa bendom uživo na bini, toplo preporučujem.

Šta ti u radu na predstavama najteže pada? Dešavaju li se neke nepredviđene stvari?

Dešava se, normalno je to. Desi se da imamo neki tehnički problem, da prestane da radi mikrofon ili slično, ali najvažnije je da to publika ne primeti. Desilo se jednom prilikom da je na bini jednostavno prestao da radi zvučnik. Ja sam, obučen u crno, nadam se neprimetno izašao na scenu i zamenio zvučnik. Nije bilo drugog rešenja. Sve to gledamo da izbegnemo, ali ako nije moguće rešavamo u toku predstave. Nekad na bini sve štima, a u režiji sve gori od frke.

Koliko vas ima iza bine koji uradite sve da se jedan komad odigra, a publika vas nikad ne vidi?

Zavisi koliko je komplikovan komad. Ako je na bini živi bend i ako su glumci ozvučeni, ima nas troje ili čak četvoro samo za ton. Što se tiče svih ljudi koji su van bine, a rade na predstavi, to zaista ne znam, ali uvek nas ima baš puno. Na primer, kada radimo "Anu Karenjinu" ima nas više od 50, od toga su samo polovina glumci. Ostalo su ljudi koji se ne vide na sceni, a čine da sve prođe kako je zamišljeno.

Pored svega ovog imaš i tri objavljene knjige. Kojim žanrom se navjiše baviš?

U pitanju su poezija i kratka proza. Pisanjem sam počeo da se bavim još kao klinac, onda je to prešlo u nešto ozbiljnije. Pišem od '96. godine i do sada sam objavio tri knjige poezije i kratke proze. "Talas" je prva knjiga objavljena 2007. godine i sadrži ono što sam stvarao u dekadi pre toga, tačnije od 1996. do 2006. godine. Nakon toga sam obajvio knjigu "Budi moje Sunce" koju je takođe objavio Prometej gde imam i malo više proze, dok je treća knjiga "Zabranjeni lekovi" objavljena za KOV 2016. godine. Tu ima više proznog momenta, ali se oseti i pesnički duh.

Šta ti je osnovna inspiracija?

U prvo vreme je to bila muzika, a sada je inspiracija bukvalno u svemu. Svašta je tu izmešano, tu su i emocije, i prijateljstvo, i događaji i snovi i boemske noći, ima zasita svega. Svaka zbirka je vožnja kroz emocije i događaje. Možda najmanje trebalo ja da sudim o tome kakve su knjige. Kritika ih je pohvalila, a poslednja knjiga "Zabranjeni lekovi" je bila u užem izboru za nagradu Meša Selimović. Dosta dugo to nisam postavljao na socijalnim mrežama pošto sam malo izmenio stil, ali po neki stih postavljam na instagramu, pa ako neko želi može to tamo da nađe.

Ozbiljno se baviš stvarima na tri fronta. Čime bi želeo najviše da se bavš u narednom periodu?

Što se tiče muzike, najviše mi se sviđa kada radim sa JAZZeralnom probom i tome bih najviše voleo da se posvetim. Pozorište me je zaista osvojilo i voleo bih da se tu proširi moj angažman. A pisanje? Pa pisanjem se najduže i bavim i mislim da će to uvek da bude deo mene i mog života.

Vukašinovo gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:

Jovan Marjanović