Društvo / Intervju
Zašto iz gradova ne možemo da vidimo zvezde?
Da biste doživeli film ili pozorišnu predstavu na pravi način, potrebno je da obezbedite sebi idealne uslove. Bioskopska ili pozorišna sala, udobno sedište, lep vidik i mrak. Tako je i u prirodi. Ukoliko bismo želeli da pogledamo nebo puno zvezda, njihov veličanstven sjaj koji do nas putuje od nekoliko minuta, poput Sunca, pa do više hiljada godina, morali bismo da pronađemo mesto koje je što manje osvetljeno gradskim uličnim osvetljenjem i što dalje od puteva i automobila. Iako deluje kao lako rešiv problem, u realnosti uopšte nije tako. Mesta sa kojih su vidljive zvezde i ostala nebeska tela, golim okom ili pomoću teleskopa, sve su ređa zbog svetlosnog zagađenja koje donosi moderan civilizacijski razvoj.
Udruženje "Carpe Noctem" se već nekoliko godina trudi da skrene pažnju na tu temu, obezbedi uslove za geldanje nebeskih tela i da, u bližoj ili daljoj budućnosti, promeni stvari na bolje. Dajana Bjelajac jedna je od začetnica te ideje i kroz svoj lični, ali i istraživačko-naučni pečat, pokušava da problematiku svetlosnog zagađenja približi što većem broju ljudi.
"Nauka me je odvukla u šumu noću, možda zvuči čudno, ali je tako. Iako su mesta na kojima smo merili svetlosno zagađenje različita, nije samo šuma, bilo je tu i groblja, parkova, proplanaka. Ovog puta idemo na Frušku goru, krećemo sa Popovice i idemo u šetnju tokom koje ćemo posmatrati nebeska tela", ispričala je Dajana na početku gostovanja u našoj emisiji "Dnevna soba", u kojoj je najavila Astro šetnju koju organizuju Carpe Noctem i Oradio.
Kako su krenule noćne šetnje po Fruškoj gori?
Zajedno sa kolegama sa PMF-a, ali i ostalih fakutleta u Novom Sadu, godinama unazad se bavimo popularizacijom nauke kroz Festival nauke, Noć istraživača i slično. Trudimo se da neke teme koje su slabije zastupljene, a iz oblasti geografije i životne sredine, predočimo i zanimljivije objasnimo i odraslima i klincima. Povela se tema o svetlosnom zagađenju, čuli smo to na studijama, ali se niko time posebno nije bavio. Rešili smo da napravimo radionicu na tu temu i shvatili da se ljudima to baš dopada. U međuvremenu sam upisala doktorske studije, tražila sam koja bi mi tema bila zanimljiva i shvatila da mi se to toliko sviđa, da bi moglo da bude i tema doktorata. Uvek se čovek pita kome taj doktorat treba i zašto sve to radi? Rešila sam da privučem pažnju ljudi i da ih odvedem u šumu po mraku, jer znamo da tamo sigurno nema uličnog i drugih oblika osvetljenja. Odlučili smo da napravimo jednu šetnju, pozovemo par prijatelja preko fejsbuka, očekivali smo da se prijavi njih tridesetak. Prvi put nam se prijavilo 240 ljudi, poveli smo ih sve, prošli kroz šumu nekih devet kilometara, a iznad Bukovca smo imali i teleskop. Posetiocima smo pričali o toj problematici, zašto iz gradova ne možemo da vidimo zvezde, šta je to svetlosno zagađenje, a astronomi iz društva Novi Sad i fizičari sa PMF-a govorili su o toj temi sa svoje, naučne strane. Na osnovu tih iskustava napravili smo udruženje Carpe Noctem, što bi u prevodu značilo iskoristi noć.
foto: pexels.com
Svi smo imali prilike da gledamo zvezde negde u selu, gde je baš mrak i gde se one odlično vide. Šta nam u suštini od svetla smeta?
Možda smo imali prilike da odemo u selo, ali ne znači da smo svi imali poriv da gledamo u nebo, niti smo svi to primetili. Često se dešava, kako to naučnici kažu, da dođe do izumiranja iskustva. Ako vas neko kao dete nije vodio da gledate zvezde, sva je prilika da taj neko neće ni poželeti da vidi kako istinski zaista izgleda tamno zvezdano nebo. Kada smo ceo život proveli u gradu, gde možemo da vidimo mesec i možda par zvezda, ni nemamo želju ni ideju da bismo mogli da vidimo mnogo više. Ni mi, naučnici, ne znamo koja je naša kosmička adresa i mislim da je važno da razmišaljmo o tome koje je naše kosmičko nasleđe. U Los Anđelesu je 1994. godine bio veliki zemljotres i tada je nestalo struje u celom gradu. Ljudi koji tamo žive često za života ni ne izađu iz užeg centra grada, samim tim ne vide zvezdano nebo nikad. Kada se to desilo, veliki broj ljudi je zvao polciju, hitnu pomoć i ostale službe da prijave kako nešto zloslutno, sivo, neki NLO dolazi ka nama (smeh). Većina njih je u suštini videla mlečni put u svom punom sjaju. Tom fenomenu zaista nikad ne možemo dovoljno da se nadivimo.
Koliko god da je fantastičan pogled gore, šetnja noću kroz šumu daje i poseban osećaj kroz pogled na dole ili sa strane. Kakav je osećaj biti u šumi noću?
Mi volimo da kažemo da je to astro šetnja, jer se osvrćemo na astronomsko nasleđe, a svaka od tih šetnji je drugačija. Zavisi od toga koje je doba godine, koliko je dugačka, koji delovi se obilaze. Prvi put sam išla sa koleginicom, pre neke tri ili četiri godine, da obiđem teren i napravimo probnu šetnju. Išle smo u zimskom periodu, kada je već napadao sneg, a svetlo je bilo toliko jako od samog meseca, da se stvarao efekat albeda. Uz to, bila je magla, tako da od neba nismo videle ništa, eventualno do prvog drveta, a sam osećaj šetnje kroz šumu noću je jedinstven. Tuda smo prošle sto puta preko dana, a noću je sve drugačije. To je jedno neverovatno iskustvo. Ipak smo mi dnevna bića, a baš taj izlazak iz zone komfora, tišina koja bukvalno može da se čuje, pruža nešto posebno. Naravno, kada ide grupa sve je dosta drugačije.
Stvar sa svetlosnim zagađenjem je takvo kakvo je, a ulična i druga rasveta nam prosto treba. Šta ipak može da se uradi, kakva su iskustva i preporuka za budućnost u vezi s tim problemom?
U ovom trenutku, da bi neko video zvezdano nebo mora se izmestiti iz grada i mislim da se to neće promeniti još dugo. Čak ni Fruška gora nema savršen pogled na zvezde. Svetlost iz Novog Sada i Beograda se izuzetno preliva, sama Fruška gora je relativno naseljena, pa i ta mala mesta daju svoj udeo u svetlosnom zagađenju. Sve se to pretvori u opšti sjaj iznad zaštićenog dobra. Ono što možemo da uradimo je da svako u svom gradu, selu ili gde postoji bilo kakva ljudska aktivnost, traži ekološko osvetljenje. To bi značilo da ulično osvetljenje koje postavljamo treba da bude usmereno ka površini zemlje, odnosno, da direktno, pod pravim uglom, pada na površinu ispod. Na primer, najgore su bile one svetiljke koje smo imali u parku ili na keju, koje su izgledale poput lizalice i koje su sijale svuda, samo ne tamo gde treba. Uz konstrukciju svetla jako je važna i boja, odnosno, temperatura zračenja, koja je jako bitna. Kada kažemo da bi trebalo da koristimo nešto žuće svetlo, ljudi često pomisle da su to stare sijalice koje nisu ni ekonomski ni energetski efikasne. Međutim, ima i led osvetljenja koje je ispod 3.000 kelvina. Danas često možemo da kupino nešto što ima 4.500 pa i više kelvina, što je imitacija sunčevog svetla, prilično belo i blještavo. Sasvim je normalno da ne treba uvek da imamo sunce, pa i sama ta imitacija utiče negatvno na bioritam životinja, biljaka, ali i nas samih.
OBRATI PAŽNJU
Koliko si u svojim istraživanjima morala da ideš duboko i da naučiš i ono što te možda nije zanimalo?
Ova tema još uvek nije dovoljno istražena. Svetlo smo uvek doživljavali kao neki prosperitet, blagostanje, gde ima svetla tu je i napredak. Zanimljiv podatak je da smo prvu baklju počeli da korisimo pre samo 400.000 godina. Svo ovo vreme smo tražili način da pokorimo noć, jer smo mi dnevna vrsta i treba nam svetlost da možemo da funkcionišemo. Želeli smo da našu ekonomiju prebacimo u čitav dan, 24 sata i u tome smo i uspeli. Tek 1965. godine smo dobili neko pristojno osvetljenja koje nam je sve to i omogućilo. Pojavom led tehnologije, ogromna količina svetla je ušla u naš život i mi prosto nismo svesni gde je ta tama igrala ulogu u regulisanju svetla i života uopšte. Baš zbog svega toga sam morala da ulazim duboko u istraživanje, čak i da vidim koliko šišmišima smeta osvetljenje. Njima se svetlo ponaša kao rampa i smeta ima da pređu iz staništa u hranilište. Primera je mnogo, mi smo, pogotovo noćnim pticama, ukrali deo dana kada one funkcionišu. To je kao kada bi nama neko preko dana stavio povez na oči.
Uvek govorimo o tome kako je situacija u svetu mnogo bolja nego kod nas, a ovde mi se čini da smo možda čak i u prednosti. Koliko se u svetu vodi računa o ovoj temi?
Svetlosno zagađenje postoji svuda gde postoji ljudska aktivnost. U najnaprednijim delovima sveta, po ekonomiji ili broju stanovnika, naravno da je svetlosno zagađenje mnogo veće. Baš zato što su veći problemi, oni su ih ranije uočili i postoji veliki broj naučnika i ljudi koji rade na toj temi. Kaže se da je svetlosno zagađenje najbrže rastući globalni problem. Niko ne kaže da ne treba da bude svetla i to je često nešto što se pogrešno prezentuje. Niko ne želi da se vratimo u srednji vek, tako nešto i nije moguće. Pitanje je šta treba da udradimo da bismo sve to napravili i da svetlo učinimo funkcionalnim i ekološki prihvatljivijim. Posebna priča je oko Nove godine. Da li mora baš toliko, može li malo drugačije, da ne kažem, ukusnije?
Udruženje Carpe Noctem je neprofitno. Kako funkcionišete, kako to rade ljudi u razvijenom svetu?
Neprofitna organizacija mora da ima neki profit koji joj omogućava da radi i ne može da postoji na drugi način. Sama ideja da neprofitna ogranizacija ima ciljeve idealističke prirode i da ona ne bi trebalo da se "prlja" novcem je nemoguća. Zanimljivo je da nam nije problem da neka kompanija zaradi novac, a niko se ne pita da li je u redu to što oni rade. Ali ako neprofitna ogranizacija potražuje nešto, da bi mogla da ostvari svoje ciljeve ili realizuje projekat, onda nastaje problem. Mi novac koji uzmemo za šetnje dajemo za prevoz i ostale troškove, nije nam ideja da od toga zaradimo. Ali ta ideja i takav način funkcionisanja su zastareli. U ekonomski razvijenijim državama, nevladin sektor malo drugačije posmatra. Upravo zbog ideje i ideala koji se kroz tu priču guraju, dobili su slobodu u tome da ipak mogu da funkcionišu po principu firme, ali ne za profit, nego za promene. Drugačije je kada vi nekom možete da ponudite sigurnu platu, radno mesto i date mu zadatak koji može da doprinese ovom čovečanstvu.
Kako se ljudi prijavljuju za šetnju, gde i kako sve to funkcioniše?
Mi smo po tom pitanju prilično otvoreni, prihvatamo sva godišta, samo, ako nam dolaze mlađi, apelujemo na roditelje da budu svesni mogućnosti svoje dece. Slično je i sa starijim ljudima. Uvek se navede okvirna kilometraža, težina staze i mislim da se u većini slučajeva ljudi adekvatno pripreme i prijave. Za ovu konkretnu šetnju smo mesta popunili u roku od nekoliko sati. Volela bih da se i druge organizacije uključe i zajedno sa nama krenu u tu priču. Što se prijava tiče, one se uvek brzo popune jer šetnje radimo svega nekoliko puta godišnje. Imamo newsletter koji šaljemo ljudima, pa oni imaju više šanse da se priključe jer prvi saznaju.
foto: pexels.com
Šta misliš da je glavni motiv ljudi koji idu na šetnje? Svetlosno zagađenje, adrenalin šume noću, sport ili nešto drugo?
Mislim da je različito i kod svakog je drugačiji razlog. Neki su dolazili jer im je delovalo da je super, potencijalna horor priča, postoje i adrenalin zavisnici, često se i rođendani slave sa nama. Ima i onih koji porodično idu sa nama, gde roditelji hoće nešto novo deci da pokažu. Ono što je nama važno je da većina ode sa druženja sa idejom šta je to svetlosno zagađenje. Nemoguće je svakom od posetilaca prići i jednako kvalitetno im objasniti, ali imamo zaista mnogo materijala na sajtu, pa mogu tamo da se informišu o toj temi. Ima i onih koji prosto žele da dožive nešto novo i to je sasvim u redu. Važno je samo, sad ću da kažem nešto što će celu priču negirati, da se upali lampica (smeh).
Šetnje jesu super i cela ogranizacija je pravi doživljaj. Šta još može i šta planiraš da uradiš u vezi sa ovom temom?
Sreća je da smo dobili jedan projekat sa British councilom i što ćemo mi, Carpe Noctem i Oradio, gurati tu priču u edukativnom smeru, da pokušamo da dođemo do što većeg broja ljudi putem članaka, podkasta, video snimaka. Mi jesmo napravili dosta materijala, ali u narednom periodu želimo da sve to dodatno pojačamo i podelimo pregršt informacija koje ćemo da vam spremimo.
Dajanino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete posluštai ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
