Za velika dela potrebno je malo dobre volje

Novosađanka Kristina Milosavljević je studentkinja defektologije i volonterka u Domu za decu sa smetnjama u razvoju u Veterniku. Uz sve to, uspela je da se ostvari i u svetu fotografije, osvojivši brojne nagrade. Kristina ima samo 22 godine, a svojim postupcima svakodnevno dokazuje da i dalje postoje mladi koji su voljni da promene društvo na bolje i učine ga lepšim. U Domu za decu u Veterniku volontira nešto više od dve godine, kaže Kristina na početku razgovora za Oradio.

Odakle želja i motiv da se tako mlada baviš izuzetno napornim vidom volontiranja?

Smatrala sam da je na mladima da se angažuju i da kroz svoje angažovanje popravljaju društvo, koje nam je u poslednje vreme prilično uništeno. Želela sam da na neki način i ja učestvujem u tome. Nameravala sam da malo kasnije počnem sa volontiranjem, ali u jednom momentu sam stala i pomislila "A što kasnije, a što ne sad?". Svi nekako odlažemo i zato mi je u jednom momentu "kliknulo", poželela sam da popravim društvo bar onoliko koliko je u mojoj moći.

Da li se mladi interesuju za taj tip volontiranja i da li imaš kolege približnih godina koji takođe rade sa decom sa smetnjama u razvoju?

Kada je u pitanju volontiranje samo po sebi, mislim da ima zainteresovanih mladih, ali ne za volontiranje u ovoj ustanovi. Nema puno volontera koji to rade da bi vratili nešto društvu, već uglavnom traže posao pa iz tog razloga volontiraju.

Kako ocenjuješ uslove u kojima deca u tom domu žive?

U odnosu na to kakvi su uslovi bili kada sam počela da volontiram sada su dosta bolji, ali da može bolje od ovoga, naravno da može.

Kako si naučila da radiš sa tom decom, s obzirom na to da tada nisi bila studentkinja defektologije?

Vrlo brzo sam se navikla, jer su ta deca veoma draga. Oni su ti koji u suštini usmeravaju konverzaciju. Dosta su mi pomogli da naučim na koji način da se ophodim prema određenom detetu.

Da li si imala predrasude? I kako se boriti protiv predrasuda koje su dominantne kada je reč o deci sa smetnjama u razvoju?

Mislim da je jako važno da saopštimo društvu da je porebno izvoditi decu sa smetnjama u razvoju na ulicu, zato što toga i dalje nema toliko kao u nekim drugim gradovima. Ta deca treba da se što više viđaju, da ljudi shvate da se oni normalno ponašaju u društvu kao i sva druga deca, a ne da ih viđamo samo u nekim posebnim prilikama, kada obeležavamo nešto.

Da li postoji neka zanimljiva anegdota koju bi podelila sa nama?

Ima puno simpatičnih momenata, jer su nekada mnogo bolji od mene u fudbalu ili šahu, s obzirom na to da oni to rade ceo dan, a ja se time ne bavim. Dosta su nežni i dragi, kada žele da ih ja odvedem kod zubara pa me drže za ruku tako da se iznenadim da imaju toliki nivo prisnosti sa mnom.

Osim što se baviš volontiranjem, studiraš i Medicinski fakultet u Novom Sadu, a baviš se i fotografijom i to vrlo uspešno. Kako uspevaš da sa 22 godine uskladiš sve te obaveze?

Uglavnom vrlo teško. Trudim se na sve načine da održim prosek na fakultetu, da volontiram i da se bavim  fotografijom, tako da uglavnom fotografija ispašta. U suštini, primarno mi je da završim studije i da se bavim defektologijom.

Odakle interesovanje da se baviš fotografijom, s obzirom na to da nema neke sličnosti između defektologije i umetničke fotografije?

Najpre sam se zainteresovala za fotografiju, a tek kasnije sam odlučila da ću se baviti defektologijom. Fotografijom sam počela da se bavim pre šest godina, kada sam samoinicijativno uzela neki porodični aparat i svidelo mi se kada sam počela da fotografišem.

Šta te inspirirše kada fotografišeš?

U suštini, ljudi, njihove emocije, način na koji oni reaguju u različitim situacijama. Recimo, jako volim da fotografišem rođendane, krštenja, svadbe, ali ne sa tog aspekta slavlja, nego zato što je tu čitav splet emocija.

Da li imaš u planu neku humanitarnu akciju u skorije vreme, u kojoj bi i naši slušaoci mogli da učestvuju?

Planirali smo da povodom Uskrsa napravimo neku akciju za dom u Veterniku, tako da ako budemo nešto organizovali, svakako ću obavestiti.

Svetlana Perovanović