Vreme za novi početak

Upozorenje: Nije za one koji jednim klikom zadovoljavaju potrebe, i na koncertu se super zabave skrolujući po telefonu.

U kućnoj produkciji početkom devedesetih snimili su nekoliko pesama i plasirali ih na lokalne radio stanice. Tako je publika upoznala kućnu radinost hrvatskog, odnosno splitskog sastava The Beat Fleet. Od tada je prošlo punih dvadeset i devet godina, a ovi momci i dalje staju na binu sa istim žarom i britkošću kao i prvog dana. TBF je krajem godine na svoju turneju ubacio i Novi Sad i nakon dve godine vratio se novosadskoj publici kako bi još jednom pretresli stanja uma, pozvali na pozitivan stav naravno sa željom da niko nikome ne pokvari dan. Ekipa O radija pričala je sa Aleksandrom "Sašom" Antićem i Mladenom Badovincem, članovima benda TBF.

Čini se da su sve pesme aktuelne kao i prvog dana. Šta to govori o vremenu u kom živimo?

Aleksandar: Govori baš to, da se neke stvari ponavljaju, postoji matrica ponašanja mentaliteta. Ne bih ja nama pridavao neku preveliku važnost ali kad se zađe malo u umetnost na ovim prostorima postoji zatvoreni krug i kod, recimo, Krleže i Andrića i Štulića. Verujem da se taj krug kad tad treba probiti, na individualnom nivou sigurno. I ovo novo vreme sa razvojem interneta i tehnologije donosi i individualizaciju pa ljudima nisu više bitne velike stvari i ideje. Možda je vreme za novi početak.

Čini mi se da je Splitsko stanje uma rasprostranjeno i da traje..

Mladen: Ako pričam konkretno o Splitu, mentalitet grada je takav kakav jeste i teško da će se tek tako promeniti, i malo je vremena da se nešto bitno izokrene. Osnovne postavke su iste, ako smo pričali o narkomaniji tad je bilo više heroina dok se danas klinci više rokaju spidom. A drugo vreme donosi i drugačije frustracije.

Aleksandar: Ta potreba za individualizmom uvek kontra kolektivizma i kroz smejanje i ruganje je jedini izlaz. Onda se nađu ljudi individualci pa zajedno sarađuju.

Poslušajte gostovanje benda TBF na O radiju

Postoji li neki naučeni balans šale i ozbiljnosti u vašoj muzici?

Aleksandar: Mislim da je to uvek nekako 'šaka suza, vreća smeha'. Taj balans je stvar umetničkog živca, nema recepta, to je prosto osećaj.

Postoji li nešto za ovih 28 godina karijere da niste opevali?

Aleksandar: Sigurno da ima, evo nismo o hrani.

Mladen: Da, nijedna pesma nije posvećena baš samo hrani.

Čini se da je pažnja publike sve manja zbog brzine i količine informacija kojima smo bombardovani. Kako zadržati publiku, da li se uopšte truditi?

Aleksandar: Mislim da treba ostati veran sebi, svom muzičkom jezgru i onome što te ispunjava. Mislim da je danas najbitnije da se održava duh pa čak i kontra svemu, u suprotnom će se izgubiti. Danas je sve postalo treš i pažnja je izgubljena zbog gomile stvari jer više nije bitan sadržaj, više je bitna forma i prodaje se osobnost i ego trip. Ne kažem da je to loše jer ipak je na kraju najvažnije da čovek pronađe neki svoj mir, da nije bitno šta radi već kako radi i kako se ophodi prema ljudima.

Mladen: Vidim da je pažnju teško zadržati jer živimo u svetu gde je sve instant zadovoljeno. Bilo koja potreba se zadovolji jednim klikom. Progutaju se albumi u mesec dana i onda nema nakupljene želje da se dođe na koncert i ne odvaja pogled od izvođača. Više je sada da dođu, malo lutaju pogledom, skroluju mobilne telefone ali kažu da je super i divno doći na koncert i da su se super zabavili. Mi smo ipak odrasli u svetu u kome je ono što se dešava na bini to zbog čega si tu i izgaraš zbog toga.

Aleksandar: Ali ima dobre muzike. Mi smo uvek radili bendovski i timski. Ima dobrih bendova u kojima se oseti trud i to nešto kompleksno što zainteresuje ljude.

Mladen: Mi smo u dvadesetim godinama imali radijske emisije, predstave, snimali skečeve i da je recimo tehnologija bila razvijena toliko tada mi bismo je sigurno ispunjavali. Danas se publika ne privlači samo pesmama, već morate da izvodite kerefeke, skečeve i mimove što izgleda isforsirano i nama se to ne radi. To je kao neko nametanje, a mi tako nismo odrasli. U naše vreme je to bila sramota.

Bivši član benda Nikola Čelan je prošle godine objavio knjigu "Baština- kao sam preživio splitske devedesete i prvih 10 godina TBF-a". Šta bi pisalo u knjizi "Drugih osamnaest godina TBF-a"?

Aleksandar: Svašta (smeh). Uglavnom svirke, studio, garaža, spotovi. Mislim da smo po brojaču kilometara na kombiju dva puta prešli ekvador. Bilo je stvarno svega, ali zabavnog.

Mladen: Svašta se događa bilo kom bendu koji je stalno na turneji.

Aleksandar: Never ending tour.

Mladen: E sad, šta se sve na turneji može dogoditi. Bilo je tu i super ali i bizarnih likova, dešavaju se razne stvari. U suštini sve ono što se na putu može dogoditi. Bilo bi zanimljivo štivo.

Protiv čega se mladi u regionu moraju boriti?

Aleksandar: Temelji građanskog društva su da čovek raskrsti samitovima i rokovima. Insistira se na tome da ti je identitet vezan za naciju i religiju što su prema mom mišljenju apstrakcije koje čoveka mogu samo da ograniče. Ne vidim u tome ništa plemenito. Bitno je samo učiti i učiti i učiti.

Mladen: Vekovima nas guši korupcija, ne vrednuje se odličnost što nas sve zajedno osiromašuje. Na kraju ostajemo bez kvalitetnih ljudi kojima se sve popne na vrh glave. I bez obzira na to što imaju dobro plaćen posao u bilo kojoj državi bivše Juge, idu dalje jer ne mogu više da trpe nepravdu. Odvratno je neuredan sistem i društvo je u neredu.

Aleksandar: To ide od gore. Kada političari ne pružaju dobar primer šta onda običan čovek da pomisli. To je sistem vrednosti. Možda da se ljudi više podstiču na kreativnost u stvaranju, manje materijalizma, da uspeh nije vezan uz novac, raditi na sebi i duhu i tražiti mir. Kad si mlad sreća ti je u uzbuđenju, kad dođeš u neke godine sreća ti je u miru.

Mladen: Sada kao da ljudi traže dostojanstvo i respekt zgrčući pare, pa šta bude. To je neka američka priča. Imam utisak da je ranije bilo bitnije da napraviš nešto super pa bi zbog toga novac došao sam od sebe. A sada je obrnuto.

Koliko mogućnosti onda mladi imaju s obzirom na realnost u kojoj žive?

Aleksandar: Kod nas je veliki problem jer Hrvatska ne može sebe da prehrani. Kod nas je samo tri odsto obradivog zemljišta zaista i obrađeno, što znači da mi uvozimo hranu. To je apsurd.

Jelena Mijatović