Urban: Vlast da pokaže kolika je ušteda na kulturi

"Ne znam šta to znači 'da li sam hrabar', mada znam na šta mislite. Samo pokušavam da razmišljam na scenskom prostoru što iskrenije moguće. Ako ste gledali moje predstave normalno, bez predrasuda, ne vidim razlog zašto bi to trebalo da je preterano hrabro s moje strane. Ako postoji prostor bez tabua to je umetnost, a drugo, svi živimo u društvima i vremenima pod terorom određene kulture, što ne vodi ničemu i svi to znamo. Krajnje je vreme za istinski dijalog"

foto: faktor.ba

"Krenuo sam u tu priču na poziv Miloša Latinovića, koji mi je predložio filozofski traktat od Solovjeva. To je bila osnova da se upustimo u tu avanturu i otkrivanje priče o stalnom antihristu i o stalnom Hirstu, kada govorite o veri ili neveri, ali na kraju krajeva, to nije interpretacija književnog dela. Možda se u nekom duhu bavi tim problemima i idejama ali sama predstava se gradi od autohtonih i autorskih delova koji su povodom određenih momenata stvoreni, ili su se pojavili u samom procesu. Jako brzo se oprašta od same literarne osnove", govori nam reditelj Andraš Urban, čiji komad "Kratka priča o antihristu" je odigran u Novosadskom pozorištu (Ujvideki sinhaz).

Da li je to što činite hrabrost?

Ne znam šta to znači mada znam na šta mislite. Eto, samo pokušavam da razmišljam na scenskom prostoru što iskrenije moguće. Ako ste gledali moje predstave normalno, bez predrasuda, ne vidim razlog zašto bi to trebalo da je preterano hrabro s moje strane. Nećete nalaziti ništa što bi trebalo da bude za osudu, a i ne znam šta bi bilo za osudu - pozorište ne sme da ima tabue. Ako postoji prostor bez tabua to je umetnost, a drugo, živimo u društvima i vremenima kada ne možemo imati tabue. Svi živimo pod terorom određene kulture što ne vodi ničemu i svi to znamo. Krajnje je vreme za istinski dijalog.

Da li verske dogme najjače kontrolišu balkanska društva?

Da mogu da kažem takve aksiome, misli i osude, onda možda ne bih pravio predstave. Predstava se razlikuje od verbalnog govora, ona ima složenu istinu i ne mora da bude prevedena na literarni jezik. Mislim da sam se u "Antihristu" pokušao baviti raznim, čak i suprotnim sadržajima, jednim pored drugog, koji čine treći sadržaj kog doživljavamo na intuitivnom, emotivnom i opštem, ne planu, već svim svojim bićem dolazimo do trećeg nivoa smisla. Ne pričam o klasičnom momentu suprotstavljenih teza, drugačije se poetski slažu ti sadržaji jedan pored drugog i poenta je da se dođe do trećeg smisla.

foto: Jelena Janković

A Hrišćanstvo jeste odrednica na ovim prostorima i Evropa ima kulturu koja je proistekla iz judeo-hrišćanske tradicije, to je već floskula da se kaže, ali nije ni to poenta. Cilj predstave nije da razotkrije hrišćanstvo u biti, nego naše odnose prema njemu. Mi koristimo veru da bi prebacili sopstvenu odgovornost na nju, ili se izjašnjavamo kao vernici ali ne u smislu da smo pripadnici određenih crkava. Mislim da je to isto vrsta nekog licemerstva, mi smo ipak širi krug iste te armije koja će u datom trenutku biti pod istom zastavom. Ali kada govorim o sopstvenom ateizmu, onda govorim to više u društvenom smislu, bez obzira što je ateizam možda filozofski stav, s moje strane, to više ima smisla u odnosu na religiju i samo društvo, a ne priču o bogu.

Da li je pošteno reći da ateisti u regionu nisu tretirani ravnopravno i da građani, pored slobode veroispovesti, ne uživaju i slobodu od veroispovesti?

Postoji taj problem u našim društvima, izjasniti se kao ateista apsolutno nije prikladno. Imamo ekspanziju da svako dokazuje čak i svoju nacionalnu pripadnost tako što dokazuje ko više i dublje može da kleči pred raznim crkvenim momentima. Da biste bili dobar patriota morate biti dobar vernik. Imate levičarske političare koji ljube ruke raznim crkvenim autoritetima. Na kraju krajeva, čovek je opet – kukavica, ipak postoji neka vrsta sujeverja u samom društvu da bi vi sebe prihvatili kao samostalno i jedinstveno biće koje odgovara za sebe.

Koliko je položaj žene u društvu uticao na fetišizaciju majčinstva u predstavi?

Majka je vrlo bitna priča u celoj stvari, majka je ta koja donosi novi smisao na svet i gde se ta nova sadržina razvija. To je ta verska utroba, vrlo tradicionalno rečeno. Polazeći od samog položaja žene u verskoj i svetovnoj strukturi, jer jedino tako ima smisla, ipak je njen položaj pre svega definisan našim opštim društvenim ophođenjem prema njoj.

Ima li smisla pričati o jednakosti kada vidimo da je položaj žene u Srbiji duboko mentalitetski drugorazredan?

Dobro, ali se moramo prvo sami sa sobom obračunavati. Radim sada predstavu o porodičnom nasilju, o jednoj vrlo ličnoj svađi. To je pročišćavanje i za nas, treba da se obračunavamo ali nije dovoljno da govorimo i pametujemo o položaju žena, a da ispod stola održavamo neki polupatrijarhalni, mačoistički stav o tome. Lako je reći da smo spremni na to jer društvo od nas to očekuje, to je reprezentativno, ali je teže doći do istinskog momenta, gde nismo spremni da izjednačimo polove.

Šta nas koči: zaostalost, komformizam, licemerje?

Sve zajedno. I neka vrsta tradicionalnosti koja nas navodi na pogrešan način. Vrednosti društva koje se pretvara da je savremeno sa vrlo nesavremenim idejama u suštini.

Pozorište uspešno ukazuje na probleme, ko i kako treba da ih materijalizuje?

Pozorište je već materijalizacija te stvari, društvena akcija gde se uživo dešava dijalog sa publikom. To izaziva određene reakcije, misli, iskustva i doživljaje i to valjda samo po sebi menja svest i ima uticaj na svet. Ko bi trebao da ih materijalizuje? (smeh) Za svaku vrednost se vezuje neka institucija, naročito u odnosu na vere. One drže društvo pod kontrolom do one mere koju mogu da učine, a one će to učiniti do onih granica do kojih im je dopušteno.

Postoji li i politička poruka u najavljenom kresanju budžeta za kulturu u Novom Sadu, Subotici...?

Mi u Subotici i regionu smo isto zabrinuti. Ne kažem da ne mora da se racionalizuje određeni segment kulture, to je opšti trend, ne samo u Srbiji. Međutim, kultura ovog trenutka doživljava sebe kao nešto suvišno, to plasira vlast i politika. Postali smo teret za društvo, vidite šta se dešava sa institucijama. One počinju da se nalaze u infantilnom stanju što se pravnog aspekta tiče, maltene bez stvarne autonomje, što je osnova da bi ustanova mogle da rade kreativno. Ne zaboravimo, ne postoji nijedna ustanova koja može biti rešena pravnim klauzulama. Njih sačinjavaju ljudi, oni moraju imati određeni stepen samostalnosti, a vidimo da se uništava taj sektor društva pozivajući se na neke materijalne uštede.

foto: novosti.rs

Narod onda poveruje da je to značajna ušteda, a vrlo bi bilo zanimljivo videti do koje mere se uštedelo i šta je stvarna dobit države. Eto, to je strašno. Ljudi na koje bi društvo moralo biti ponosno teraju se na marginu i osećaju se suvišni, a vi ste zaista racionalizovali taj segment ako ste oterali ljude u inostranstvo. Možete reći da ste čak smanjili nezaposlenost, jer ti ljudi više nisu tu. Tragedija je da se to dešava i dalje.

Kako smo došli u situaciju u kojoj su kulturni poslenici društveni teret?

Prvenstvno stranačkim zapošljavanjem. Na pozicije koje zahtevaju veoma stručne kadrove postavljaju se ljudi po stranačkoj ili drugoj pripadnosti. Imamo ekspanziju političke elite koja ne ulazi u pozorište, nemaju pojma šta je predstava, a kamoli kako funkcioniše složena struktura koju zovemo teatrom. A to što u budžetu treba da se pojavi neki plus, neka ušteda, to je druga priča, ali neće žaliti za tim ljudi kojima to apsolutno nije u vidnom prostoru. Niti su bili privrženi tome, niti su imali iskustva. Možda ih je profesorica u školi odvela jednom u pozrište u školi i to im je priča o kulturi.

Igor Mihaljević