Mladi treba da imaju svoje mišljenje i relevantan sud

"Moja generacija nije mogla da se pohvali naročitim nivoom obrazovanja, a ove generacije danas su daleko, daleko neobrazovanije od nas. To je ključni problem, da li će se pojaviti uopšte takva svest među mladima koja će ih terati ne da se bune ili razbijaju, nego da kritikuju, da daju svoje mišljenje i sud i da on bude relevantan."

foto:A.Ramadanović

"Ne mogu da ti kažem šta vas čeka na premijeri Časa anatomije, ne znamo ni mi. Mislim da ne zna ni Andraš (Urban, režiser, prim.aut). Šalim se, sarađivao sam sa njim na predstavi Gogoland u Somborskom pozorištu. Predstava je vrlo aktuelna i priča o Gogoima u Gogolandu, klovnovima koji su odlučili da vladaju Zemljom, donose svoj manifest i ustav, čiji je cilj da se potpuno uništi kultura i sve sravni sa zemljom da bi se vladalo", govori nam glumac Nenad Pećinar, koga ćemo 28. februara gledati na daskama Srpskog narodnog pozorišta u predstavi po proznim motivima velikog Danila Kiša. 

Gogoland bolno podseća na "ovo" sada, da li je?

Ne bih pravio analogiju. Svaka sličnost sa stvarnim likovima je namerna, ali ti likovi nisu neki ovčiji, vučiji sistemi. To su mišiji sistemi u kojim živimo, ovde se radi o globalnijem nivou. Na ceni je sada nipodaštavanje i uništavanje kulture na svakom nivou, srozavanje talenta na minimalnu notu, da to ne treba ni da postoji. Neznanje, kič, šund i sve nove vrednosti dolaze do izražaja svuda u svetu, pa tako i kod nas.

Da li u takvoj atmosferi dočekujemo novosadsko stolovanje evropskom kulturom 2021?

Mislim da će to imati uticaja na one koji budu dobili sredstva da se time bave i da nešto pokažu. Na nama je da vidimo kome će ta sredstva biti dodeljena. Mi to ne znamo. Mi iz instiucije SNP-a verovatno ćemo da dobijemo neka sredstva ali kako će ta sredstva biti utrošena, šta je ono čime ćemo mi sebe prezentovati kao prestonicu evropske kulture, iliti evropsku prestonicu kulture ili prestonicu kulture u Evropi, kako god to da nazovemo i naslovimo - gramatički je netačno svakako. Od onih koji će ta sredstva davati i ko će nas reprezentovati od toga i zavisi kako ćemo to da podnesemo.

Kako se zove sistem u kome smo svi srećni što se EPK dogodila, ali ko god bolje poznaje ovdašnje prilike strahuje za kanalisanje novca i poštenu realizaciju?

Burazerski, nepotistički, kako god bih ga nazvao on je regionalni nažalost. Kada na nekom prostoru ponestane kulture, obrazovanja, kada su ljudi bolesni i ne mogu da se leče, vrlo često te sredine bude nacionalističke duhove, kao i nekad. Bude se kvazipatriotizmi, ti ljudi počinju da vladaju našim životima i nemoguće je pobeći. Oni koji budu uspeli da pobegnu mogu posle da se hvale da su uspeli u životu, oni koji budu ostali u tom sistemu moraće da se snalaze ili da se bore.

Da li te to boli ili si već oguglao?

Radim u Dečijem kulturnom centru i moja poruka njima je upravo onakva kako je to uradio naš komšija iz Hrvatske, koji se obratio hrvatskoj omladini govoreći im da je na njima budućnost. Mi koji smo se borili i bili izdani od strane onih za koje smo se borili smo, generacijski govoreći, izgubili veru u to da se nešto može promeniti. Sve ostaje na mladima. Nažalost, moja generacija nije mogla da se pohvali naročitim nivoom obrazovanja, a ove generacije danas su daleko, daleko neobrazovanije od nas. To je pitanje ključni problem, da li će se pojaviti uopšte takva svest među mladima koja će ih terati ne da se bune ili razbijaju, nego da kritikuju, da daju svoje mišljenje i sud i da on bude relevantan. Danas je to užasno teško, postoje razni kvazidoktori sa titulama koje su na određeni način stekli i to je poruka mladim ljudima, da se na takav način može završiti školovanje. Ne znam ko bi njima bio uzor, osim kič i propagandne političke klike i elite.

foto: B.Đurišić

Moram ti postaviti jedno nezahvalno pitanje, zamisli da je Kiš danas živ i da...

On je svakako živ. To što je čovek fizički umro - njegovo delo nažalost mnogo više vredi posle njegove smrti, nego dok je živeo i morao da se brani od kvaziintelektualnih, podrepaških napada. Ne mogu čak ni da kažem da su komunistički, to su cenzure koje je trpeo za života i koje degradiraju intelektualca, degradiraju smisao poimanja života i on je odlučio da se bori. Govorim o Času anatomije iGrobnici za Borisa Davidoviča. To su dela kojima ćemo se najviše baviti sa Andrašem i zbog njegovog opisnog načina pisanja i nedostatka dijaloga neće biti dijaloške strukture, verbalni teatar i ne mora da bude dijaloški po svaku cenu.

Pokušaćemo da raščlanimo anatomiju čoveka do najsitnijeg detalja u intelektualnom smislu, a ne samo anatomskom, kao što je on učinio preko Rembranta i njegove slike. Neka vrsta intelektualne anatomije, on je to raščetvorio i pokazao naše društvo onakvo kakvo jeste, koje se i nije menjalo od onoga vremena do dana današnjeg. Pokušaćemo da uz pomoć Kiša otvorimo neka pitanja koja se tiču nas, danas, na način svojstven Andrašu Urbanu i ansamblu SNP-a, koji je jako želeo da radi s njim.

Da li uopšte razumemo tog čoveka, danas, kada svaka Fejsbuk šuša deli njegov tekst O nacionalizmu ali se nekako – ne prima?

Ne znam koliko ljudi čitaju i koliko su upoznati sa delom Danila Kiša, ko je on zapravo bio, za šta se borio, ali imam veliko strahopoštovanje prema tom čoveku, jer čitajući njegov intervju koji je dao za časopis Gradac vidiš da čovek odgovarajući na određena pitanja govori lirski, poetski, prozno, sažeto, tako da može da se uvrsti u roman i onda možemo samo da naslutimo tu intelektualnu gromadu koja je bila Danilo Kiš. Koliko je to bio veliki i bitan pisac, a za svog života ovde ne baš poštovan koliko u svetu. Osećam veliki strah pred tim čovekom, blago onim ljudima koji su mogli da sede s njim i pričaju.

Zašto si rešio da nam pročitaš odlomak intervjua s Kišom, dok si intervjuisan?

Želim da ga pročitam zato što se jako tiče svih nas, sada. To je i deo principa rada sa Andrašom, donošenje materijala je deo vežbe, jedne od njih i svi glumci to čine.

Izvoli.

Prelepo. Jako me zanima kako izgledaju vaše probe Časa Anatomije koji se bavi i odgovorom na optužbe za plagiranje "Grobnice", u situaciji kada nam je plagijat prihvaćen životni obrazac?

foto: M.Đurđević

U ono vreme je to bila sramota za koju je vredelo izvaditi rukavicu, baciti je nekome u lice i izazvati ga na dvoboj, na kraju krajeva i napisti roman. Danas postoje lopovi kojima je sve oprošteno, tako i lopovima u oblasti kulture koji su u stanju da ukradu nešto iz regiona i da to stave u svoju predstavu bez da su na bilo koji način kažnjeni. To je postao opšti model ponašanja, na kraju krajeva, šta su Jutjub i interent nego poligon za krađu svega i svačega. Umetnost je srozana u tom smislu i ovi kritičari Kiša nisu na nivou kao što su bili u ono vreme. One tamo je od jedne kritike i optužbe, klevete, delila biblioteka, a nas deli klik miša. Ne znam s koje strane bi uopšte mogli da se nađemo u poziciji da kritikujemo nešto tako propalo i blatnjavo kao što je naše društvo.

Na šta ti liči život kada skineš kostim i šminku, izađeš iz zahtevnog ali i privilegovanog mehura teatra i kročiš u stvaran svet?

Misliš privatno (smeh)?

Ne, nismo tabloid.

Znam. Kada ta, mogu slobodno da kažem metaforično "droga" napusti organizam, pa dolazim u apstinencionu krizu (smeh). Kriza kod nas glumaca dolazi posle višemesečnog prestanka rada. Priprema za predstavu koju smo savladali i koju imam u malom prstu traje od tog dana ujutru, budim se sa svešću da ću uveče imati predstavu i psihički se pripremam, ne bi li to pripremanje finiširao pred početak, sat i po ranije, kada nastupa apsolutna koncentracija. Sat, dva, tri komunikacije s publikom, interakcije - ili ne i onda dolazi do osvešćivanja sat vremena posle. Mirnije se spava noć kada si igrao predstavu nego kada se ne igra, jer ventili prorade i ispusti se dosta nagomilane energije. Čovek se isprazni, pogotovo ako igra u komadu koji neizmerno voli i koji ima nešto da kaže publici.

foto: S.Đurić

Postoji li kulturna politika Republike Srbije?

Ne možemo ništa zvati kulturnom politikom kada smo imali do sada ministre koji su samo sedeli u Skupštini, klimali glavom kada je neophodno, pa i kada je trebalo da dođe do promena u Ustavu jer inicijativa mora da krene od tog ministarstva. Imali smo zakon kako bi trebalo to da izgleda, zakon o ugovorima, promena i napredak po uzoru na ostale zemlje u Evropi, ali ništa se nije uradilo. Mislim da nije ni donet pred ljude koji odlučuju o tome na dnevni red. Iščezla je prilika da se promeni Zakon o pozorištima, nikada je nismo imali, a od 2008. uvedena je zabrana novog zapošljvanja, ali se za divno čudo dešavalo da se neki ipak zapošljavaju na volšebne načine koje niko nije ispitao. Opet burazerski.

Imaju li ljudi koji nas vode mladog čoveka na pameti?

Ne mogu da pričam o ljudskosti u odnosu prema narodu. Ne postoji. Kada se narod godinama i vremenom miri s gubicima, ne govorim samo o ratovima nego i teritorijama, znate na šta mislim, i kada narod dođe pred samo pomirenje i "daj da to rešimo i krenemo dalje, pomirimo se s onim što smo izgubili, jer bože moj, svako živo biće nekada nešto dobije a nekada izgubi", onda se bude nove strasti koje služe da bi oni prikrili svoje prevare i lopovluke, izdaje na kraju krajeva, to je najbolja reč koja postoji. Oni su izdajice koje dugi niz godina vladaju na ovim prostorima, kojima je, što reče jednom jedan premijer, kultura poslednja rupa na svirali. Ne mogu ništa lepo da kažem o njima niti da nešto od njih očekujem dok se mi sami ne pokrenemo. Mi lekcije Rumuna nikada nismo naučili, a poslednju smo dobili pre neki dan. Oni protiv kojih smo se borili, koji su radili protiv ove države i naroda, što je dokazano, njima su oni koje smo izabrali oprostili i oni dan danas vladaju, opet. Ne znam kako to drugačije da se radi ali moralo je doći do preseka, kazne, ne kažem seče knezova ali nešto je moralo da se završi, jedno poglavlje.

foto: B.Đurišić

I naravno da ne može da se završi, naravno da tajne službe rade svoje poslove, naravno da su se prikrivali i prikrivaju se zločini zbog kojih smo izašli na zao glas, zbog kojih me je neko u moje ime predstavio kao genocidnog, jer mi nismo u stanju da prikažemo pravu sliku stvarnosti koju smo živeli 30 godina. Koje su naše greške, koji su naši zločini, šta smo to uradili da bi nam se sve ovo izdešavalo i na kraju dolazimo do zaključka da i ne može tako nešto da se desi zato što bi mnogi morali da završe u zatvoru, upravo oni koji vladaju nama u posledjnih 20 godina. Ne smeju da pokrenu klupko jer će mnogi da popadaju. Nećemo imati tajkune, novu kapitalističku kliku koja je, eto, došla do prvog miliona ne pitajmo kako i koji sada hoće da vladaju putem para na ovim prostorima, a svi znamo koliko su im krvave ruke.

Kako objašnjavaš to što tako providna priča i govor prolaze kod naroda, pomenuo si i lični problem sa novinarima kao paralelu?

Ne mogu ni da komentarišem osnovnoškolske izjave određenih ljudi na vrhu, mi to sada gledamo i u Americi. Ne radi se o njima, radi se o nama. Obrnule su se uloge. Da napravim paralelu, u mom poslu sam poznat po tome što sam, kao, ratovao sa novinarima. Zapravo sam novinarima uvek želeo da objasnim da su oni tu zbog mene, a ne ja zbog njih. Ja sam deo kulture o kojoj bi javnost trebalo da se upozna, a ne da ja biram novinare koji će da me gurnu u tabloide, što kažeš. Malo su se poremetile vrednosti i odbijao sam intervjue jer me nisu interesovali na takav način. U državi imamo isti sistem, umesto da je vlast tu zbog naroda ispada da je drugačije. Kada neko sistematski uništava školstvo, zdravstvo i sve što obezbeđuje normalan život ljudima, onda ne možemo ni dozvati pameti one koji nisu ništa pročitali.

Ako izuzmemo porodicu i prijatelje, šta ti najlakše izmami osmeh?

Dobrota pre svega. Poštenje, iskrenost, istinitost. Okružen sam takvim ljudima, nažalost, često sam bio slep misleći da je narod kod nas takav, međutim svako sebi bira društvo i ja sam godinama, decenijama plivao u nekim društvima bivajući u zabludi da je to slika društva u kom se nalazimo. Naravno da moje društvo nije lakmus papir Srbije, kako si rekao, ali jeste očajno i osiromašeno u svakom smislu - osim u duhovnom.

Deo razgovora sa Nenadom Pećinarom poslušajte u plejeru ispod:

Igor Mihaljević