Uglješa Brkljač: Slepi ljudi ne treba da budu marginalizovani

Mladi pijanista Uglješa Brkljač, koji je nedavno završio Muzičku akademiju u Novom Sadu, na odseku klavira, oduševaljava kako posetioce svojih nastupa tako i stručnu javnost iz ove oblasti. Klavirsko umeće razvija još od najranijeg detinjstva, a činjenica da je od rođenja slep nije mu smetala da svoje obrazovanje, od osnovnog u Apatinu, preko srednjeg u Somboru nastavi na Akademiji u Novom Sadu.

"Na Međunarodni dan slepih, 15. oktobra, organizuju se razni performansi po gradu, kao i koncert u novosadskoj Sinagogi. Poslednja tačka na koncertu biće moja, nastupiću sa tri kompozicije i biće to dela Johana Sebastiana Baha i Franca Šuberta", ispričao nam je Uglješa na početku razgovora za Oradio.

Iako si veoma mlad već si završio Akademiju. Koliko je teško bilo tvoje studiranje i generalno, obrazovanje?

Od najranijih dana želja mi je bila da upišem Akademiju, tako da sam i kroz školovanje stremio ka tome. Koliko je bio teško? To je generalno problematika koju imaju svi slepi ljudi. Tu onda možemo da pričamo o načinu obrazovanja, prilagođavanju materijala koji su neophodni i to su suštinske poteškoće. Lično, muzika, za koju sam se odlučio, u suštini ne predstavlja nikakav problem.

Na koje si sve probleme nailazio tokom školovanja?

Bilo bi dobro da skrenem pažnju na to i objasnim kako teče školovanje i način opismenjavanja, kao i problematika sa kojim se slepi ljudi susreću. Upravo ovaj projekat, sa koncertom koji smo pominjali, bi trebalo da skrene pažnju ljudi na ovaj problem. Što se tiče opismenjavanja, koristimo Brajevo pismo koje nam služi za pisanje i čitanje. Problem je što, recimo, mnoge knjige nisu prilagođene za slepe, na Brajevom pismu. Kroz kompletno obrazovanje sam, zajedno sa roditeljima ili prijateljima koji su hteli da pomognu i da mi čitaju, praktično prepisivao to na Brajevu azbuku, pa nakon toga učio. Time sam u suštini radio dupli posao, zbog neprilagođenosti knjga koje su mi bile potrebne za učenje i dalje napredovanje. Potom se to isto ponovilo i sa notama, pošto njih u suštini i nema.

Ko je nadležan da se time bavi? Kako to funkcioniše?

Za nabavku je zadužen Savez slepih Srbije ili u mom slučaju, Savez slepih Vojvodine. Oni, koliko god mogu, izlaze u susret, ali je problem u tome što kod nas ne postoji način da kupite knjigu onako kako to mogu ljudi koji vide. Nemamo ih u slobodnoj prodaji, niti imamo štamparije koje štampaju na Brajevom pismu, što bi bilo neophodno, da bi mogli ravnopravno da učestvojemo kao videći ljudi. Donekle je i to cilj ove akcije koja se sprovodi 15. oktobra, na kojoj će ljudi donacijama moći da pomognu. Kupovinom poveza koji će biti postavljeni na ulaz u Sinagogu, ljudi će moći da osete naš svet. Takođe, svi muzičari će svirati sa povezima na očima.

Kako si rešavao ove probleme tokom studiranja i da li postoji nešto što može da se nabavi u inostranstvu?

Pokušavao sam i još uvek pokušavam da pronađem kontakt i nešto nabavim u inostranstvu. Šire gledano, to se tiče i raznoraznih pomagala, a na to se nadovezuje i sledeći problem - mi nemamo stručne ljude koji se bave ovom problematikom, koji treba da sprovedu u delo kako obučiti slepu osobu da se što više osamostali i da sasvim normalno samostalno funkcioniše. U to uključujem orijentaciju u prostoru, samostalno kretanje, razne radionice za neke najbazičnije stvari.

Koliko su putevi do objekata i same građevine u kojima si se školovao usklađeni sa tvojim potrebama? Šta bi moglo da se promeni?

U suštini, slepi ljudi nemaju previše zahteva u vezi sa objektima, veći je problem samostalno kretanje i snalaženje u prostoru. To je orijentacija u prostoru, kojoj nas niko ne podučava. Ako je u pitanju prilagođenost puteva, sada je neka vrsta trenda da se postavljaju trake koje služe za navođenje. One su često tu samo da bi zadovoljile formu i da bude ispunjena estetska slika ulice, ali u suštini nigde ne vode i nemaju funkciju za ono zbog čega su postavljene i namenjene. Mogao bi se nabaviti pas vodič, znam da je to zakonski omogućeno, ali niko od nas ne bi mogao više da kaže o tome, jer nemamo informacija. Ne znam ni kako to funcioniše, niti gde bih mogao da ga nabavim. Ovim projektom nameravamo da skrenemo pažnju na tu problematiku, kao i da pokrenemo rešavanje nekih pitanja, posebno orijentacije. To bi značilo da bi trebalo dovesti ljude iz inostranstva koji to podučavaju, što svakako zahteva finansijsku podršku.

Slepih i slabovidih u Srbiji ima oko 12.000. Na žalost retko dobijajau priliku da rade i dobiju posao. Ti si nedavno dobio posao na Akademiji. Kako se osećaš posle toga?

Na tome bih zaista želeo da se zahvalim Akademiji i profesorima koji su me podržavali sve vreme studiranja, posebno mom profesoru Ratimiru Martinoviću koji me je podržao u ideji da ostanem pri fakultetu, jer mi je velika želja da svoje znanje podelim sa studentima. Smatram da mogu potpuno ravnopravno da im prenosim znanja, nevezano za to što imam gubitak vida.

Šta te generalno od muzike zanima? Klasika, ili i neka druga forma?

Time se najviše bavim, pa mi je to nekako primarni izbor. Klasična muzika u najširem smislu, dok ostale vrste muzika mnogo manje pratim i manje me zanimaju.

Koliko ima zvučnih knjiga prilagođenih za slepe, imaš li vremena da ih slušaš?

Naravno, čitanje je jedan veoma važan aspekt. Audio knjige postoje, takođe pri bibliotekama saveza, ali to opet zavisi od njihovih mogućnosti i ljudi koji će to čitati. Uglavnom, ono što sam želeo to sam i uspevao da nađem, ali svakako da bi toga moglo da bude više. Tražim takođe i knjige na engleskom jeziku, jer ga dobro govorim i razumem.

Kada se ne baviš muzikom i vežbanjem šta najviše voliš?

Opušta me upoznavanje sa ljudima, čitanje, plivanje na primer, dosta sam voleo i računare kada sam bio mlađi.

Koliko su ti ljudi iz tvog okruženja pomažu i kakav je inače ondos ljudi prema tebi?

Različiti su odnosi, što svakako zavisi od ljudi. Što se tiče kolega zaista su mi uvek bili odlična podrška i zahvalan sam im na tome. Generalno, zavisi od čoveka do čoveka. Neki brže, neki sporije prihvate, nekima je to fascinacija. Ima različitih shvatanja, ali i dosta predrasuda o ljudima koji nemaju, vid što nikako nije opravdano.

Šta bi mogli još da uradimo, a da nije samo za 15. oktobar?

Mislim da je ovaj datum značajan zato što se ovakvim projektom prvi put nešto tog tipa obeležava u Srbiji, javno i sa vrlo jasnom porukom. Treba jasno da se naglase potrebe slepih ljudi i da se njihov status promeni, odnosno, da ne bude toliko marginalizovan u društvu. Treba da se podigne svest o tome da i ljudi bez vida mogu potpuno ravnopravno da učestvuju u životu i zajednici, jednako kao i videći ljudi, samo na malo drugačiji način. Upravo zato je i značajan taj datum i dešavanje u Sinagogi, kao i celodnevne aktivnosti koje će obeležiti taj dan. Jednim vrlo direktnim simbolom, povezom na očima, pokušaćemo da na trenutak stavimo sve ostale u naš položaj, da pokušaju da osete muziku na drugačiji način, kako to do sada nisu imali priliku. 

Uglješino gostovanje u emisiji Dnevna soba poslušajte na ovom linku

Jovan Marjanović