Teorije zavere su stare koliko i čovečanstvo

Vanredni profesor na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta Boris Stojkovski jedan je od onih akademskih građana koji svoje aktivnosti nije smanjio u vreme pandemije koronavirusa. Predavanja i vežbe sa studentima održava online, a nastavio je i sa serijalom predavanja koja su otvorena za javnost u ovkiru kampanje Kulturnog centra Novog Sada "Sa kulturom kod kuće". Istorija, pogotovo Srednji vek, zanima mlade. 

"Mi smo se izuzetno brzo organizovali i to je valjda prednost društveno-humanističkih nauka, jer mislim da je bilo teže onima koji imaju praktične vežbe. Dobra stvar je svakako to što imamo bogate kućne biblioteke i one koje su dostupne onlajn, pa možemo lakše da komuniciramo sa studentima i da im dostavljamo materijale za vežbe, seminarske i master radove, ali i doktorate. Funkcioniše to nekako, istina, malo sve deluje neživo, razgovaraš imejlom umesto sa živim ljudima, ali situacija nas je primorala da tako funkcionišemo", ispričao nam je Boris na početku razogovra u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Nastavio si i sa predavanjima u Kulturnom centru Novog Sada, takođe putem interneta?

Više od godinu dana, zajedno sa kolegama, radim serijal predavanja u okviru kojih se držim moje teme, a to je Srednji vek. I pre vanrednog stanja predavanja su bila posećena, neka očekivano mnogo, dok su neka bila neočekivano dobro posećena, a sada to radim putem njihovog jutjub kanala. Posednja dva sam uradio upravo tako, putem interneta u okviru njihovog projekta "Sa kulturom kod kuće". Prvo od ta dva bilo je u vezi sa temom koja nas sve najviše okupira poslednjih mesec i više dana - kuga u srednjem veku. Očigledno da to ljude zanima, pošto je za nekoliko dana bilo više od hiljadu pregleda ovog video zapisa.

Koja tema kod mladih izaziva najviše pažnje?

Pretprošlog leta radio sam predavanje o Drakuli, poznatom grofu Vladu Cepešu. Kako se radilo o letnjem periodu, mojih studenata nije bilo puno, ali je Tribina mladih bila krcata. Bukvalno nije bila ni jedna slobodna stolica. Neko će reći da je to zanimljiva tema, neko da nije, ali je to svakako bio bum koji je sutradan izazvao i veliki medijski odjek. Takođe, predavanje o znametnitim ženama srpskog srednjeg veka privuklo je veliki broj publike. Zanimljive i intrigantne teme uvek privlače puno ljudi, poput onog o robinjama, vešticama i prostitutkama srednjeg veka. Na tim predavanjima se skupilo dosta mladog sveta.

Svako o svom gradu voli da zna neke zanimljivosti iz istorije. Koliko naš grad i Vojvodina uopšte, mogu da ispričaju kada je period srednjeg veka u pitanju?

Ceo ciklus ovih predavanja je i počeo pregledom dešavanja u Novom Sadu i okolini iz tog vremena. Planiram u skorijoj budućnosti to malo i da raščlanim, budući da ima dosta tema koje mogu da se ispričaju. Samo Petrovaradin je neiscrpna tema, o kojoj može puno toga da se ispriča. Na primer, zanimljiva je činjenica da je Bordžija jedno vreme bio gospodar Petrovaradinske tvrđave, odnosno, Cistercitske opatije. Dunav je svakako bio i ostao jedna od najvećih saobraćajnica u Evropi, a ima podataka i o samom gradu Novom Sadu, koji se tada isto zvao Petrovaradin. O Sremskoj Kamenici ima baš dosta izvora i o tome znamo dosta. Na primer, prva biblija na mađarskom jeziku počela je da se piše baš u Kamenici. Futog je takođe zanimljiv, tamo je postojao Franjevački samostan, a postojala je i u to vreme skela. Praktično, sve što je na Dunavu bilo je važno. Na žalost, sve je to manje poznato i mnogo manje se forsira u odnosu na druge momente iz naše istorije, što i jeste i nije razumljivo. Nadam se da sada, kada Novi Sad treba da bude evropska prestonica kulture (ako sve ovo bude u redu i ako nas virus mimoiđe), treba malo više da se govori o tome i da je to zanimljivo. Interesantan je i turski period, jer ljudi ove vole da kažu kako Turaka ovde nikad nije ni bilo, što apsolutno nije istina.

Kakva su iskustva iz nekadašnjih vremena kada su u pitanju zarazne bolesti?

Od kad postoji svet, postoje i zarazne bolesti. Perikle, atinski državnik iz petog veka je umro od kuge. U njegovo vreme su živeli i Platon i Aristotel, a većina stvari koje vidimo kada odemo u Atinu datira iz tog perioda. On je, eto, umro od te strašne zarazne bolesti. Kuga je harala u srednjem veku, najpoznatija je ona iz 1348 - 1349. godine, pod nazivom "crna smrt". Danas se sve više govori i o ekonomskim posledicama, a čak neki o tome govore više nego o broju ljudi koji su se razboleli i preminuli. Svojvremeno, u Engleskoj, jedna od prvih mera je bila ekonomska - doneta je odluka da nadnice budu ujednačene za celu teritoriju Engleske. Kako je kuga u Englesku i dolazila i odlazila, velikaši su se dogovorili da ne otimaju jedni drugima kmetove, jer je postojao nedostatak radne snage. Brige su i tad bile iste, parlament je i tada donosio mere za ekonomski oporavak države. Pre sto godina bila je epidemija španske groznice. To je jedna užasna epidemija koja se proširila jako brzo i odnela milione života. Mislim da je Trampov deda preminuo od posledica ove epidemije.

Iz istorije znamo i da se ona često ponavlja. Koliko smo mogli da pretpostavimo da će nam se ovako nešto desiti?

Ovakve stvari su se kroz istoriju dešavale. S stručnog aspekta, medicinskog, da li se moglo pretpostaviti ili ne, to zaista ne znam, ne mislim da bi trebalo da pričam o tome. Ni ja, niti bilo ko drugi o stvarima za koje nije stručan. Sa istorijskog gledišta, sa sigušnušću možemo da tvrdimo da su se, barem u poslednjih 2.500 godina ovakve stvari dešavale. Engleska je imala problem sa kugom bezmalo tri veka, sve do velikog požara u 17. veku. Zanimljivo je da se smatra da je baš u oblasti Vuhana u 16. veku krenula kuga u tom delu sveta.

Ako govorimo o današnjem vremenu, koliko misliš da mnoge teorije zavere imaju realnu osnovu?

Teorije zavere su stare koliko i čovečanstvo. Često se to dešavalo u istoriji. Na primer, Jevreji su često bili otpuživani da su zatrovali vodu pa je tako nastala kuga. Naravno, svako ko je i najmanje potkovan u medicini će vam reći da je to potpuna besmislica. Danas medicina zna i kako je sve to nastalo i kako su nas od svega toga izlečili, a to sa ovom tvrdnjom blage veze nije imalo. Sve se to dešavalo u 14. i 15. veku, a zamislite danas, s obzirom na to kako se i koliko brzo šire vesti. Internet nam je doneo poplavu toga, to je pravi cunami najrazličitijih teorija, gde svako sve zna. Mi istoričari smo se uvek nervirali zato što se svako petlja u istoriju, svako ima neko mišljenje o tome, pa mi je nekad draže da upoznam osobu koja mi kaže da ga istorija uopšte ne interesuje i da je sve to mrzeo još u školi. Onda makar znaš da takva osoba nema nikakve fiks ideje i teorije. Zaista veliki deo ljudi, koji čak i nemaju veze sa društvenim naukama uopšte, ima svoje mišljenje. Isto se prenelo i na medicinu. Sada svako živ na društvenim mrežama najbolje zna kako se izlečiti od virusa, od kojeg  zapravo ni najbolja nauka ne može da nađe potpuno izlečenje. Tako da je sve ovo poznato kroz istoriju, uvek je toga bilo, pojavljivali su se ljudi koji su najbolje znali zašto, kako, šta iza toga stoji, ko iza toga stoji. Valjda je to deo ljudske prirode, potreba da se to što ne znamo prikaže na neki prihvatljiv način. Mislim da je sve to ljudska priroda i ljudska psiha.

Deluje da kao narod jako volimo istoriju, ali nas pamćenje kratko služi i brzo zaboravljamo. Kakva su tvoja iskustva?

Mislim da je to zaista tako. Rekao bih da je, pod znacima navoda, ljubav prema istoriji  zaista površna. Na žalost, to se danas svelo na lošu, čak pogrešnu literaturu. To, naravno, važi za one koji uopšte nešto i čitaju. Ima mnogo foruma, internet kombinacija koje mogu da budu dobra, ali i jako loša osnova. Postoje razne internet stranice koje imaju teorije o svemu. Ima ona pesma benda Gogol Bordello "Supertheory of supereverything" koja bi mogla da opiše to stanje. Svi imaju super teoriju o super svemu. To je veliki problem. I onda kažete ljudima, a imao sam takva iskustva i na predavanjima, pogotovo ovim javnim, uzmite tu i tu literaturu, postoje knjige i strane i domaće i to važi za sve periode istorije, ne samo striktno za srednji vek. A posebno ovo novokomponovano i najviše se odnosi na omladinu. Apelujem da ni pod razno ne prate kojekakve Srbi narod nastariji i slične teorije, jer je to zaista užasno, a toga ima jako puno. Nedavno je rađeno istraživanje koje je pokazalo da i dalje polovina ljudi misli da je Vuk Branković bio izdajnik! A to je nešto što je pre sto i kusur godina opovrgnuto. Zaista, krajem 19. veka pojavljuju se prvi članci koji apsolutno demistifikuju tu temu.

Kažu da istoriju pišu pobednici, ponekad neka vlast voli da istoriju malo i promeni. Može li se konačno, makar za period od jednog veka unazad, odrediti ko je bio dobar, a ko loš lik?

Režimskih pisaca u istoriji je uvek bilo. Najpoznatiji od svih je Vilijem Šekspir koji je bio režimski pisac i koji je potpuno sledio tadašnji državnu politiku. To se vidi na raznim primerima, poput onog da je on jedini koji portretiše Jovanku Orleanku kao negativan lik. Ono što naši studenti uče na prvoj godini jeste kritika izvora. To je osnovno. Ko je tada, zbog čega, u kom kontekstu nešto rekao ili napisao. Sada imamo i drugačije izvore, postoje novine, na primer Recimo, kada je u pitanju 19. ili 20. vek, ako je određena stranka bila izdavač nekog lista, naravno da su oni pisali za one koji su ih finansirali. To nije nikakva izmišljotina 2020. godine i to je ono što ljudi treba da shvate. Što se dobrih i loših likova tiče, moramo ih posmatrati isključivo u kontekstu vremena i to je veliki problem. Ljudi često donose prerano takva mišljenja. Iz našeg aspekta, mnogo toga je loše ili dobro što u određenom periodu nije bilo. Ako pričamo o biilo kom narodu, postoji i taj emotivni momenat i njega ima bukvalno svaki narod. Svi mi posmatramo iz lične vizure, što nije uvek tačno, ali se to ljudima i ne može zameriti. Francuski oficiri su obučavali turske vojnike da ratuju protiv Hrišćana na Balkanu, jer je to njima bio politički interes. Upravo interes je večan.

Borisovo gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija možete preslušati ovde:

Jovan Marjanović

fotografije: privatna arhiva