Društvo / Intervju
Vitezovi modernog vremena
Neke od novih igara kojima se zabavljaju mladi jednostavno nemaju dobar prevod na naš jezik, pa u nedostatku domaćeg naziva moramo da korisimo strani. Tako je i u slučaju igre pod nazivom LARP (live action role-playing game). Ova moderna igra, pokret ili jednostavno hobi, u suštini nas vraća u davno prošlo vreme srednjeg veka, vitezova, kraljica, kraljeva i vila sa specifičnim kostimima, oružijem i opremom. Naš sugrađanin Filip Gajić, inače profesor engleskog jezika, već godinama se bavi ovim zanimljivim hobijem.
"Ovo čime se mi bavimo uglavnom podrazumeva okupljanje napolju. To sada teško ide, što zbog zime, što zbog cele situacije koja nas je zadesila. Kako bismo ipak ostali u kontaktu, pravimo neke kućne varijante, igramo igrice, jer ljudi koji se bave LARP-om po pravilu igraju video igre, pa nam i nije neki problem", ispričao nam je Filip na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Ima li LARP neki srpski naziv?
Cela igra ili hobi se zove LARP i to je skraćenica preuzeta iz engleskog jezika, jer kod nas za sada nema pravi naziv. Kada bismo pokušali to da prevedemo bukvalno, dobili bismo naziv koji ne bi ništa značio.
Hobi, igra, gluma ili sve zajedno, kako bi ti objasnio čime se u suštini bavi LARP?
To je kombinacija glume, sporta, društvenih igara... Mi koristimo srednjevekovnu, ali i fantazijsku opremu, oklope, oružija, odeću. Pokušavamo da napravimo život i situacije bliske srednjem veku, ali i nešto zasnovano na mašti Tolkina ili, na primer, serije "Game of thrones" koja je bila veoma popularna, pa nam je i to donelo malo više ljudi i motivacije.
Kako te je ta tematika, ali i sam hobi privukao?
Sasvim slučajno sam se našao u svemu tome. Sedeo sam u jednom klubu ljubitelja društvenih igara, a čovek koji ne naišao me je pozvao na "to nešto". Iako na početku nisam ni razumeo o čemu je čovek pričao, niti mi je to bilo previše zanimljivo, otišao sam do kluba koji je bio na Klisi. Shvatio sam da je to malo drugačije nego što sam zamišljao. Oni su LARP baš ozbiljno shvatali, imali su zahtevne treninge i više su na sve to gledali kao na sport. Nikada nisam bio aktivni sportista, ali me je sam sportski pristup privukao, da bi mi se nakon toga svideli i deo glume i zabave. Bilo je tu akcija, kada smo, kao, napadali zamak, delili se u timove, ali nismo imali sa kim da se nalazimo i družimo, jer mislim da u celoj zemlji nije bilo više od tri kluba koja su se bavila sličnim hobijem, a i oni su bili u Beogradu pa nam nije bilo zgodno da idemo tamo. Jednom godišnje smo odlazili u Bugrasku, oni to mnogo ozbiljnije shvatili od nas, a država im je čak obezbedila prostor pored jedne šume gde su sagradili tvrđavu i sve je to jedna ozbiljna turistička atrakcija. Nakon tog kluba sam prešao u drugi, da bi na kraju napravio svoj, koji trenutno vodim.
Kako sve to zajedno izgleda kada se prave skupovi LARP udruženja?
To najviše zavisi od kreativnosti osoba ili ekipe koja to organizuje. Što je ekipa maštovitija, ali i budžet veći, to će ceo događaj lepše da izgleda. Bilo je manjih događaja, gde je bio nas desetak, malo je to izgledalo "jeftino", možda nekad i tužno, ali bilo je događaja i momenata kada se okupilo više od stotinu ljudi i to je onda zaista izgledalo kao rekreacija borbi iz srednjevekovnih filmova. Na samom događaju može se naći svega. Mi se fokusiramo na glumu, priču i borbu. Od ratnika, ima ljudi u čeličnom oklopu, kostimu, do od oružja, neki koriste luk i strelu, neki mač ili sekiru. Neko može da se opredeli da bude samo odbrana, sa štitom, njegova uloga je da odbrani ostale od neprijatelja. To se ugalvnom dešava kada nas ima više u ekipi. Postoji mogućnost da ekipa ima i balistu, sve se dovuče, sklopi i sve to bude baš zanimljivo. Dakle, zavisi od toga koliko ljudi se odazove i dođe, ali i koliko su učesnici voljni da daju sebe u celu priču. Zavisi naravno i od novca, sve to košta, kostimi, oružja, a mi gledamo da sve to napravimo sami. Kod nas ljudi nemaju novca da u ovaj hobi uloži hiljade evra, kao što je čest slučaj u inostranstvu, gde ljudi ulože, na primer, pet hiljada evra za oklop. Mi to uglavnom pravimo sami i snalazimo se.
Šta sve sadrži jedna solidna oprema?
Teško je reći, jer zavisi od same uloge. Ako je neko prosečni seljak i to je odabrao da bude, on onda može da dođe u džaku za krompir kojem je izbušio rupe (smeh) za ruke, galvu i noge. I biće tipični seljak tog vremena. Može neko da se pojavi u oklopu od glave do pete i onda će biti neki vitez. Zavisi od budžeta pojedinačne osobe, ali dosta klubova ima svoju opremu, pa se članovima koji nemaju dodeli određena oprema. Ono što mi želimo da izbegnemo je da nam dolaze ljudi u trenerkama, sa šljaštećim patikama, kako bi sve bilo verodostojinije. Razumemo da nemaju svi novca i da nemaju neki baš budžetan kostim, ali lako se to da prekrojiti i srediti. Ukoliko se ljudi potrude, može se pronaći svašta. Mi smo puno puta išli na vojni otpad i tamo kupovali za male pare svašta, a može se puno stvari pronaći i na internetu. Dosta kožara nam daje neke restlove, opiljke, od čega može da se sklepa, na primer, neka čizma kakvu je prosečni seljak i nosio u to vreme.
Koliko ovaj hobi donosi opasnosti?
Opasnost u smislu da se neko baš gadno povredi je izuzetno retka. Oprema, odnosno oružje koje mi koristimo, napravljeno je od plastičnih cevi i presvučeno izolacijom, tako da su povrede, recimo da nekom odsečete ruku ili izbijete oko, jednostavno nisu moguće. Dešava se da neko izvrne nogu, spotakne se, padne, ali to su stvari koje bi se desile i u običnom životu. Povrede su generalno vrlo retke.
Koliko rangova postoji, kako neko postane vitez, neko seljak, a neko kralj?
Sve zavisi od ekipe. Ne postoji univerzalna priča, nego svaka ekipa radi na neki svoj način. Uglavnom ljudi koji vode ekipu, valjda zbog ega, stave sebi najviši čin, pa imamo raznih kraljeva, poglavica, generala, imperatora, kako se ko osećao u datom momentu. Ostalima se vremenom dodele određene titule. U mojoj ekipi, ja sam sebi stavio titulu generala, a onda sam članovima moje ekipe dodelio titule zamenika, kapetana i kako je ko zaslužio. Imali smo jednog momka koji se baš trudio, čak je šio kostime, pa smo mu za rođendan kupili malu mašinu za šivenje, kako bi mogao to da radi brže i bolje. Kada je tadašnji zamenik napustio klub, tog momka sam postavio za novog zamenika jer se zaista trudio, iako je bilo u klubu onih koji su duže bili tu.
Kakva je situacija sa kraljicom, vilama i drugim ženskim ulogama? Koliko žene privlači LARP?
Postoji dosta ženskih uloga. I ja sam bio iznenađen da je ženski deo populacije takođe zainteresovan za sve ovo. Stereotip iz američkih filmova je da su ljudi koji se bave sličnim stvarima, video ili društvenim igrama, u suštini gomila muškaraca u nekom podrumu, bez ijedne žene na vidiku (smeh). Realno, ima baš dosta devojaka koje se bave ovim, privlači ih to. Zanimljivo je da biste očekivali žene kao kraljice ili vile, dok se dosta njih stavi u ulogu ratnice. Moguće da su gledali "Vikinge", neke filmove o superherojima, a ima i žena ratnika u popularnim filmovima i serijama poput "Gospodara prstenova" ili "Game of thrones". Nikog ne postavljamo, svakom je dozvoljeno da sam pronađe svoj lik. Jedino što sam primetio da se dosta devojaka odluči za luk i strelu ili se odluče da budu vilenjaci, mada i njih vuče da uđu u borbu i da budu ravnopravne. Možda i mi razbijamo onaj stereotip da dama čeka da je neki vitez spasi, bilo je momenata kada je uletela neka devojka i pobedila gomilu likova iz suprotnog tabora.
I sam si krenuo u izradu određenih delova opreme. Šta si sve uspeo da napraviš?
Sve je počelo od toga da nisam imao para da sebi kupim skup oklop. Još u prvom klubu sam video šta sve može da postoji od opreme i zaljubio se u sve to, a kako nisam imao para da kupim, probao sam da napravim. Krenuo sam baš baš od nule, od opreme sam imao jedan čekić i jedan panj, a onda sam polako počeo da kupujem alat i da pravim sebi delove opreme. Dešavalo se da mi neko i pokloni deo opreme, tako sam, na primer, dobio jedan stari nakovanj. Počeo sam od jednog komada metala koji sam iskrivio i on je služio kao štitnik za ruke, to je bilo dosta neudobno, žuljalo je, pa sam vremenom shvatio kako ga da prepravim i prilagodim sebi. Sada mogu da kažem da smo prilično napredovali i da naša oprema izgleda dosta dobro. Bili smo angažovani na nekoliko projekata gde su bili potrebni slični kostimi i statisti, jedan dokumentarni film, reklama. Nađe se oko toga čak i nekog posla.
Da li bi voleo da si se rodio u srednjem veku?
Pa, ako izuzmemo kugu. Mada danas imamo virus i reprizu svega, skoro da nam je isto (smeh). Razmišljao sam o tome, svako ko se ovim bavi, ko voli istoriju i fantastiku, često o tome razmišlja. Naravno, zavisi da li bih se rodio kao neki plemić pa bih imao priliku da imam svoj oklop, mač, štit, svog konjušara, svog konja, možda čak i zamak, ili bih se rodio kao seljak koji bi ceo život okopavao krompir, pa ništa od ovog ne bih ni video. Kada bih imao sreće da se rodim, ne mora nužno da bude neki princ ili kralj, ali makar kao vojvoda, onda bih pristao, što da ne, mislim da bi bilo zanimljivo.
Kako zainteresovani mogu da postanu deo tvog ili nekog drugog kluba i počnu da se bave ovim zanimljivim hobijem?
Moj klub se zove Trident NS, imamo fejsbuk stranicu i uglavnom su mi se ljudi preko te socijalne mreže i javljali. Zavisi od toga gde žive, ima dosta klubova, potrebno je ili da znate nekog ko se time bavi ili jednostavno ukucati na google LARP Srbija i naći gde mu je najbliži klub. Mi smo u Novom Sadu, a članovi su nam i iz okolnih mesta. Lično sam iz Sremske Kamenice, sada imamo i člana koji se odselio u Grčku, pa i tamo imamo svog predstavnika.
Filipovo gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija preslušajte ovde:
Jovan Vanja Marjanović
foto: Nemanja Lauš/Relja Kojić