...
TRENUTNO00:00 - 05:00Music mix by Anja

Društvo / Intervju

Stringeri - krupni kadar sa prve linije fronta

11.06.2022.

Posao stringera nije dobro poznat široj javnosti. Reč je najčšće o visoko profesionalnim novinarima, fotoreporterima, ljudima koji svoj životni poziv, ili jedan deo radnog veka, provode u najtežim uslovima, u ratom zahvaćenim područijima, na prvoj liniji fronta ili u raznim kriznim situacijama rizikujući svoj život, često bez ikakvog osiguranja. Ovo zanimanje, profesiju ili način života iskusio je i Nikola Radić Lucati.  Kroz izložbu koju, u saradnji sa Centrom za istraživanje i edukaciju o Holokasutu, priprema u okviru EPK 2022, postavlja mnoga pitanja, ali i daje neke odgovore, posebno kada je reč o Holokaustu i ličnim sudbinama u ratom zahvaćenim područijima. 

.

"Pripreme za izložbu teku vrlo dobro za sada, otvaramo 23. juna u 19 časova u Kreativnom distriktu. Imaćemo jedan izložbeni paviljon u prostoru koji će arhitekonski biti višetruko aktivan i na jedan način će podržavati narativ i vrstu estetike polja rada stringera. To su pre svega mesta koja evociraju ruševine rata i ratne sukobe. Kontekst nastajanja odnosa radnika u medijima koji su, da tako kažem, za 'jednokratnu upotrebu', odnosno, radnika koji su nezaštićeni, nemaju ugovor, nemaju sindikate, uzimaju se po učinku, po fotografiji. Za agencije i velike medijske kuće oni su potrošna roba i faktor niskog rizika", priča Nikola za Oradio. 

Iako sam i sam jedno kratko vreme bio stringer, primetio sam da je to postao dominantan način, metod proizvodnje vesti i medija u ovom, kako optimisti vole da kažu, poznom kapitalizmu. Koreni toga, barem oni koje ja podvlačim, su u periodu Prvog i Drugog svetskog rata i u vreme Holokausta. Ti uslovi i metodologija se javljaju i u drugim, novijim i savremenim sukobima, društvenim previranjima i revolucijama. U njima se stringeri javljaju kao jedna konstanta, to je sloj radnika koji je uvek i svuda prisutan, a sam po sebi je nevidljiv.

Kako je tekao kustoski izbor i selekcija radova koji će biti prikazani na izložbi?

Sam kustoski rad je zapravo jedna vrsta pričanja priče. Mi smo svi na neki način storiteleri, pričači priča, ali ne tvrdimo da je to i jedina ili posebna istina. Pitanje je za koje ste se ljudske priče vezali i kako ćete ih prikazati, tako da to nije klasičan izbor po pitanju savremene umetnosti, tematike, kvaliteta, vrste likovnog izbora samih fotografija. Fotografija je ovde jako bitna i ona je zapravo proizvod kojim se trguje, odnosno trguje se narativom i onim što taj narativ omogućava. U kontekstu vrednosti fotografije tokom vremena, ono što počinje kao praktično odbaciv dokument, gde je stringer potrošna roba čija je pozicija kao proizvođača vesti izgubljena i izbrisana, same fotografije imaju svoj život i svoju vrednost i prave svoje narative skoro bez konteksta u kojem su nastale. Taj kontekst ima odjeke u našem vremenu. To je jedna nit, vodilja, koja nam je pokazala put prema radovima koji će pozvati jedan drugog. Metod je zapravo intertekstualnost na određenom nivou, ali sa druge strane, vizuelne forme koje ta intertekstualnost čini su drugačije od onih koje bi se klasično mogle očekivati od izložbe tipa određenog fotografa i njegovog niza fotografija.

stringer1 jpg

foto: Amjad Anas Akalati (Kevin Florian)

Koliko se može videti povezanost ljudi i njihovih sudbina, a na potpuno različitim lokacijama?

Ne samo na različitim lokacijama nego i u istorijskim periodima, epohama. Ono što im je svima zajedničko je da ti ljudi, svi u svojim životima, ili nisu imali izbora ili je njihova svest bila toliko visoka da shvate da drugog moralnog izbora zapravo nemaju, pred onim pred čime su se nalazili. Takođe, postoje ljudi koji su videli priliku i rešili da iskoriste poziciju stringera, urednika, da se postave organizacijama kao zgodan alat u slučaju pravljenja neke vrste propagande, neke vrste lažnih vesti i sličnih sadržaja. Imamo različite i etičke pozicije i ovo nije isključivo afirmativna izložba. Ona će povezati ne samo lične narative ljudi koji su u trenutku morali da odluče šta će da rade i kakvog će izbora da imaju ili nemaju, nego i etiku onoga što ih je na to nateralo i organizacije koje se time koriste.

Kako radi Centar za istraživanje i edukaciju o Holokasutu?

Centru pre svega prikupljamo materijale i pratimo stanje sećanja i memorijalizacije, stanje komunikacije o Holokaustu i ratu, ali i njegovim posledicama, sukobima i metodologijama koje su izvedene iz njega. Takođe, i stanje antisemitizma kako institucionalizovanog, ali i ovog pojedinačnog, divljeg. Pravimo mape žrtava, geoinformacioni sistem sa velikim brojem podataka vezanih za specifične grupe žrtava. Na primer, jedno od istaživanja smo sproveli u vezi jevrejskih žrtava u Beogradu, nastalih nakon što ih je tražila Nedićeva policija, posle zatvaranja logora na Sajmištu. Dakle tu nije bilo naloga Nemačke komande. Cilj je da se u toku pokušaja rehabilitacije Nedića može dokazati delovanje u Holokaustu, kao faktor i činilac njegove uprave, što je istorijografska desnica pokušavala da izmesti i izmakne u procesu suđenja. Takvi materijali nas jako interesuju i pokušavamo da ih zadržimo vrlo javnim. Primarni istorijografski izvori su ono što dokumentujemo, donosimo i što uvek prati svaku stvar koju radimo. Drugi kanal su ove vrste projekata kao što je ova izložba, koji zapravo pokazuju ljudsku, empatičnu, ali i istorijsku, jasnu metodološku vezu Holokausta, savremenih sukoba, kosrišćenja ljudskih resursa, da se tako grubo izrazim, koji pokazuju i upozoravaju na tretman i ondašnjeg i sadašnjeg narativa, i to da je istorija nekom upozorenje, a nekom uputstvo za upotrebu.

 stringeri4 jpg

foto: Mendel Grossmann Yad Vashem Archive

Kada ste pokrenuli ideju, situacija u svetu nije bila ovakva kakva je danas. Koliko će ljudi, zbog aktuelnih prilika, moći, na žalost, možda i bolje da shvate celu izložbu?

Biće vrlo očigledno. Taj poziv koji izložba radovima i tekstovima pruža je poziv ne da se bude po strani, nego da se uzme jedna vrsta otklona i pogleda svoja pozicija u svetu i u raznim mogućim istorijama koje su se ovde dešavale i koje bi se mogle dešavati ponovo. Ljudi bi mogli da se zapitaju gde bi oni bili i šta bi oni učinili. Pre svega, izložba je uvek ogledalo upućeno i okrenuto prema publici, ne od strane kustosa, a svakako ne ni od autora izloženog materijala.

I sami ste bili u poziciji stringera nekoliko godina, koliko je ova izložba deo i Vaše lične priče?

Ova izložba nije deo moje lične priče, nije deo materijala, ali mi je naravno ostala kao deo priče koju želim da isrpičam i drugim sredstvima. Moja lična priča ugrađena je u neke moje prethodne radove i jednim delom je već ispričana. U ovom slučaju me je moje iskustvo, konkretno sa Kosova 1998. i 1999. godine dobro snabdelo iskustvima. Šta treba gledati, tražiti i onaj savet, koji mi je dao jedan od naših poznatih novinara i urednika kada sam prvi put otišao kao stringer, a koji je rekao: „Ne brini, Nikolice, rat je vrlo bezbedna stvar. U njemu stradaju samo nevini, naivni i slučajni“.

stringeri2 jpg

foto: Kristallnacht berlin 1938, AP Germany 1938

Kako ste se našli u poziciji da budete stringer?

Tokom studentskih demonstracija ’97. godine čiji sam naravno bio ponosni i vrlo aktivni učesnik, mogao sam samo da snimam jednom vrlo nezgodnom, nezgrapnom i komplikovanom kamerom koja nije bila namenjena za reporterski rad. Upravo zbog toga sam bio primećen od strane par novinara koji su tražili nekog ko bi mogao da bude prevodilac i tako su naleteli na mene. Pitali su šta je ovo i zašto time slikam, a odgovor je bio da drugu kameru nemam. Četiri putovanja kasnije, dosta druženja, ponekad i neizvesnih momenata bilo je dovoljno da se upoznamo. Promenili smo par kofera opreme, nekoliko puta se vraćajući u ono što je tad bila mirnija faza rata, koja je zapravo i dovela do bombardovanja. Ta faza se završila Račkom, bombardovanjem i napuštanjem Kosova. Za to vreme smo uspeli da upoznamo ljude, što na Kosovu, što u Srbiji i Crnoj Gori, izbeglice, ranjenike, sa obe strane i da vidimo koliko su te njihove priče važnije od pokušaja kreiranja zvaničnih narativa. Na svim tim mestima dočekali su nas, na prvom mestu ljudi, pravi domaćini, koji su zapravo strahovali da se i njima ne dogodi ono što se dogodilo u Bosni. 

stringeri3 jpg

foto: MOLHEM-BARAKAT-SYRIA-2013

U najgorim periodima ljudske istorije je sadržan potencijal za građanski napredak na jedan bolji, viši nivo. Veliko je pitanje šta će određeno društvo iz toga izneti i sa čime će nastaviti dalje. Jedno je pitanje, koje se postavlja i danas, kako pobediti fašizam, a izgleda da je potpuno drugo biti oslobođen od fašizma. Velika priča samooslobađanja koju smo mi imali tokom ’44. i ’45. godine je zapravo veoma retka. Svaka vrsta totalitarizma ima problem sa tim, da je na mestu na kom narod ima iskustvo i sećanje na svoju mogućnost samooslobađanja. I sa te strane, narod kao subjekat i njihove priče su veoma bitne, a te priče prenosi upravo klasa ljudi koja je u direktnom kontaktu sa njima i to su novinari. A od novinara, ona socijalna kategorija koja je najugroženija i najgore tretirana su upravo frilenseri i stringeri, koji često vide ono što ne vide drugi. 

Koliko je moguće preneti ovaj ugao gledanja, krupni plan jednog stringera na prvoj liniji, širem broju ljudi?

Može itekako, pogotovo u vreme društvenih medija. Imamo novinare učesnike, novinare bez redakcije, imamo ljude koji imaju isključivo fejsbuk i instagram nalog. Oni učestvuju, dokumentuju, ginu, nestaju, a sa njima nestaje, ili ipak nekako ostaje i njihov digitalni potpis. To je pogotovo bilo simptomatično za Irak i Siriju, a i danas je tako, jer su praktično učesnici tih događaja, nazvanih Arapskim prolećem, doveli novinarstvo na nultu tačku. Novinar je narod, narod jeste novinar, on priča svoju priču. U momentu kada dođete u tu nultu tačku jedino što je bitno za medije je da su otvoreni, da radi neka veza i da može da se uradi upload u bilo kom formatu. Rezolucija, kvalitet snimka, ništa to nije bitno. Bitno je da postoji priča, šta je na slici, kog je datuma, najkraće moguće i eventualno ko je slikao. 

Jovan Vanja Marjanović

Možda te još zanima:

.

Jugonostalgija nije žal za prošlošću, nego za budućnošću koja se nije desila

Dan Republike se slavio 29. novembra. Bio je jedan od državnih praznika u bivšoj Jugoslaviji, sve do 2002. godine kada…

.

LGBT+ zajednica: Budite hrabri i uzvratite podršku

Iako je Svetsko prvenstvo u fudbalu tek počelo, već su ga obeležile razne kontroverze. Međunarodna asocijacija fudbalskih federacija, poznata po…

.

Kako da dođeš do posla koji želiš da radiš

Novosadski edukativni centar organizuje dve online radionice i panel za mlade pod nazivom “Dobra praksa mladih” 7. decembra, sa početkom…

.

Osam godina sa vama: Sve smo mlađi!

Pre osam godina nastao je Oradio - omladinska multimedijalna platforma u sklopu pokrajinskog javnog servisa. Od pilota i eksperimentalnog programa…

.

Oradio i Carpe Noctem organizuju Astro šetnju, prijavi se!

Oradio će svoj osmi rođendan obeležiti i astro šetnjom na Fruškoj gori, koju pripremamo zajedno sa organizaciojom Carpe Noctem. Posetioci…

.

Radionice "Seksualno nasilje i ratovi 90-ih: Poveznica sa današnjicom"

Inicijativa mladih za ljudska prava organizuje dve radionice za mlade starosti od 16 do 25 godina pod nazivom "Seksualno nasilje…

  • 00:00 Music mix by Anja
  • 05:00 Music Mix by Bea
  • 10:00 Pre podne na O radiju

Anketa

Kako te rade praznici ?

Oradio logo