Stefan Janjić: Mislio sam da se stvarno više ništa neće desiti

Roman "Ništa se nije desilo" autora Stefana Janjića u doživeo je reizdanje zahvaljujući izdavačkoj kući "Imprimatur". Nakon promocije održane u Banja Luci, Stefan 18. aprila stiže u Novi Sad, u KS "Svilarа". Za Oradio je govorio o tome kako je došlo do ove saradnje, ali i o svom radu na fakultetu.

foto: Kristina Kostić

Prvo izdanje tvog romana "Ništa se nije desilo" rasprodato je za samo dve nedelje. Roman je međutim doživeo i reizdanje, ovaj put je u pitanju izdavačka kuća Imprimatur iz Banja Luke. Kako je do ove saradnje došlo?

Jako teško. Zapravo, ja sam nakon rasprodatog prvog izdanja tražio novog izdavača, stupio u kontakt sa nekoliko izdavačkih kuća, međutim, to se nije na najbolji način završilo. Pretpostavljam da je razlog tome što sam neafirmisani pisac, što je u pitanju drugo izdanje romana i što je tema sama po sebi na neki način kontroverzna. Onda se desilo ono što sam najmanje očekivao, da će se javiti neko iz Banja Luke i da će mi ponuditi da objavi moj roman. Ja sam na to pristao, bila je promocija prošlog meseca u Banja Luci, a 18. aprila će biti u Novom Sadu, u Kulturnoj stanici Svilara.

Kako je prošla promocija u Banja Luci? 

Bio sam pomalo uplašen i izdavač me je upozorio na to da bi se moglo desiti da se pojavi neko ko će postaviti neka provokatorska pitanja, budući da je roman makar na osnovu svog sažetka i onoga što se nalazi na poleđini mogao vrlo lako da bude pogrešno protumačen. Da bude protumačen u duhu da ja određujem krivce rata koji se desio, ili da prebrojavam žrtve, čime se ja naravno nisam bavio, ali se ispostavilo da u prepunoj sali grada gde ja skoro nikoga ne poznajem, nije bilo nijednog negativnog komentara, niti takvog pitanja i da je atmosfera bila potpuno prijateljska.

S obzirom na to da si u romanu pisao konkretno o menjanju imena muslimanskih žrtava u srpske, da li si imao priliku da se sretneš sa mladim ljudima koje ne poznaješ i da čuješ kako su oni reagovali na tvoj roman?

Na žalost nisam, zato što je to prvo izdanje štampano u vrlo malom broju primeraka i rasprodat je u rekordnom roku. Ova knjiga zapravo i nije stigla daleko od kruga mojih istomišljenika, prijatelja, porodice i šireg kruga poznanika. Ovo drugo izdanje će u stvari biti pravi test u tom smislu za ovu knjigu. Nadam se da će doći do neke nove publike, pa zašto da ne da se javi i neka takva vrsta negativnog razmišljanja o knjizi. Potpuno sam otvoren i za kritike.

foto: Prerazmišljavanje

Kao što smo već pomenuli, tema o kojoj si pisao je izuzetno osetljiva. Da li je upravo ova tematika pomogla u saradnji sa izdavačkom kućom iz Banja Luke?

Kada bi trebalo da rangiram razloge zbog kojih mislim da su me izdavači odbili, pre svega mislim da oni nemaju veze sa temom romana. Prvo to da ja ne postojim kao pisac, da sam objavio jedan roman, doduše za čiji sam nacrt dobio Ninovu stipendiju, ali to je mali razlog da vas neko prepozna u gomili autora. Naravno problem je i to što je reč o drugom izdanju, izdavači računaju na to da su neki ljudi već kupili roman, neće da se zamaraju pitanjima autorskih prava i lakše im je da vas odbiju. Razgovarao sam sa nekoliko izdavača, oni dobijaju na desetine rukopisa i zaista im ne zadivim na tom poslu iščitavanja gomile amaterskih tekstova, da bi se došlo do jednog ili dva godišnje koji su vredni objavljivanja.

Koliko je za tebe kao mladog autora značajno reizdanje ovog romana, s obzirom na to da izgleda kao da dolaze sve mlađe generacije kojima su čitanje i književnost u drugom planu?

Već sam jednom rekao da mi ovo drugo izdanje romana deluje kao nekakva reanimacija. Mislio sam da se više ništa sa tim romanom neće desiti, kao što i samo njegovo ime kaže i da sam imao nekakvu proročku viziju kada sam mu to ime dao. Koliko mladi čitaju ili ne, to mi je jako teško da procenim, jer nisam u krugu onih koji nikada i ništa ne čitaju. Pogotovo mi je drago što sada radim na fakultetu kao asistent i jedan od predmeta koji imam je stilistika. Tu razgovaramo o književnosti i tu je grupa od desetak studenata koja je strašno zainteresovana za taj predmet i mnogo čita. Kada ih pitate da pobroje knjige koje su pročitali u poslednje vreme, zaista vidite da prate i savremenu književnu produkciju, ali ih interesuje i antička književnost, na primer. Kada dobiju zadatak da predstave jednu knjigu na času, ne opredele se da uzmu najlakšu opciju i da prepričaju Malog princa, nego se pojave sa Tihim donom. To me uvek oduševi. Na kraju krajeva, mislim da sama činjenica da Novi Sad samo u glavnoj ulici ima tri ili četiri knjižare daje malo više optimističku viziju.

Proces čitanja tvog romana za mnoge ljude bio je potresan. Koliko je tebi bio potresan proces pisanja i istraživanja o ovoj temi?

Na trenutke mi se u nekakvom uglu svesti pojavila ideja da bi možda trebalo da izmestim tu radnju, da pričam o tuđem sukobu, a ne o srpskom i bošnjačkom. Međutim, odlučio sam se da ipak bude hrabrija verzija i da se ne obazirem na pogrešna tumačenja romana, zato što znam da je moja namera bila ispravna i iskrena. Prosto, ovo nije roman čiji je zadatak da odredi ko je kriv a ko nije i ko je koliko žrtava pretrpeo, već sam ga napisao kao jednu vežbu iz empatije. I sam proces traganja za informacijama je bio stresan, jer sam pročitao na hiljade stranica dokumentacije iz perioda rata u Bosni i Hercegovini i na kraju je ostao strašno težak zadatak, da iz gomile potresnog materijala, gde se ne zna ko je više ginuo i stradao, pokušate da formirate tekst koji neće biti patetičan. To je bilo najteže.

Glavni lik ovog romana je student medicine. Zašto medicina, od svih profesija?

Zato što sam želeo da napravim odmak od onoga što bi se očekivalo od prvog romana. Često pisci kada objavljuju svoje prvo delo upadaju u šablon. To bude roman napisan u prvom licu, pišu o sebi, o svojim osećanjima, o kontekstu iz kog su ponikli. Rešio sam zbog toga da roman ne bude lociran u Novom Sadu, nego u Beogradu, da to ne bude student novinarstva nego medicine, da recimo udaljim lik majke u Norvešku, da ne bih ponovo upao u jednu patetičnu zamku pisanja o sopstvenoj majci, da potpuno izbrišem lik oca iz romana i na taj način se potpuno distanciram sam od sebe. To naravno ne znači da nisu ostali neki autobiografski slojevi romana, skriveni u njemu, ali mi je i ta pozicija pisanja o studentu medicine dala dobar temelj za završetak romana, koji je napisan u vidu literarnog anatomskog atlasa u kom su pobrojani neki od najstrašnijih slučajeva stradanja.

Koliko god da si želeo da se distanciraš od sebe u romanu, student medicine koji je glavni lik došao je iz manjeg mesta na studije u Beograd. Pretpostavljam da to ima veze s tobom, jer si i ti došao iz manjeg mesta, doduše u Novi Sad. Koliko ti je bio cilj da se mladi ljudi koji su prešli u druge gradove pronađu u tome?

Pisci, među kojima je i Borislav Pekić, pre samog pisanja bi se mnogo posvetili istraživanju. Ja nisam bio toliko temeljan, bazirao sam se na sopstvenom iskustvu. Jedno od najznačajnijih iskustava u tom smislu jeste taj kontrast između sela i grada. Sećam se kada sam sa svojih 15 godina došao u Učenički dom u Subotici. To je bilo moje prvo preseljenje iz porodičnog doma i mislio sam da nikada neće stići petak, raspust i da nikad neću napustiti taj dom, te sam se osećao kao zatočenik. Nešto je lagodnija situacija bila kada sam došao u Novi Sad, ali mislim da je ta slika bila bitna za moj roman, da se oslika razlika između konteksta u kom ste sigurni i osećate se zaštićeno, poznajete sve ljude i grada u kome se na neki način osećate kao stranac.

U međuvremenu si postao asistent na Filozofskom fakultetu, pišeš za Fake news Tragač, radiš u Novosadskoj novinarskoj školi. Šta je to u čemu se najviše pronalaziš?

Moram da priznam da mi je od svih tih poslova omiljeni rad na Fake news Tragaču. Smatram da je taj posao jako važan, a pored toga, radim sa ekipom sjajnih ljudi. Neverovatno je koliko se pametnih i oštroumnih ljudi našlo na jednom mestu. Kada se pojavi neki zadatak ili neka dilema za koju mislim da nema rešenja, samo okačim u zajedničku grupu i neko se javi sa idejom kako to da se raspetlja. Uživam u tome i to je vrsta posla u u kome učite, zato što se bavimo raznoraznim temama od biologije, preko politike do ekonomije i pruža mi priliku da svaki dan napredujem. Ali ne zapostavljam ni ova druga dva posla. Koliko god da su i posao asistenta i predavača medijske pismenosti isrcpljujući, ima momenata kada uživam i u njima.

Postoji li šansa da ovaj roman dobije nastavak, odnosno postoji li šansa da se nešto ipak desi?

Na to pitanje da li se nešto desilo, odgovara svaki čitalac zasebno. Roman sam postavio kao sam lid samog romana, rekao sam da oni koji ne žele da ga čitaju do kraja ne moraju, naslov je dovoljan po sebi, nema nikakvog epohalnog završetka, kao što ga nema ni u stvarnosti. Nastavka romana u smislu drugog dela ili trećeg svakako neće biti. Imam već neke ideje o čemu bih pisao nakon ovog drugog izdanja, ali će sva beletristička dalja ostvarenja morati da sačekaju da prvo završim disertaciju. To je ono u čemu manje uživam, ali je svakako obavezno i mora da se završi u skorije vreme.

Miljana Milekić