Sport i umetnost u jednoj osobi

Ona je sertifikovani instruktor snouborda, u slobodno vreme slika akrilom na platnu, živi i radi na relaciji Budimpešta-Novi Sad-Kopaonik i sve to stigne u 24 časa. Emilijana Marković je devojka koja je spojila i pomirila svoje najveće strasti - umetnost i sport.

"Mislim da je to sve išlo prilično spontano, ne mogu baš da odredim kada je bio momenat početka. Ja sam u protekle tri godine instruktor snouborda, koji vozim oko petnaest godina. Kao mala sam skijala, tako da je taj moj razvojni put išao postepeno. Takođe, slikanje je prisutno u mom životu od malena, završila sam i Arhitektonski fakultet na kome je takođe bilo crtanja. Nakon toga sam samo nastavila, probala sam u nekoliko različitih tehnika da se izrazim, a sada radim akril na platnu jer mi to najviše odgovara", kaže Emilijana za Oradio.

Veoma je zanimljiv taj spoj sporta i umetnosti. Ide li to zajedno?

Potpuno je različito, ali je moj sport takav da se njime bavim četiri meseca godišnje. Kada završim sa časovima i dođem kući, onda slikam, kad imam snage naravno. Posle sezone imam ostatak godine da se posvetim slikanju. Čini mi se kao da u toku godine imam rasopređeno vreme na dve stvari kojima se bavim.

Kada pričamo o sportu, da li i dalje postoje oni koji se iznenade kada vide da će im devojka držati časove? Ili je društvo napokon to preraslo?

Ljudi koji se jave direktno meni znaju da sam žensko, niskog rasta (smeh). Ili dođu direktno u školu gde ih, ako nije špic sezone, pitaju da li žele muškog ili ženskog instruktora. A neki ljudi i dođu sa željom da im instruktor bude stariji ili mlađi, naravno da ima i onih kojima je potpuno svejedno. Nisam imala loša iskustva.

U kakvoj kondiciji moraš biti? Da li, kad dođeš, kući imaš onaj osećaj da ti je snega preko glave, pa i bukvalno?

Kad počne sezona prilično je teško i intenzivno, sve ti je jasno kad kažem da sam prethodne tri godine prespavala doček Nove godine (smeh).

Pored sporta i slikarstva, tu je i neostvarena ljubav prema tetoviranju?

Moj momak radi tetovaže i u tom studiju gde je radio sam i ja provodila dosta vremena, tako da sam i to razmatrala kao opciju. Pomagala sam mu malo ali se to zapravo ispostavilo kao posao, gde umetnik/majstor nema dovoljno umetničke slobode. Veoma retko dođu klijenti koji žele da umetniku daju potpunu slobodu, ili su bar voljni da većinu njegovih ideja prihvate. Trenutno su moderni satovi i ruže i meni je iskreno to delovalo dosadno. Imam mnogo prijatelja koji se bavi time i mogu da kažem da to za moj senzibilitet nije bilo dobro rešenje.

Ti si osoba koja može da prokomentariše i sportsku i umetničku scenu. Kako ti se čini situacija kada pričamo o mladim ljudima koji tek kreću u taj svet?

Stanje nije dobro, posebno u sportu. Ne ulaže se dovoljno, iako postoji određeni broj mladih ljudi koji su dobri u tome. Ipak, talenti slabo imaju nekoga ko će stati iza njih, osim ako imaš porodicu koja te podržava. Mislim da mladi trenutno nemaju neku preteranu perspektivu u tome, što se snouborda tiče. U umetnosti svi znamo kako stvari idu, ima mnogo sujete, verovatno i politike. Dobro je što mladi ljudi imaju entuzijazma dok se ne susretnu sa lošim stvarima koje ih zateknu na tom putu. Mislim da za njih ima šanse.

Kakva je situacija među kolegama? Ti nisi akademski slikar, pa da li imaš podršku uprkos tome?

Naravno, kolege koje su akademski slikari me stalno bodre i predlažu da idem na konkurse i da se što više uključim u umetničku scenu. Ima naravno i onih drugih. Niko vam to neće reći u lice, ali prosto vidite kada vas gledaju ispod oka. Ne može čovek baš preterano da se bori protiv toga, niti me zanima. Teraš svoje i to je to.

Kakve planove imaš za dalje?

Što se tiče posla instruktora snouborda planiram da nastavim sa tim, ali ni to ne mogu sa sigurnošću da tvrdim jer se svašta izdešava od sezone do sezone. Krajem septembra biće otvaranje grupne izložbe likovnih umentika u Budimpešti gde ću učestvovati. Takođe, planiram sledeće godine i samostalnu izložbu u Novom Sadu.

Intervju sa Emilijanom Marković poslušajte u plejeru:

J. M.