Širina mi još uvek nedostaje u Srbiji

Doktor nauka Nebojša Čamprag mladi je naučnik iz Subotice, trenutno na postdoktorskim studijama, ali i na poziciji glavnog menadžera konzorcijuma na Tehničkom univerzitetu u Darmštatu. Nebojša je uz to osnivač i glavni istaživač inicijative Urban Morphosis Lab, a za svoj rad 2014. godine dobio je najviše priznanje – nagradu za izuzetan naučni doprinos za najbolju doktorsku distertaciju na Fakultetu za arhitekturu Tehničkog univerziteta u Darmštatu. 

"Već dugo živim i radim u Nemačkoj, sad je to više od jedne decenije, ali rado održavam kontakte sa svojim prijateljima iz Srbije i pokušam da svoj naučni i istraživački rad ipak povežem i sa ovim prostorima, koliko god je to moguće. Dobri prijatelji i kolege sa Fakulteta tehničkih nauka su me pozvali da učestvujem u njihovom zanimljivom projektu i budem jedan od članova internacionalnog žirija, u sklopu događaja koji se zove DAN, a koji je organizovala BAZA - platforma za prostorne prakse. U svom radu oni pronalaze zanimljive objekte, a u Novom Sadu ih, koliko vidim, ima dosta i pokušavaju da ih na jedan dan predstave široj populaciji", ispričao nam je Nebojša na početku razgovora za Oradio.

Iako se baviš mnogim stvarima, zanimljive građevine su nešto što je svakako deo tvog interesovanja i rada. Pokrenuo si laboratoriju koja radi pod nazivom Urban Morphosis Lab. O čemu se tu zapravo radi?

Zaista se bavim različitim stvarima. Pre svega sam koordinator jednog magistarskog programa u Nemačkoj, koji je u suštini konzorcijum koji ima univrzitete po celoj Evropi i mi nudimo jedan magistarski program. Moja pozicija na fakultetu je naučni saradnik, istraživač, dok sa druge strane pokušavam da radim i nešto što se meni dopada i da na neki način gradim svoju akademsku karijeru uz prijatelje, poznanike i saradnike koje sam upoznao tokom svih ovih godina, pod nazivom Urban Morphosis Lab. To je svojevrsna laboratorija za istraživanje i networking povezivanje, sa ciljem da uz sve to što sam ovih godina naučio i profitiram. Naravno, ne mislim finansijski (smeh), nego da umrežim ljude koje sam upoznao, a koji se nalaze širom sveta. Ono što smo poslednje zajedno uradili bila je konferencija koja se, između ostalog, bavila i ovim prostorima. Na toj konferenciji smo pokušali da zbiližimo istraživače iz Evrope i celog sveta koji se bave istraživanjem gradova nakon tranzicije. Bavili smo se prostorima bivšeg SSSR-a, bivše Jugoslavije i zemljama istočne Evrope i sagledavanjem protoka vremena nakon tranzicije; kako se ispoljava na gradove i šta to znači za graditeljsko nesleđe, odnosno, da li postoji to neko postsocijalističko nasleđe, ili ne i da li možemo da govorimo o tome ili ne. Tada je to bila tema, ali se inače bavimo procesima transformacije u gradovima i ovo je samo jedna od njih.  

Pretpostavljam da bi i Novi Sad mogao da bude jedna zanimljiva laboratorija. Kako ti se danas čini naš grad?

Zapravo sam ja i novosadski đak, jer sam ovde magistrirao pre nego što sam otišao u Nemačku. Iako ne mogu da kažem da previše dobro poznajem Novi Sad. Meni je ipak možda još zanimljivije da postoje ovakve organizacije kao što je BAZA, sa kojom sam sarađivao ovih dana, a koja okuplja mlade ljude koji imaju toliko slobode da se ispolje kroz svoj kreativni rad. To je ono što je možda malo teže i malo institucionalizovanije u zemljama zapadne Evrope. Ovde mi se dopada kreativnost koju ljudi imaju u sebi.

Kako si odlučio da odeš i nastaviš svoju karijeru u Nemačkoj? Šta te je privuklo?

Ne mogu da kažem da sam to planirao, niti da je baš Nemačka moja sudbina, pošto se dosta krećem i prilično sam aktivan po zemljama Evropske unije. Bila mi je potrebna širina i to je ono što mi još uvek nedostaje ovde. Iako imam neku vrstu nostalgije, ipak mi to još uvek smeta kada dođem ovde. Čini mi se da smo nekako zatvoreni i to je ono što mi još uvek fali, a falilo mi je i dok sam bio student i kasnije na magistarskim studijama. Sretan sam što sam uspeo da dobijem to što sam tražio. Širina i otvorenost su mi bili na prvom mestu, zbog toga sam i smatrao da treba da odem. Naravno, uvek mogu i da se vratim ovamo, ali su mi veoma dragocena i važna iskustva, vidici i perspektive koje mi je bilo teško da ovde pronađem.

Tvoje obrazovanje je bilo slojevito, doktor si nauka, misliš li da čovek ipak mora da se školuje ceo život?

To je jako individualno i zavisi od čoveka. U današnje vreme, koje je vreme komunikacija i informacija, protoka ljudi i bukvalno svega, sa mog ličnog stanovišta – mora! Mnogo toga sam i prošao, video i uradio zbog čega sam i zadovoljan i ponosan, ali smatram da moram još da radim i da učim svaki dan. Nekada nešto novom saznam i od studenata i to me veoma obraduje, jer vidim da taj proces i dalje traje.

Ukoliko želja da se vratiš ovamo prevlada, šta je ono čime bi voleo da se baviš?

Moj odlazak, na žalost nije vezan samo za uspehe. Bilo je mnogo i uspona, ali i padova, mnogo razmišljanja o tome gde u stvari pripadam, šta treba da radim i čime da se bavim, pogotovo u poslednjih nekoliko godina, pošto je akademska karijera veoma teška na Zapadu, kako mi to volimo da kažemo. Sve mora dobro da se planira i to je jedan veoma kompleksan zadatak. Razmišljao sam o tome da li bih mogao da se bavim i nečim van akademije. Tu sam možda shvatio da je upravo akademski poziv ono čime bih voleo da se bavim i u budućnosti i da je to nešto šta ja jesam i da tu pripradam. Ako bih se vratio, onda bi to svakako bilo upravo u tim sferama, mada mislim da i akademija u Srbiji mora mnogo da se reorganizuje, ali da ima mnogo mesta za kreativni rad i da bih tu definitinvo našao sebe.

Šta bi posle svih ovih iskustava savetovao mlađim kolegama? Odlazak, ostanak ili povratak iz inostranstva?

Milsim da odlazak u svakom slučaju mora da se odradi. Da li će to biti na dva dana, na mesec, godinu ili duže, to zavisi od slučaja do slučaja, ali bih svakom mladom čoveku definitivno preporučio da ode iz svoje zone. Na taj način čovek najbolje spozna sebe i mislim da je to jako bitno. Nije neophodno da to bude neka druga država, može da se ode i u drugi grad, ali ako je druga država i kultura onda to, u svakom slučaju, može mnogo da oplemeni čoveka.

Jovan Marjanović