Razočaranje mi ne daje pravo da ćutim i odustanem

"Da li si ti čuo ikoga da priča o odlivu mozgova? Prvo, ministarstvo za nauku više ne postoji. Prosveta je u stanju u kakvom je. Šalješ jasnu porku mladima da ne moraju da studiraju i da je mnogo lakše kupiti diplomu, učlaniti se u neku stranku, uhlebiti se i to je ljudima koji iole misle i uložili su u svoje obrazovanje jako porazno."

foto: Srđan Srdanov

"Poruka Dogvila, ako poruka uopšte treba da postoji u pozorištu, je da se okrenemo sebi. Pretvorili smo se u male Dogvilijance, prestali smo da brinemo o drugima i svi gledaju svoje interese. Dogvil je pre svega poziv publici da malo počne da misli o tome šta joj se dešava i servira. Sve je filovano politikom koja nam se neizmerno meša u živote. Manjak empatije je koren problema. Čovek kao jedinka je postao prilično sebičan, to je protivprirodna blud", govori nam glumac bez dake na jeziku Branislav Trifunović, nakon što je predstava u kojoj glumi i koju potpisuje Kokan Mladenović ponovo napunila Fabriku SKCNS. Sa Trifunovićem smo razgovor nastavili pričajući o osećanjima koja gaji nakon izborne nedelje. 

"Počeo sam da navijam za Dveri i DSS, to mi je malo nelogično i neprirodno. Sve što se dešava mi je tužno, od novih rezultata, od sprdnje, od načina kako su i zašto raspisani izbori i kako se vodila kampanja, sve to ostavlja gorak ukus i podseća me na vremena kojih ne bih želeo da se sećam. Na trenutke mi je smešno, na trenutke jako tužno, u stvari, shvatim gde živim i ko vodi ovu zemlju."

Da li je povratak devedesetim opšte mesto ili o tome ima smisla govoriti?

Ima. Pogledaj samo novinske naslove, povećan broj nasilja, evidentno podseća na to, ali to se uvek dešava kada se ruši struktura države i njeni glavni simboli, koji treba da budu vodilje ljudima. Kupovina diploma, zakon nije baš tako važan, kriminalci prolaze nekažnjeno, opet se jure neki ljudi koji im ne odgovaraju i ljudi se osete slobodnim da rade sve što sada rade. Znaju da ne moraju da ispaštaju, pogotovo ako su u vezi sa vlastima, onda im je prolaz zagarantovan.

Šta treba da se dogodi da bi mladi masovno glasali?

Ne znam odgovor. Mladi su uspeli da naprave barijeru, ne razumeju šta politika znači, što bi rekao Breht, najgora je ta vrsta političke nepismenosti jer političari odlučuju o ceni krompira, hleba, obuće… Mlađi ljudi su našli način da isplivaju iz toga, da ih ne dotiče, znaju da je tu nešto prljavo i uopšte ne žele da se mešaju. Pre svega, politikom se ne bave najbolji ljudi, što je najveći problem ove zemlje i politika je sinonim za nešto prljavo. Mladi ne žele da razmišljaju o tome, jer im je jasno o čemu se tu radi.

Zar tako samo ne odlažu probleme koji će ih sačekati za pet, deset, 15 godina?

Ja to znam ali je njima to teško objasniti. Pred ove izbore sam razgovarao sa mlađim ludima koji uopšte ne znaju o čemu se  tu radi, niti ih zanima. Teško je doći do njih, ali kada bi se politikom bavili ljudi koji bi ih zainteresovali, objasnili o čemu se tu radi… A vlastima odgovara 1,4 miliona funkcionalno nepismenih, koje niko ne želi da opismeni. Tako i mlade niko ne želi da obavesti šta znači politika i demokratija pre svega, jer ako im objasne dobro oni sigurno neće glasati za njih.

Imate jasan stav koji se daleko čuje, da li kolege glumci i glumice dovoljno kritički istupaju u javnosti?

Nikako, naravno. Na prste jedne ruke možeš da nabrojiš ljude iz mog posla koji govore glasno i jasno, da ne koriste metafore i useke iz kojih može da se pročita ovo ili ono. To je problem, ali i pitanje za njih. Postoji vrsta irealnog straha kog ne razumem, zašto ljudi koji se bave javnim poslom, ta "kvazi elita", zašto ne koriste pravo da govore u ime ljudi koji ih slušaju i poštuju. Sve ovo što govorim mi uglavnom nije donelo ništa dobro, teško je igrati za ljude kada se pola sale ne slaže s tim što pričaš, ali te gledaju i dalje. Raskrstio sam sa sobom, želim da ustanem mirne savesti posle 15 godina i kažem da sam barem uradio sve što treba.

foto: skcns

Kada bi vam stariji kolega rekao da ste agilni i glasni jer niste dovoljno puta bili razočarani, šta bi odgovorili?

To nije istina, bio sam puno puta razočaran ali mi to ne daje pravo da ućutim i odustanem. Naprotiv, kada bih izgubio ideal da u zemlji može da bude bolje ne znam šta bih radio sa sobom. Ta vera, nada da nešto može da se popravi, da jednog dana ne moram toliko intenzivno i svakodnevno da razmišljam o politici, o tome često razmišljam, makar zbog dece koju ću nekada imati.

Pisac Laslo Vegel je na dodeli nagrada Zavoda za kulturu Vojvodine rekao da teška vremena kulturu čine jačom i važnijom u društvu, zašto mu nisam sasvim poverovao?

(smeh) Dobro pitanje. Napravio je možda malu grešku. Dobra kultura i umetnost nastaju u teškim vremenima. Ljudi su tada življi, mozak im je življi, a ovde se dešava suprotno, mi smo apsurdni. Baš zato što nam je teško i sve gore, čini mi se da je umetnost postala kukavička i mnogo manje bitna. Pre svega, mi koji se bavimo tim poslom smo krivi, nismo zalsužili da se o umetnosti i kulturi dovoljno priča, a druga je stvar što vladajuća elita ne posećuje umetnička zbivanja. Da ih kultura i umetnost iole zanimaju drugačije bi se ponašali. A opet, ako bi ljudima više pričali o kulturi opismenili bi narod i izgubili glasače.

Da li je realna priča o ugroženosti pozorišne sezone u Srbiji zbog smanjenja ionako malih budžeta?

Novac nije uvek pravdanje za nedostatak ideja i hrabrosti. Igrao sam u predstavama koje nisu mnogo koštale, a postale su značajne jer im je ideja bila važna. Ne vidim problem da se skupi pet, deset ljudi koji imaju ideju i uvek može da se nađe prostor, neki kostimi, neko nešto da napiše, postoje stvari koje mogu da se igraju, a ne moraju da budu na zvaničnim repertoarima nekih kuća. Te kuće su poslednjih godina, i ja sam deo takvog ansambla, pomalo izgubile smisao. Više ne znamo šta su, ni kome trebaju, niti su žanrovski profilisane, pogotovo na malom broju pozorišta koje imamo. To otvara mogućnost, kao u svakom većem gradu u Evropi, da se prave mnoge off-scene i projekti koji bi bili zanimljivi publicii, koja se zasitila jednog te istog.

Slažete se sa mojim prethodnim gostom, glumcem Borisom Isakovićem, koji je na primeru Pozorišta promena pokazao da mladi moraju da uzmu stvar u svoje ruke?

Apsolutno se slažem. Boris je jedan od najboljih glumaca koje imamo i jedan od pametnijih ljudi koje znam. On dosta radi s mladim ljudima, kao i ja uostalom. Dogvil je napravljen sa jako malo novca, i Beton mahala, ako se mladi skupe i ako imaju šta da kažu, ako ih nešto tišti, vrlo lako to mogu da urade, makar igrali na ulici.

Jedan od najvećih problema novinara O radija je, verovali ili ne, snimiti anketu gde studenti žele i imaju nešto da kažu; kako to racionalizujete?

Šokirao si me. Nemam odgovor na to pitanje, ili je strah od javnog nastupa, ili strah od toga šta bi trebalo da kažu a ne smeju, ili još gore, da nemaju šta da kažu. Ima tu još jedna stvar, znam ljude koji imaju 22, 23 godine, koji ne znaju da je u Bosni i Hrvatskoj bio rat. I onda sam pričao sa prijateljem iz Sarajeva, da li je to dobro ili loše? Da li je loše jer ne znaju šta se dešavalo na korak od njih, bez obzira na to što nisu bili rođeni, ili je dobro jer nemaju od čega da prave mržnju i razlike koje su se pravile tada. Više ne znam… (smeh)… Vraćamo se na apsurdnost o kojoj smo pričali, šta je tu dobro, a šta loše. Nemamo čoveka koji može da bude uzor. Dospeli smo dotle da smo uništili svaki autoritet, provukli smo ih kroz prljav veš, ogolili do tančina i njihova reč ne znači masama ništa.

Mislim da ih ima, ali ćute.

Ima, ali to je pitanje za njih, ne znam kako spavaju, a znaju sa čim se susreću. Meni je to fascinantno. U razgovoru s kolegama, kada se pomene politika, hrabri su u bifeima i iza scena. Onda kada im pročitaš intervju, koriste svaku priliku da o tome ne govore. Ne razumem tu vrstu straha, ja političare doživljavam kao svoje činovnike, a ne ljude čiji sam rob i poslušan glasač. Kada bi bilo više takvih glasova političari bi više vodili računa o tome i ne bi neuki ljudi s kupljenim doplomama  i vlasnici pečenjara vodili državne firme i resore u vladi.

foto: skcns

Drugi smo po odlivu mozgova u svetu, kako se država postavila tim povodom i da li se uopšte postavila?

Da li si ti čuo ikoga da o tome priča? Prvo, ministarstvo za nauku više ne postoji. Prosveta je u stanju u kakvom je. Šalješ jasnu porku klincima da ne moraju da studiraju i da je mnogo lakše kupiti diplomu, učlaniti se u neku stranku, uhlebiti se i to je ljudima koji iole misle i uložili su u svoje obrazovanje jako porazno. Da sada imam 20 godina, ponovo bih razmislio o tome da li bih otišao, verovatno bih, s ovom pameću, da mogu da biram šta mi se dešava. Nikoga to ne zanima, mnogo je lakše vladati "neobrazovnom stokom", možda je gruba reč, ali političari od nas prave tu stoku, pred kojom mogu da mašu šargarepom i malim parčetom zelene trave. Razumem ljude koji su otišli, a isto razumem i one koji u ostali i pokušavaju nešto da promene.

Često pitam goste: kako bi ubedili mladu osobu da ostane? Ili ne bi ni pokušali?

Mene je ta tema dugo zanimala. Sa režiserom Milošem Pušićem sam snimio film Odumiranje koji upravo govori o tome. Trudili smo se da ne optužujemo ni ove koji su otišli, ni ove koji su ostali, ali ono što znam pouzdano je da nigde tamo nije mnogo bolje. Bolje je sve ostalo, osim što si u tuđoj zemlji i bog ti nije dao da se rodiš tamo, već da budeš ovde. Lakše je biti među svojima, čak i kada je najteže. Problem tog društva je novi nivo otuđenosti, a naš mentalitet nije sklon takvoj vrsti komunikacije. Ako bi trebalo nekoga da ubedim, a nadam se da to neću morati da radim (smeh), rekao bih mu to.

Razgovor sa Branislavom Trifunovićem poslušajte na plejeru ispod.

Igor Mihaljević