Ljudi gladni kulture i nade

Sa poznatim glumcem Borisom Isakovićem razgovarali smo nakon što se vratio iz Litvanije, gde je predstavljao film Mirjane Karanović "Dobra žena" koji je nagrađen priznanjem Art cinema u selekciji New European Names.

"Tako Litvanci pokušavaju da spasu ono što bi i kod nas trebalo, jer je situacija što se tiče nezavisnih autorskih filmova loša. Do te mere nam je upropaštena kinematografija da prvo o tome treba misliti, a ne o srpskoj verziji Sandensa, o čemu pričaš. Za dve godine Filmski centar nije raspisivao konkurse, pa sada jeste i zato je navala. A to su mali budžeti, o Vojvodini da ne govorim. Mislim da je kolega Torlaković rekao da se stalno priča da je kod nas previše glumaca, ali niko ne kaže da je premalo pozorišta. Prisustvujemo ukidanjima pozorišta, pa se pitamo zašto postoje akademije. Ti ljudi bi imali nešto da rade kada bi se osnivala pozorišta, snimali filmovi i postojala TV produkcija", govori nam poznati glumac Boris Isaković i podseća da je napredak učinjen serijom "Vere i zavere" te da su nekada glumci dolazili iz Beograda na novosadsku televiziju da snimaju drame i serije, poput njega.

Da vas mlada osoba pita zašto danas nije tako, šta bi joj rekli?

To je toliko dosadno da se ponavlja ali mi nemamo šta drugo da kažemo i kome da dokažemo koliko je kultura bitna. I kada nema toliko novca, ako praviš plodno tle za kulturu - sve se menja. Perspektiva nade može da se održi, perspektiva mogućeg života koji ne zavisi isključivo od novca i studenti bolje odgovaraju na to pitanje od mene, pokrenuli su Pozorište promena i odmah je došla publika. Naravo da ne rade za nikakve pare, ali čak i onda se nekakve parice napabirče, pa mogu da se održe. A ljudi dolaze, ljudi su gladni kulture.

Kako se kulturom ulaže u budućnostt?

Ima zanimljiv fenomen, kao nema para, i onda dođe komercijalna predstava Spamelot, 2.000 dinara ulaznica, krcato pozorište. Naravno da je to privlačna komedija sa velikim glumcima ali mislim da bi bilo drugačije samo kada bi neko dao malu podršku tim ljudima. Oni nemaju zakon o volontiranu u pozorištima. Mladima često nije potrebno odmah tresnuti platu od 30, 50 hiljada, potrebno im je da rade. Radili bi i besplatno, ali nema zakonskog okvira.

Treba li pozorište da priđe publici agresivnije?

Rešenje za pozorište je pre svega energija. Da se u zatvorenim sistemima i kućama napravi određena vrsta protoka. One ne mogu da funkcionišu zatvorene, da ne puštaju mlade ljude unutra. To mora da struji non-stop, da se menjaju, jedino to može da obezbedi kvalitet. Danas, sa socijalnim mrežama, to je za pozorište dovoljno. Zamisli da niču alternativna pozorišta po gradu, sa 100, 150 mesta, šta će ti bolje od Fejsbuka da obavestiš ljude, to je dovoljno agresivno za pozorište, a onda i kulturni duh počne da se budi.

foto: Srđan Đurić

Gradski budžet za kulturu će opet biti smanjen, dok SNP zavisi od Pokrajine...

Gde je već smanjen (smeh).

Kako ste primili tu vest?

Od Pokrajine bolno, jer sam bio prvi na udaru. Bio sam na ugovoru u SNP, gde mi je od nove godine saopšteno da više nisam na tom ugovoru. Znači, doviđenja, više se ne računa na tebe zbog nedostatka novca. Moram reći da mi nije bili prijatno, ne samo zbog novca. Znaš, rešio sam da se malo odmorim posle 20 godina trčanja do Beograda i nazad, to mi je prijalo. Međutim, sada ću morati ponovo da krenem u te akcije, jer od nečega mora da se živi.

Bez povlađivanja, kako je moguće za vas nema mesta?

Nema, eto. Nije to pitanje novca, nisam nikada grabio za njim, ljudi koji me iole poznaju znaju da se nisam kaljao po svakojakim serijama, mada je bilo ponuda i moglo je da se zarađuje. Više te pogodi nepravda, zatvoreni sistem o kom smo govorili, on će nastaviti da funkcionše, a to znači da 50 posto zaposlenih nije stalo na scenu 15, 20 godina, dobijaće mesečne prinadležnosti i tamo će dočekati penziju.

Šta prelomi da odbijete ulogu u profitabilnoj seriji?

Ipak sam ja i profesor na Akademiji, šta da pričam deci ako prihvatam da igram gluposti. Nekakav integritet sam morao da sačuvam, prosto, šta nije na nivou – nije na nivou, a gomila tih serija je šarena laža, može da igra ko hoće. Ima i divnih serija, pomenute "Vere i zavere", sasvim u redu i odlična podela, pre toga su Rode bile, čisto da ustanovim repere. A ovog đubreta ne mogu ni naslova da se setim.

Da li ste glasali?

Glasao sam.

Kako bi ubedili mladu razočaranu osobu da izađe na sledeće izbore?

Prvo, nisam nikada bio član neke partije. Ovde je uvek bilo glasanje protiv, nažalost, ali čak i u toj situaciji osećanje da postoji neka većina protiv koje sam ja usmerava me na to da moram da izađem i to obavim. Da budem protiv (smeh). A neizjašnjavanjem se više stapam sa tom većinom, mada, razumem one koji ne glasaju. Da postoji organizovana politička partija belih listića, onda bi to imalo smisla. Ovako, mi nismo u toj situaciji.

Zašto je Galeb bio najavljen za maj, pa otkazan?

Navodno zbog zauzetosti glumaca, što delimično jeste tako, kolega je imao problem, ali Galeb je takva predstava da sam mogao tebe da zovem da odigraš tu ulogu ako se taj čovek eventualno ne bi pojavio. To je predstava vrhunskog umetničkog dometa, a u Srbiji je apsolutno normalna pojava da sve što pređe okvir poznatog, vrhunska dostignuća koja treba negovati i podržavati, to se zgazi i nestane kako bi bili svi u toj zlatnoj sredini.

foto: Miomir Polzović

Ne stavljam se između vas i SNP-a, ali ima li realnih motiva za otkazivanja Galeba?

Motivi mogu da se pravdaju novcem, jer tu nema mnogo učesnika koji su zaposleni u tom pozorištu, drugo, to je organizacija nečega što je pola tvoje, a pola nije, a predstava je komplikovana, zahteva celo pozorište i nakon mog odlaska evidentno je da se uspostavlja neka druga hijerarhija. Neko drugi ima druge sisteme vrednosti ili misli da sam to radio da bih sebe istakao. Nikad anisam imao takvih ideja, sem one da sam mislio o SNP-u. Ta predstava je obišla region i on se ...region, ta divna reč... upoznao sa predstavom koja na najbolji način reprezentuje SNP. Drugo, motivi mogu biti krajnje lične sujete. Imam uveravanja da to nije slučaj, ali s druge strane - prođe cela sezona. Obećano je da će biti u junu, videćemo.

Da li su koprodukcije rešenje u besparici?

Za mene očigledno nisu. Radio sam koproduckije pa mi je zamereno da sam zapostavio sve drugo. Za mene je to bila predstava "Prosjačka opera", sa Cetinjem. Predstava je postigla cilj, ali je zamerano da nema glumaca iz kuće. Ali evo, sada su svi namireni, svi igraju, super (smeh). Pravo je čudo da je cetinjski direktor hteo da sklopi takav sporazum, jer sam ja uložio 50 puta manje. Opet, najbolja opozicija tome je da se otvaraju nova pozorišta, time bi sve počelo da dolazi na svoje mesto. Rasla bi publika. Niko ne shvata koliku bi uslugu činili jedni drugima, bez obzira na to u kom si pozorištu.

Šta koči mlade ljude, a da nisu pare?

Generalna podrška. Jedan najobičniji gradski sekretar za kulturu ima uvid gde su sale, pa kada dođu mladi ljudi s projektom to se rešava sa dva telefonska poziva, a ne da saopštava da para nema i da ni institucije neće moći da rade - kome onda mladi da kucaju na vrata?!

Prilično licemerno, s obzirom na to da gradske firme prave ogromne partijske gubitke.

Te podatke ni ne znam. Eto, hvala ti što mi otvaraš oči (smeh).

Da li kultura ima luksuz da odbija mecene čiji je novac sumnjivog porekla?

Princip moralnosti ipak treba uvažiti. Mislim da je bolje i ne raditi, nego uprljati se nečim. Ovde mnoge stvari nisu izašle na čistac i bolje je ne petljati se s nekim ljudima.

Poput slučaja Filipa Davida i predsednika Republike?

Je l’ vidiš kako to znači? Kako mudar čovek ume da kaže vrlo jednostavno, pristojno. Mislim da nas je naučio, mene je naučio kako čovek može da se ophodi i sačuva svoju moralnu vertikalu, ma kako smutno vreme bilo.

Kraljevina Norveška je proglašena krivom za uskraćivanje prava teroristi koji je počinio najgnusniji zločin, nakon čega su mladi ljudi ogorčeno komentarisali da je to pogrešno i da bi oni bacili ključ od tamnice u bezdan. Šta nam to govori?

Sem mladih koji odlaze, ovde borave ljudi koji nisu videli sveta. Koja je to razlika, koja se na ulici oseća u Amsterdamu i Londonu, potpuno drugo osećanje sigurnost i slobode koje struji kroz vazduh. Da bi običan građanin imao to osećanje slobode mora biti zaštićen državom koja je donela upravo ovakvu presudu. Imam na terasi rešetke, napravio sam sopstveni zatvor da me ne bi pljačkali stalno.

Kako bi ubedili mladu osobu da ne pobegne iz zemlje i da li bi uopšte?

Jasna (Đuričić, prim.aut) i ja smo organizovali čitanja komada kod nas u stanu. Određena vrsta mentalne higijene mora da se održi. Na moju nesreću, kafane su divno mesto za to, ali više ih nema u tom smislu. E, tako bih zadržao mlade ljude. Moguće je organizovati se, pronaći smisao ipak i pored svega. Pronaći smisao u sebi. Gde god otišao, moraćeš da pronađeš taj smisao. I pored svega o čemu smo razgovarali, mi živimo u društvu i vremenu koje to još dopušta. Moguće je tražiti taj smsiao, na kraju krajeva, političari ne mogu da upravljaju našim životima.

Miloš Pušić, Mina Đukić, Vuk Ršumović, Mia Knežević, Maja Miloš... možemo li govoriti o novom i jakom talasu mladih srpskih reditelja?

Sigurno da možemo. To su mladi ljudi koji već postoje, za razliku od mnogih starijih koji nisu uradili toliko filmova i predstava. Eto šta je podrška. Mia Knežević sa Nebeskim odredom ulazi u SNP bez problema, sa mladim glumcima sa Akademije. Sva velika pozorišta, poput JDP-a, su tako nastajala. Generacija mladih glumaca je ušla i napravila pozorište, to se tako dešava i nikako drugačije. To donosi i uspeh pozorištu i odskočnu dasku mladima, ali kada klinci vide da se to ne dešava okreću se Fabrici SKCNS i Pozorištu promena. Dovoljno je da čovek sebi da perspektivu nade. Videli smo šta je to dok je Zoran Đinđić bio kratko. Koliko god hteli da srozaju to osećanje, to je nemoguće srozati. Nada. Kada čovek vidi put i mogućnost da se ostvari.

Igor Mihaljević