Društvo / Intervju
Planinarenje nije turizam
Davne 1986. godine grupa Queen je napravila moćnu baladu koja postavlja večito pitanje "Who wants to live forever" za poznati film "Gorštak" (Highlander), iako se to pitanje postavlja od kada je nastao život. Možda je odgovor baš u tome da pokušaš nešto čime ćeš biti zadovoljan celog života, možda baš na planini, možda baš da postaneš gorštak. Da bi neko postao besmrtan mora da nađe svoj put, dok se za titulu highlandera možete takmičiti i u Srbiji, ali i u mnogim drugim državama. Ovaj svojevrsni izazov, koji je svakako vezan za planinu, pokrenula je mlada ekipa ljudi, avanturista i zaljubljenika u planinske vrhove, među kojima je i Marija Radojković, redovna profesorka na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu i organizatorka srpskog izdanja Hihglandera.
"Planina se mora doživeti. Možemo mi pričati iskustva, opisivati, gledati tuđe fotografije, ali sve je to mnogo manje od onoga što možete doživeti uživo", kažeMarija na početku razgovora u okvru emisije "Dnevna soba" Oradija.
Bliži nam se letnji raspust, neki će na more, neki pored jezera, a mnogi bi želeli u planinu, ali nisu sigurni gde. Šta bi bio tvoj savet?
To je baš kompleksno pitanje (smeh). Za početak najvažnije volja, želja da se negde ode. Drugi korak je da se osoba informiše spram svojih mogućnosti, kondicionih sposobnosti, a na kraju, tu je i pitanje vremena, koliko neko želi da provede vremena u putu, da li želi da stigne brzo na odredište ili je ta osoba spremna da provede par sati u putu kako bi stigla na željenu destinaciju. Kada odgovorimo na ta prva pitanja, izaberemo planinu, važne su nam informacije o stazi, njena težina, da li možemo da je pređemo. Ako postoji neko planinarsko društvo kojem bi se priključili, to je možda i najbolje, pogotovo ako ljudi nemaju nekog posebnog planinraskog iskustva. Na taj način dobijete i lokalnog vodiča i onda može da se uživa u planini na pravi način.
Ako bi neko ipak želeo da se upusti u neku manju avanturu, šta je sve potrebno od opreme?
Mislim da je najvažniji deo opreme za planinarenje cipela. To je ono što govorim iz ličnog iskustva, a mi imamo dosta pravila po kojima se ponašamo, učimo, a na kraju i polažemo za razne licence. Ako bih morala da biram jedan deo opreme, najvažniji, onda je to cipela. Garderobu diktira destinacija na kojoj se nalazimo, pa je tako i nabavljamo. E sad, ako je reč o spavanju onda otvaramo jednu veliku, ogromnu temu, ali ono što je osnovno je svakako šator, podloška i vreća za spavanje, ali to je već deo kamp opreme. Planinariti, šetati se može uz opremu koja obuhvata cipele, ranac, tu je onda i adekvatna jakna, pantalone, pa razne majice, duksevi. Obavezno čeona lampa, prva pomoć u rancu je takođe obevezna, hidratacija je izuzetno važna i na nju se ne sme zaboratiti, a onda je tu i hrana, koja je u Srbiji uglavnom na prvom mestu kada se krene negde u šetnju po planini (smeh). Ako govorimo o ozbiljnijem planinranju, višesatnom boravku u prirodi, hrana je ipak na poslednjem mestu.
Kako si ti počela sa planinarenjem, kako su te privukli planinski vrhovi?
Ja sam rođena u takvoj porodici gde se to nije nazivalo planinarenjem, već je to bio sastavni deo života. Moj otac je sa Kosova, gde sam detinjstvo provodila na planinama u okolini Kopaonika. Međutim, kada sam završila fakultet i ostala da radim tu gde sam i danas zaposlena, obaveze i način života koji većina nas vodi su bile takve da sam dosta udaljena od prirode i shvatila sam da mi to nedostaje. Vratila sam prirodu u svoj život, na početku su moje šetnje bile jednostavne, a kako su mi se apetiti i želje za nekim vrhovima povećavale, tako sam počela da završavam neke obuke, kurseve i učila šta mi je potrebno. Sve to naravno zvuči lepo, ali ono što je istina je da sam se našla u nekoliko vrlo ozbiljnih situacija i shvatila da mi nije dovoljan samo vodič nego da mi je potrebno i znanje i oprema. Karabiner je, recimo, super stvar, visi na rancu, a čemu služi – pa da se okači ranac na drvo. Kada odeš na neku obuku onda shvatiš da taj karabiner nije tu za ukras, da to stvarno nečemu služi, da to može da spasi život u nekim situacijama. Tako da je moj savet da se krene sa šetnjama, da se nakon toga obrati planinarskom društvu i oni znaju jako dobro da isplaniraju boravak u prirodi, pomognu oko težine staze. Ono što je važno, planinarenje nije turizam. To je sport, a kao i za svaki sport, makar to bio i fudbal, potrebna ti je lopta, patike i šorts, pa i teren, a tako treba pristupiti i planinarenju. Tako je i moj put išao, kako sam želela više, tako sam se više obrazovala, više sam napredovala i na kraju došla do nekih voda koje u startu nisam ni naslućivala. Nisam ni sanjala da ću jednog dana ja nekog da vodim na planinu, da organizujem neke događaje niti da širim svest o vrednostima planinarenja i benefitima koje imamo na taj način.
Ove godine si pokrenula i prvo izdanje Beo hiking festa, kako ste došli na ideju za jedan takav događaj?
Pitali su me odakle mi ideja, jedini odgovor je iz glave (smeh). Niko od nas nije planirao da taj Beo hiking fest dobije takav značaj i popularnost. Moj prijatelj planinar Rastko i ja smo se upoznali u Sopotnici kada smo polagali za planinarskog vodiča. On mi je rekao da ima ideju da se organizuje ovakav događaj koji nam, kao planinarima, zaista nedostaje. Počeli smo od male ideje koja je za par meseci prerasla u nešto veliko što će u naredim godinama da se širi. Pokazali smo kroz taj događaj koliko je zrela outdoor zajednica u Srbiji, koliko imamo planinara, ali i uživalaca prirode kojima je potrebno mesto na kojem će se različiti ljudi i segmenti spojiti. Na festu smo imali izlagače, proizvođače opreme, ljude koji organizuju razne akcije, turoperatere, ljude koji se bave obukom i kursevima, čak su bile zastupljeni oni koji su malo poznati ljudima, poput radio amatera. Na njih, recimo, pomisliš kad si u problemu. Ono što je zanimljivo imali smo ljude iz realnog života koji su pričali svoje priče. Lično sam srela gomilu ljudi koji inače srećem samo na planini. Mislim da smo na festu imali sve što čini jednu planinu osim same planine, pošto smo bili u centru Beograda.
Očigldno da je planinarska zajednica velika i dobro povezana, koliko ima događaja koji se organizju u našoj zemlji?
Nemam tačnu informaciju u vezi sa događajima, ali znam da registrovanih planinara, sa registrovanom knjižicom, ima oko 20.000, što uopšte nije mali broj. Posle korone planinarenje je doživelo veliku popularizaciju, a mislim da, kada sretenemo nekog na planini, svaki drugi nema knjižicu, što znači da pričamo o zaista velikom broju ljudi. I zbog toga je značajna ovakva manifestacija, kako bi ljudi znali gde da kupe opremu, koju destinaciju da izaberu i da vide šta sve to postoji u Srbiji. Shvatila sam da za ovo ima puno zainteresovanih jer svaki put kad sam postavljala fotografije na društvene mreže dobijala sam isto pitanje, gde si ti ovo bila i kako da dođemo tamo? Onda sam shvatila da uživam u tome da ljudima otkrivam nova mesta po Srbiji i da puno ljudi nije ni svesno koliko je lepa naša zemlja. S jedene strane je i super što te stvari nisu popularizovane jer kada čovek dođe u prirodu voleo bi da na planini bude sam sa svojim društvom, pa je i dobro što nije toliko popularno.
Akcija koju organizuješ ipak je za malo ozbiljnije planinare, kako se postaje pravi Highlander?
Highlander je planinarski događaj jedinstvenog koncepta i međunarodnog karaktera. Ove godine se u Srbiji održava četvrti put, na Staroj planini, a u našem jeziku nemamo reč koja bi mogla da opiše ovaj događaj. Ukratko, to je planinarenje u kombinaciji sa kampovanjem, gde se više dana pešači u kontinuitetu. Imamo tri staze koje su nazvane po sazvežđima, jer je fokus na spavanju pod otvorenim nebom. Herkules je u dužini od 100 kilometara i potrebno je pet dana da se ta staza pređe, Pegazus je 60 kilometara i za to smo odredili tri dana i Orion koji je 30 kilometara i traje dva dana. U pitanju je planinarski događaj u kojem osoba mora da bude samoodrživa. Što znači da sve što vam je potrebno da tih par dana, živite, pešačite, spavate, nosite na leđima. To je prvi od izazova, kako se spakovati u preporučenu težinu od 17 do 19 kilograma i gabarite.
Po kojim rutama se kreću učesnici Highlandera?
Mi kao organizatori ostavimo trek, rutu po kojoj treba da se kreću, ove godine staza je kružna, tu gde se počinje tu se i završava, a zanimljivo je da sve završavaju istog dana, pa se i titula Highlandera proslavlja zajedno. Sve informacije o tome se nalaze na našem sajtu i na društvenim mrežama, održava se od 3. do 7. jula, prijave su otvorene i već sada imamo veliki broj prijavljenih, oko 300, pa ko želi da se prijavi neka požuri jer kada se popuni kapacitet zatvorićemo prijave. Od nas dobiju trek, mapu po kojoj se kreću. Mi kao organizatori ih čekamo u kampu u kojem će spavati i ako se nešto ne daj bože desi, mi smo tu da pružimo svu pomoć. Kada dođu u kamp postave svoj šator, druže se sa nama, tu je i logorska vatra i naravno prepričavanje događaja od prethodnog dana. Imamo i razne obuke i informacije kako bi svi prijavljeni mogli da dožive Staru planinu na način na koji je do sada nisu doživeli. Svake godine omogućujemo takmičarima da dožive nešto što niko nikad nije doživeo, taj deo Stare planine nije poznat čak ni planinarskim društvima, samo lokalcima. Ne krećemo se po opšte poznatim lokacijama, potrudili smo se da napravimo jedinstven hod po ivici, što nam je i slogan za ovu godinu, odnosno, staza je tako napravljena da vam je leva noga u Bugarskoj, desna u Srbiji. Imamo naravno i elevaciju terena gde se spuštamo i penjemo, a staze nisu jednostavne i potrebna je prethodna priprema kako bi se sve savladalo. Prolazi se pored svih lokaliteta koji su značajni i lepi za posetiti i svakako se konektovati sa prirodoim.
Jako se vodi računa o ekološkoj osvešćenosti, odnosno, sve što doneseš na planinu nosiš sa sobom i garantujemo posebnu energiju, druženje, motivaciju, nešto što ne može da se doživi na običnim planinarskim turama. Ovde je reč o velikoj grupi ljudi koja se kreće, koja je empatična i koja zajedno doživljava ono što se dešava u tim danima. U tim kampovima čekamo ljude, pozdravljamo ih, pomažemo im ukoliko su se umorili i mali je boroj ljudi koji odustaje od staze. Mi želimo da ljudi koji dođu na start stignu do cilja, jer trenutak kada se prođe kroz cilj je osećaj koji je neverovatan. U tom momentu da mi neko kaže hajdemo na Mars, ja bih samo pitala kojim putem i krenula. Mislim da je planinarenje aktivnost koju može bukvalno svako da upražnjava.
Svi smo mi predodređeni za hodanje i uz malo truda i zalaganja možemo to da prevedemo u jedan lajfstajl i uživanje koje ćemo sebi priuštiti. Kada prođete sve te staze, shvatite koliko možete, a uz to koliko će vas obradovati neke male stvari poput jedne jabuke, na primer, ili hladna limenka piva posle celog dana pešačenja. Ne treba dve, jedna je sasvim dovoljna. Te male životne radosti prema kojima se često bahato ponašamo, zapravo, na planini shvatimo koliko smo mi srećni ljudi, koliko svakodnevno imamo neke stvari kojih nismo ni svesni. Nakon svega čovek dobija takav doping i buster samopouzdanja da ne postoji prepreka koju ne može da pređe i problem koji ne može da prevaziđe. Sve su to benefiti generalno planinarenja, a Highlandera posebno. Naš zaštitni znak je divokoza, jer mi svi u šali kažemo kada porestemo želimo da budemo divokoze, a u suštini to je jedna neverovatna životinja koja se sa lakoćom kreće po surovoj prirodi. Kada se završi staza dobija se značaka na koju su svi učesnici veoma ponosni, tada postajete Highlander, ili srpski gorštak, a divokoza je znak da ćete, bez obzira na probleme sa kojima se susretnete, sve probleme lako prevazići.
Planinarenje je jedna polovina tvog života, druga polovina je vezana za univrezitet, tehnologiju i predavanja?
Tako je, ja sam redovani profesor na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu i to mi je formalno obrazovanje i zaista jedan lep, human poziv i gledala sam da i taj deo za koji sam se, da tako kažem živtono opredelila, povežem sa planinarenjem. Zaista, kada mi je bilo teško u životu, svoju najveću snagu sam našla upravo na planini i u prirodi, gde čovek postaje svestan moći i svojih misli, a ne samo fizičke snage koju poseduje. Možda je to i moja profesionalna deformacija, misija mi je da prenesem ljudima svoja iskustva i proširim vidike mladim ljudima, a mislim da je ovo spoj svih ovih stvari. Meni je jako značajno kada vidim koliko sam mladih ljudi usmerila na planinarenje i svi moji studenti znaju čime se ja bavim. Svakako, kada ste profesor, imate moć da na određeni način približite ljudima čak i one stvari koje su im na početku nejasne. Ponosna sam na to što veliki deo mojih studenata sa mnom učestvuje u organizaciji i Highlandera i Beo hiking festa.
Marijino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete polsušati na linku ispod:
Jovan Vanja Marjanović
naslovna fotografija: Samir Kurtagić
foto Beo hiking fest: Fokus Pokus Production
ostalo: privatna kiolekcija
