Društvo / Intervju
Otkrijte sve teksture benda s-alt
Bend s-alt, osnovan 2021. godine u Tuzli, čine Filip Marić (vokal), Jasmin Avdić (bas gitara), Bakir Memišević (klavijature), Mladen Ristić (gitara), Denil Babović (gitara) i Amina Halilčević (bubnjevi). O nedavnom nastupu na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu, debitantskom albumu i novom poglavlju benda razgovarali smo sa frontmenom Filipom Marićem.
Za ljude koji su vas slušali i dopala im se vaša muzika, šta je ono što moraju da znaju o bendu s-alt?
Mi smo zaista jedan samostalan bend, bez ikakvih vezica i pišemo muziku iz srca.
Šta stoji iza imena s-alt?
S obzirom na to da smo iz Tuzle, grada soli, etimologija naziva Tuzla potiče iz turskog jezika, što znači "so". Kada smo razmišljali o imenu benda, imali smo tablu sa različitim predlozima i demokratski smo glasali za ime koje ćemo koristiti. s-alt je izabrano jer predstavlja englesku reč za so, a i pun naziv Soul Alternative je kombinacija žanrova "soul" i "alt rock." Tako smo spojili lokalpatriotizam sa žanrovima koje trenutno sviramo.
Prošle godine ste izdali album "Teksture". Sada, kad je prošlo neko vreme, kakvi su vaši utisci a kakvi su utisci publike?
Do sada su utisci pozitivni i mi smo zadovoljni, s obzirom na to da smo sve radili samostalno. To je jedna od onih "korona beba" u muzici, koje su, čini mi se, svi muzičari pokušali da naprave. Mi smo se nekako okupili tokom pandemije i počeli da radimo na albumu. Samostalno smo ga izdali i slali aplikacije na sve festivale koje smo mogli, jer nemamo nikakav label. Zahvaljujući internetu, ljudi su nas sami pozivali da sviramo u Bosni i Hercegovini, ali i van nje – u Srbiji i Hrvatskoj. To je divna stvar u modernoj muzici, sve je povezano putem interneta i ljudima se jednostavno ili svidi ili ne.
Koje su to teksture koje ste prikazali na albumu?
Ima više razloga zašto se album zove "Teksture" i više načina kako ih razumeti. Pre svega, ceo album se bavi temama depresije i anksioznosti. U početku smo razmišljali o tome da ga nazovemo Teksture depresije, ili nešto slično, ali smo shvatili da je to previše ekstremno ime, pa nismo želeli da idemo u tom pravcu. Takođe, teksture predstavljaju različite načine na koje se može izraziti melanholična muzika. Tako da se naziv odnosi i na zvuk, ali i na tematiku čitavog albuma.
Nedavno je objavljen vaš novi singl "Kung Fu", kojim ste otvorili novo poglavlje benda. Šta možemo da očekujemo od tog novog poglavlja?
Definitivno još više mešanja žanrova i drugačiji pristup pisanju pesama. Pesme koje slede bave se malo drugačijim temama i napisane su na drugačiji način, svirački gledano. Više ne koristimo jednostavan pristup sa tri-četiri akorda i pevanjem preko toga. Odlučili smo da ubacimo malo više muzičke teorije, jer u bendu imamo magistra sa muzičke akademije, pa smo želeli da eksperimentišemo sa progresivnijim zvukom, a i da sami zvučimo progresivnije.
Kako ti se dopao malo drugačiji stil nastupanja, na ulici?
Bilo je interesantno. Morali smo malo da improvizujemo zbog nekih problema sa rajderom, a i sami nikada nismo nastupali u ovakvoj postavi. Ceo nastup na ulici bio mi je super, jer sam i sam svirao na ulici pre nego što sam počeo da sviram u bendu. To je najiskrenija forma muzike koju možemo čuti – bez fensi karata i bez naših kostima, samo ljudi koji izađu i sviraju.
Sada ste nastupili na Festivalu uličnih svirača, pomenuo si i INmusic festival. Da li vam više prijaju veliki festivali ili možda intimniji koncerti?
Nemamo neku posebnu preferenciju, već se više prilagođavamo onome što nam u tom trenutku prija. Ponekad nam se svira više kao bend, gde možemo ubaciti više efekata u muziku i zvučati mnogo "veće". To je bio slučaj sa INmusic festivalom, gde je zvuk bio fenomenalan, a i bina je bila odlična. Ali ponekad ima svoj šarm i kada sviramo minimalno, akustično. Nemamo neki specifičan izbor. Mi smo miks, jer svi volimo različite vrste muzike. Slušamo sve i volimo da nastupamo na različite načine. Bilo da je minimalistički ili u okviru velike produkcije, sve može, dokle god je muzika dobra.
Zanima me muzička scena u Tuzli, ali i celoj Bosni i Hercegovini. Možeš li ukratko opisati šta se dešava i koji bendovi zaslužuju pažnju?
Tuzla je oduvek imala jaku hardcore punk scenu, kao i death metal i black metal scenu, iz koje je većina nas iz benda potekla, ali smo vremenom počeli da slušamo i drugu vrstu muzike. Tuzla, kao rudarski grad, ima taj vajb u svojoj muzici. Verujem da svaki grad ima svoju energiju, i to se vidi u muzici koja iz njega dolazi. Tuzlanska muzika je često melanholična, kao i naša, i poprilično agresivna, kao što i naša muzika nekada može biti. Tuzla i dalje ima scenu koja živi – možda nije idealna, ali je za Bosnu i Hercegovinu prilično dobra. Pored Tuzle, dobra scena postoji i u Mostaru, dok bi Sarajevo, kao glavni grad, moglo imati razvijeniju scenu. Bendovi koje treba pratiti su svakako Matori Nek Sjednu, hardcore crossover bend iz Tuzle i Crni Dani Cerna iz okoline Tuzle. U Mostaru je zanimljiv novi bend Farsa, to su momci od 16-17 godina koji tek treba da objave svoju muziku, ali već zvuče sjajno. Dakle, Bosna i Hercegovina definitivno izbacuje kvalitetne bendove, iako su oni skoro uvek povezani sa Beogradom ili Zagrebom.
A. N.