Društvo / Intervju
Ogledalo jedne generacije u stihovima Milana Mazinjanina
Mladi novosadski pisac Milan Mazinjanin objavio je svoju prvu knjigu pod nazivom "Dan kada sam odlučio da ne budem tišina", u izdanju izdavačke kuće Imperativ. Ova zbirka donosi poetski zapis o trenutku kada pojedinac odluči da prekine ćutanje i ponudi čitaocu unutrašnji svet samospoznaje i autentičnog glasa. Kao profesor, često u kontaktu sa mlađima od sebe, Milan nudi delo koje istražuje unutrašnje lomove, identitet i oslobađanje od kulturnih i emotivnih stega. Možda je baš zato njegova publika pretežno mlada - željna iskustva, ali i spremna da se zagleda u sebe ili upravo u ovo delo. Da poezija nije jedina forma kojom Milan vlada, potvrđuje i novo delo koje je već u pripremi, a koje će sadržati više kratkih priča.
Zbirka poezije "Dan kada sam odlučio da ne budem tišina" je nedavno objavljena. Neki kažu da je prva knjiga najteža, a neki da je najlakša?
Što se tiče mog prvenca, postupak nastajanja nije bio naročito romantičan. Iskoristio sam jedan školski raspust, budući da sam profesor, da budem malo maštovit i kreativan. Razmišljajući o prolaznosti života, jer živimo u jednom vrlo turbulentnom, svecivilizacijskom trenutku, shvatio sam da moram da stvaram. To mi je bilo veoma potrebno, meni, ali, očigledno, i čitaocima.
Uzeo sam dva meseca i sve stavio na "hirurški sto": radio vredno, mnogo toga odbacio, ali i mnogo toga stvorio. U jednom trenutku vrlo jasno sam mapirao i artikulisao svoj autentični pesnički glas. Kada se to dogodilo, ceo ciklus stvaranja i pripreme zbirke postao je logičan i bez većih poteškoća. Kažu da je najveća muka svakog autora ne odustati i pronaći svoj glas, ton, stil i poetiku. Ceo taj proces jeste trajao, ali najveći izazov bio je upravo ne odustati. Zbog toga sam najponosniji, jer znam da mnogi fantastični ljudi, mislioci i umetnici odustanu od svojih dela upravo zbog osećaja da ne mogu da prebrode taj inicijalni trenutak. Meni je to pošlo za rukom i veoma sam radostan zbog toga.
Dosta često neke umetnosti imaju problem da budu razumljive konzumentu, dok je kod pisane reči sve direktnije usmereno.
To je apsolutno tačno. Moj prvenac je u velikoj meri direktan, pisan pripovedanjem na savremen način, i mislim da je to jedna od njegovih pozitivnijih odlika - budući da je zaista pisan za ljude. Vrlo često umetnici imaju tendenciju da budu hermetični, hermetičnosti radi. Ja ne volim autore koji moraju da ti objašnjavaju šta su hteli da kažu. To mi je možda bilo zanimljivo dok sam bio mlađi, ali sada, kao profesor sa dovoljno iskustva, sve manje verujem u to i sve manje u tome vidim kvalitet.
Kako si uspeo da dođeš do tema koje si obrađivao?
Što se tiče te direktnosti tematskih i motivskih okupacija, to je jednostavno moja tendencija i želja. U malim, svakodnevnim stvarima, koje često imaju negativan predznak ili potpuno prolazan i neuočljiv status u našim životima, ja vidim semantički i estetski potencijal, kao prozni pisac. Pored svih mikroidentitetskih aspekata koje i dalje transponujem u pesmu, a koji čine moju ličnost, nastojao sam da stvaram što više.
Jedan od inicijalnih trenutaka bio je i put u Beograd, kada sam kupio voznu kartu, pogledao njenu strukturu i pomislio: "Bože, koliko bi bilo zabavno napisati nešto u formi jednog neknjiževnog dokumenta." To je bila jedna od inicijacija za nastanak zbirke. Postoje vrlo konkretni, vremenski određeni trenuci kada sam sebe pokrenuo u ovo stvaralaštvo.
Kako daješ naziv određenoj pesmi ili celoj zbirci?
Nekad naslov dođe prvi, a nekad poslednji. Verujem u kreativnost i u nepatvorenu spontanost. Neki naslovi nastali su kao rezultat poentiranja u pesmama. Nekad je motiv ili njegova artikulacija dobio frekventne reči pa sam shvatio da bi to bio dobar naslov. Neki naslovi su čak odredili strukturu pesme.
OBRATI PAŽNJU
Naslov koji je krovni u ovoj zbirci mi je posebno značajan. Atraktivan je, neobičan, malo duži, a nosi snažnu značenjsku pretpostavku. Pre čitanja knjige možeš da naslutiš mnogo toga samo na osnovu naslova. Naslovi su, dakle, važni, ali ne uvek presudni. Ima pesama koje nisu naslovljene, i to je bila svesna odluka: ukoliko nemam adekvatan naslov, pesma je samo numerisana i to je to.
Koliko mladi u razvojnom periodu mogu da razumeju ono o čemu govoriš?
Zbirka je definitivno namenjena njima - mojoj generaciji, plus ili minus desetak godina. Mislim da je to moj prirodni "target" i to sam postigao nesvesno. Shvatio sam da se najbolje rezonuje upravo s njima. Zbirka govori o trenutku vakuuma i tranzicije, kada čovek od pozicije "klinca" postaje odrasla osoba i sve više se miri sa svojom sudbinom i životnim okolnostima.
Očigledno je da se knjiga najjasnije obraća ljudima u srednjim dvadesetim. Čita se u dahu, za jedno poslepodne, i deluje utešno, pruža neku vrstu nade, barem prema onome što sam saznao iz komunikacije sa čitaocima.
Znam da ti je poezija bliska koliko i proza. Koliko će u tvom daljem radu biti pesama, a koliko planiraš da se baviš dužom formom?
Definitivno sebe više vidim u prozi. Čak mislim da ću, zbog ideja koje već postoje, napisati još samo jednu pesničku knjigu i tu stati. Nisam ni sada imao poriv da sve artikulišem u formi poezije, jednostavno se tako desilo. To je dragocenost spontanog trenutka stvaranja. Poezija se sama nametnula kao najbolji medijum za izražavanje u ovom trenutku, ali sebe najviše vidim kao proznog pisca, pored svih mikroidentitetskih aspekata koji čine moju ličnost.
Ono što mogu da najavim jeste da će početkom sledeće godine izaći moja prva zbirka priča za decu. To je deo mene koji zaista obožavam, književnost za decu je najvažniji prostor mašte, prostor u kojem možeš biti iskren, kreativan i maštovit do mile volje. Skiciram i druge rukopise, svi su prozni, tako da verujem da će u jednom trenutku proza postati glavna odrednica mog imena i prezimena.
Milanovo gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:
Jovan Vanja Marjanović
foto: privatna kolekcija
