"Oaza" je ljubavna priča iz sveta koji ne poznajemo

Nagradu za najbolji film na upravo završenom, 49. FEST-u, dobio je film Ivana Ikića "Oaza". Ovaj film uvodi nas u svet koji ne poznajemo, svet osoba ometenih u razvoju iz doma u Sremčici i Jabuci, koji tu, pored nas, preživaljvaju iste ili slične sudbine, ljubavne probleme i svakodnevicu koja nikog ne mimoilazi. Ovaj kompleksni projekat realizovan je u okviru producentske kuće Sense iz Beograda na čelu sa Milanom Stojanovićem, čime ovaj tim nastavlja uspešan i nagrađivan niz filmskih ostvarenja koja su iza njih. 

"Film je pre neki dan osvojio glavnu nagradu, pa smo u slavljeničkom raspoloženju, a krenula je i redovna bioskopska distribucija, tako da smo u prvim danima novog života filma Oaza", ispričao nam je Milan na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Ako bi film imao podnaslov, koji bi to bio?

Bila bi to priča o ljubavnom trouglu ili priča o nemogućoj ljubavi. To bi bio univerzalan opis filma jer može da asocira na neka dela koja smo čitali još kao klinci više puta poput Romea i Julije. Oaza je pre svega jedan pogled u svet koji nemamo često prilike da vidimo ili čak uopšte nemamo prilike da vidimo. FIlm govori, a u njemu i glume osobe koje žive na marginama društva daleko od očiju javnosti. Kombinacija ove dve stvari mislim da čini ovaj film onim što jeste. Jedna prelepa ljubavna priča i pogled u svet koji nam je inače skriven.

Odakle je potekla ideja za snimanje filma Oaza?

Ivan Ikić, koji je scenarista i reditelj filma, još 2005. godine dok smo bili na studijama, radio je jednu kratku, dokumentarnu vežbu u domu u Sremčici. Bio je to portret jednog momka, korisnika ovog doma i njegovog vaspitača. Dok je radio priču o njima negde u pozadini je načuo priču o ljubavnom trouglu između troje korisnika u kojoj je bilo i neke misterije. Istraživao je o tome i dalje i otkrio je priču o zabranjenoj ljubavi, o ljubavnom trouglu u instituciji. Kako je ta priča prevazišla okvire vežbe koju je tada radio on je krenuo to dalje da razrađuje i razmišlja o tome. Pričali smo na tu temu i za vreme snimanja filma „Varvari“ na kom smo  sarađivali, i dogovorili se da ćemo se posvetiti ovoj priči iz koje je nastao film Oaza. Ivan je 2013. godine prvi put malo opširnije pisao na tu temu, imali smo prvi dokument i krenuli smo polako da se prijavljujemo za neke fondove. Od 2013. do 2016. godine smo malo stagnirali, a onda smo konačno otišli prvi put u dom i razgovarali sa direktorkom. Saopštili smo joj da želimo da radimo igrani film u kom će glumiti korisnici doma i da je naša ideja da tu snimamo ceo film. Iako je bila vrlo oprezna nije nas odbila, ali nas je uputila na ministarstvo, gde smo naredih godinu ipo dana pokušavali da otvorimo vrata i dobijemo dozvole da počnemo sa snimanjem i sa radom. Bili smo uporni, naišli smo na dobru volju nekih ljudi u ministarstvu koju su nam pomogli tako da smo tek 2017. godine uspeli da uđemo u dom. Narednih godinu ipo smo radili sa decom u domu kako bismo našli osobe koje su raspoložene i koje bi mogle da iznesu te kompleksne uloge koje je Ivan zamislio. Dakle, u periodu od nekih pet godina smo uspeli da uđemo u dom, postanemo tamo neka konstanta, a faktički smo od njih napravili neku vrstu koproducenta na ovom filmu zajedno sa centrima za socijalni rad. U saradnji sa svima njima smo uspeli da napravimo jedan ozbiljan igrani film, koji je sada relevantan i na evropskom planu, a u kom glavne uloge, pri tom vrlo, vrlo kompleksne i zahtevne, igraju mladi naturščici korisnici domova u Sremčici i  Jabuci.

Produkcijiski deo posla na snimanju ovakvog filma je ogroman i uglavnom se deli na onaj pre početka, za vreme snimanja i nakon završetka filma. Kako si u pripremnom delu uspeo da povežeš nekoliko koproducenata iz raznih država?

Prvo o producentskom poslu jedna mala anegdota: pre neki dan smo imali razgovor sa publikom u dvorani Kulturnog centra u Beogradu, bili su tu i naši glumci. Jedna od njih, Marijana, koja igra Mariju u filmu, u nekom trenutku uzela je mikrofon i krenula da objašnjava šta je ko radio na filmu. Onda je rekla da je tu i producent Milan Stojanović, on nam je doneo ventilator i vodu (smeh). To je bio njen utisak, jer smo snimali na 40 stepeni u nekim jesenjim kostimima. Možda je na ovom filmu moj posao bio najraznovrsniji ikad u odnosu na druge filmove koje sam radio. Finansiranje je bilo vrlo zahtevno, jer tema nije jednostavna, vrlo je delikatna i nije svako raspoložen da se upušta u ovakvu priču. Imali smo sreće da smo naišli na partnere koji su imali puno razumevanja i puno poverenje u nas. Ispostavilo se da su ove teme u zemljama sa kojima smo hteli da sarađujemo, a to su u startu bile Slovenija i Holandija, vrlo aktuelne. To su veoma važne teme u društvu, a problemi sa kojima se sreću slični, ako ne i isti. Čak i u tim razvijenim evropskim zemljama problemi su isti. I dalje postoje institucije koje pripadaju prošlom vremenu, i dalje te mlade osobe nisu dovoljno zastupljene u društvu. Tako da je razumevanje došlo vrlo brzo, a onda se to sve prenelo i na finansijere i fondove u njihovim zemljama pa smo relativno brzo, u nekih godinu dana uspeli da zatvorimo finansijsku konstrukciju. Kasnije su nam se pridružili pratneri iz Francuske i Bosne i Hercegovine, ali ovaj projekat je dosta srećna priča o finansiranju jer su pravi ljudi bili na pravom mestu.

Kako je prošao sam proces snimanja?

Ovo snimanje je stvarno potpuno posebno u odnosu ne neke prethodne koje smo radili. Obično kad radimo neki film želimo da angažujemo najiskusnije, najspremnije filmske radnike koji će biti brzi, efikasni i sa kojima ćemo najlakše da snimimo film. Kada smo ovde okupljali ekipu imali smo jedan drugi kriterijum na umu, a to je bila empatija. Bukvalno smo napravili kasting za ekipu i birali ljude po njihovom nivou empatije i po tome sa koliko će ljubavi i razumevanja moći da pristupe svom poslu u takvom okruženju. Mi smo ceo film snimali u domu u Sremčici i zaista je bilo važno da skoro kao pravi vaspitači radimo sa tom decom. Kažem za njih da su deca iako imaju po 26 ili 27 godina, ali su veoma nežni i zahtevaju određeni nivo empatije i nežnosti u pristupu. Sa filmskim ekipama to često nije slučaj, jer se ponašamo kao neka vojska zato što zavisimo od vremena, od sredstava, film je skupa igračka, ali to ovde nije smelo da bude u prvom planu. I rasvetljivače i vozače smo morali da biramo po tome da li će oni biti sposobni da zagrle pre nego što potrče i ponesu stativ.

Odmah na početku i nagrade su počele da stižu, koji je dalji plan za život filma Oaza?

Počevši od festivala u Veneciji gde je prošlog septembra osvojena jedna od nagrada, film je do sada bio na nekih tridesetak internacionalnih festivala, ali ono što se nama do sada najlepše desilo je na našoj premijeri u Domu sindikata (Kombank dvorana), na FEST-u gde je dvadesetak naših glumaca iz domova u Sremčici i Jabuci prisustvovalo premijeri i pozdravilo publiku. Taj momenat je jedan od najlepših momenata u mom životu, definitivno u karijeri, a mislim i domaće kinematografije u poslednje vreme. Nakon FEST-a smo ušli u jednu ekskluzivnu distribuciju u dvorani kulturnog centra u Beogradu gde će film do daljnjeg biti prikazivan svake večeri uz razgovor sa rediteljem. Od 20. maja film kreće u bioskope širom Srbije uključujući i Novi Sad. Mi se nadamo da će publika na talasu ovih nagrada i lepih vesti sa FEST-a poverovati da film zaslužuje pažnju i da ga treba videti.

Milanovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" Oradija možete polsušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: arhiva produkcijske kuće "Sense"