Nazire se novo ruho Podgrađa

Posle dugo godina, podgrađe Petrovaradinske tvrđave dobija izgled koji zaslužuje. Reastauriranjem i renoviranjem ovog dela Novog Sada bavi se gradski Zavod za zaštitu spomenika kulture. Posao se radi detaljno, već sada su vidljiva poboljšanja i očekuje se da će Podgrađe izgledati poput najlepše očuvanih delova velikih gradskih centara Evrope.

"Projekat se nalazi u srednjoj fazi, započet je pre dve godine kada smo saznali da će Novi Sad 2021. godine biti Evropska prestonica kulture, a nama se pružila prilika da konačno uradimo nešto za Podgrađe. Prvo smo mislili da će u pitanju biti samo fasade, ali je u međuvremenu odlučeno da se uradi i sanacija krovova, što je svakako dobro", kaže na početku razgovora za Oradio Katarina Maksimov iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture Novog Sada .

Koliko je još posla ostalo do zavreštka kompletne rekonstrukcije?

Zasad je projektna dokumentacija skroz gotova, a što se radova tiče, negde smo na pola. Trebalo bi da dobijemo dozvolu da uradimo i vojne objekte, jer su zaista vredni i vojska je zaslužila da se to uradi, a ostalo je i da se dogovori crkva Sv. Jurija. Za ostalo smo sigurni da će se raditi.

Šta vam predstavlja najveći probelm osim, pretpostavljam, finansija?

U radovima generalno imamo problem s time što je Podgrađe jedan jako živ prostor, gde ljudi rade, dolaze i odlaze na posao, žive. Pomešane su emocije, pogotovo ljudi koji tu stanuju i koji su godinama očekivali, molili, želeli da se nešto učini sa objektima u kojima žive. Jako je teško organizovati gradilište, ali sa stručne strane možda je najveći izazov kada se započnu radovi, jer ne znate šta će se desiti. Nekada, dok se ceo posao priprema, počevši od dokumentacije, zamislite kako će posao da teče a dobijete sasvim drugačiju sliku na terenu, kada se postave skele i krene sa radovima. To i jeste osnovni problem shvatanja i pojma obnove, sanacije, rekonstrukcije, restauracije... Razlog za to je što retko dobijamo mogućnost da uradimo predistraživačke radove, kako bi sve te probleme izbegli na vreme.

Kako uopšte teče proces obnove i revitalizacije? Možda nekad i nije sve bilo tako savršeno, koliko je moguće nešto dodati, promeniti?

Mislim da je Podgrađe savršeno rešeno u konstruktivnom, građevinskom i funkcionalnom smislu. Ta opeka kojom je građeno i danas je tamo, a stoji od 18. vek. Takođe i krovne konstrukcije, grede su savršene, drvo je bilo kvalitetno, stolarija je toliko dugo godina izdržala čak i bez održavanja. S druge strane, zahtevi sadašnjeg vremena i trenutka u kojem živimo su takvi da su nam potrebne nove instalacije, internet, pa je onda problem kako naći pravu meru, omogućiti ljudima da kvalitetno i savremeno žive, a istovremeno sačuvati osnovne kvalitete. Revitalizacija je više vezana za uvođenje novih namena i davanje novog života određenom objektu. Kod rekonstrukcije se naprave prioriteti, ukoliko je recimo, nešto sklono rušenju, ili prema valorizaciji, ukoliko je objekat od nekog posebnog značaja. U slučaju Podgrađa imamo ceo prostor koji je zavredeo da se obnovi i revitalizuje, ali ne samo objekti nego i ulice, dvorišta, stanovi i zelenilo.

Koliko je stvari bespovratno uništeno i zašto se čekalo toliko dugo da se krene u ovaj posao?

Mislim da je čekanjem dosta uništena volja i želja građana koji ili žive tamo ili generalno, građana Novog Sada. Što se tiče građevina, one su relativno sačuvane, osim onih koje su zasita bespovratno srušene, poput Novosadske kapije koja se nalazila na mestu na kome se silazi sa današnjeg mosta Duga, a koja je bila još veća i impozantnija od Beogradske. Na žalost, razvojem grada i saobraćaja, ta Novosadska kapija je srušena. Ono što je takođe trajno uništeno su i razne instalacije koje su tokom 20. veka uvođene, poput, na primer, kanalizacije i vodovoda. One su učinile da se podzemni deo uništi, ali je ipak sačuvan jako veliki deo svega.

Koliko saobraćaj u Podgrađu načinje i ono što je upravo obnovljeno? I logično pitanje, Podgrađe kao pešačka zona da ili ne?

Saobraćaj je jedan od većih neprijatelja i obnovljenih i neobnovljenih fasada, ali je on i neminovnost, jer je uvek spajao put ka Beogradu pa i njegova frekventnost ne čudi. Činjenica je da fasade koje su obnovljene pre nekih godinu dana imaju na sebi čađ, gar, prljavštinu i ono što ne možemo da sprečimo, a to su sitne pukotine usled vibracija. Sve to jeste problem, ali je i pravi trenutak da se razmotri šta treba da se uradi, s obzirom na uloženo i vreme i novac.

Da li podgrađe treba da bude pešačka zona ili ne? Mi smo počeli pre par godina neke analize, za celu Tvrđavu, posebno i za Podgrađe. Anketirali smo građane koji tamo žive i rade jer je njima saobraćaj najznačajniji. Ispostavilo se da ne postoji stanar ili neko ko radi tamo, a da bi bilo šta zaustavljanjem saobraćaja izgubio. Dakle, konsenzus ljudi koji tamo žive i rade da se saobraćaj ukine svakako postoji. S druge strane, radili smo i razne analize šta bi se desilo, koliko se menja vremenska distanca ljudima koji moraju da prođu tim putem i ispostavilo se da to uopšte nije tako komplikovano, odnosno, vreme se povećava za nekih pet do sedam minuta. Svi preduslovi su tu, trebalo bi u to krenuti što pre, možda sukcesivno. Lično mislim da ne bi bio nikakav problem da se to uradi u roku od tri meseca. Postepeno da, ali da se na to ne čeka dugo. Samim tim i život će izaći na ulicu, a dodatno ćemo izbeći fiziča oštećenja.

Kakva je situacija sa ostalim spomenicima kulture u Novom Sadu?

Nepokretna kulturna dobra, u koje spadaju zgrade i kuće, uvek su bila u nepovoljnom položaju jer je na građanima da ih održavaju i već dugo nema nikakvog podstreka za ljude da ulažu, osim ako su izuzetno vezani, ostrašćeni, osvešćeni, što je jako retko. Mislim da u ovom momentu imamo problem prostora u gradu više nego građevina, pa i služba zaštite mora da ukazuje ne neke građevine iako možda nisu najvrednije, ali u smislu prostora, ambijenta svakako jesu. Tu spada Almaški kraj, pa blok vila oko ulice Vase Stajića ili na primer mali Liman, odnosno svi blokovi oko Banovine i prema Dunavu. Arhitektura i urbanizam između dva svetska rata i kraći period nakon toga su izuzetno kvalitetni. To je vreme kada se zaista vodilo računa o kvalitetu gradnje i života. Mislila sam da ću pred penziju da se bavim Limanima i Novim Naseljem a to vreme je izgleda mnogo ranije došlo. Tamo je uvek bio problem manjka sadržaja, ali kvalitet života nikad nije dolazio u pitanje.

Katarina Maksimov

Možemo da kažemo da svako vreme, gledano kroz istoriju, donosi neku specifičnu gradnju. Koje su po tvom mišljenju značajne, a koje smo mogli da uradimo drugačije ili da ih uopšte ne napravimo?

Nesporno je da je Banovina izuzetno značajna građevina i blokovi oko nje. Limani su takođe dobro urađeni, mostovi su nešto čime možemo da se pohvalimo, takođe i SPENS je jedan kvalitetan prostor. Iz prizme građana mislim da ne treba da govorimo o pojedinačnim građevinama, nego o prostorima. A ono što nikada više ne treba da nam se desi je, na prvom mestu, Nova Detelinara. Mislim da tek sada građani koji tamo žive osete ovo o čemu pričam, a to je prostor kojeg se nećemo osloboditi gotovo nikad, ni za 200 godina. Takođe su loši, kako ih ja zovem ulice – kanjoni, na primer u ulici Petra Drapšina ili Augusta Cesarca. U tim intervencijama nije se razmišljalo kako poboljšati život u gradu, nego samo o ekonomskom momentu. Taj ekonomski pristup je postojao uvek, između dva rata takođe, ali se vodilo računa o kvalitetu života. Mislim da sve to dalje utiče i na psihu ljudi i na gomilu drugih aspekata svakodnevnog života.

Koliko si imala prilike da vidiš kako neki veliki evropski centri čuvaju svoje građevine?

Različiti su principi kako države određuju na koji način će čuvati svoje građevine. Mislim da je osnovna stvar, pored finansija, da ne moraju da ubeđuju svoje građane da tako nešto treba da se uradi i da je njihovo graditeljsko nasleđe vredno. Pitanje je na koji način su organizovani, po kojem i kakvom zakonu rade, ali osnovna potreba čoveka da čuva svoje nasleđe je veoma jasna i ne predstavlja problem. Mi smo usled raznih faktora izgubili kontinuitet i zato nam je teško da vidimo građevine kao vredne. Pitala sam kolege iz drugih zemalja i uglavnom svi imaju probleme, ali su oni nekako pojedinačni, dok kod nas ima problema svaki dan.

Šta ako pojedinac ima neku ideju i želi da je sprovede? Šta treba da uradi?

Osim onog suvoparnog da treba da poštuje zakon i obrati se službi zaštite, ako stvarno smatra da treba da uloži ne mora nikome da se obraća. Kada bi svi samo ulagali i razmatrali šta je ono najvrednije ne bilo nekih velikih problema. U svakom slučaju, za sve savete može da se obrati službi zaštite nepokretnog nasleđa odnosno Zavodu za zaštitu spomenika i svaka čast na inicijativi.

Emisiju Dnevna soba u kojoj je sagovornica bila Katarina Maksimov možete preslušati na našem podkastu.

Jovan Marjanović