Probuđeno Podgrađe donosi novu energiju Novom Sadu

Natali Beljanski Popović direktorka je Festivala uličnih svirača, koji je pre tri godine promenio mesto održavanja i nakon 15 godina iz centra Novog Sada se preselio na ulice i trgove podgrađa Petrovaradinske tvrđave. Uz to, nakon završetka prošlogodišnjeg izdanja u podgrađu je otvoren i "Prostor" kao kreativno okupljalište Novosađana u kojem Festival i ideje koje zastupa žive cele godine. 

"Prostor je prirodni nastavak naše zainteresovanosti za podgrađe Petrovaradinske tvrđave, koje traje već četiri godine, odnosno, od kad smo mi se preselili u podgrađe sa idejom da revitalizujemo taj prostor i ukažemo na potencijal i lepotu, ali i problematiku tog dela Petrovaradina. Nakon godinu dana shvatili smo da od tog posla nema ništa ukoliko se zaista tu i ne preselimo. Na počeku smo samo tražili kancelarijski prostor za naše udruženje, kako bismo mogli da iz iste sredine organski najviše delujemo i da ga što više osetimo. Kada smo naišli na ovo što je dans Prostor, rešili smo da otvorimo neku vrstu polujavnog mesta, prostora koji će takođe pomoći našim nastojanjima da vreme festivala, koje traje samo tri dana, produžimo na celu godinu. I da možemo cele godine da budimo Gradić, kako glasi i slogan poslednje tri godine festivala", kaže Natali na početku gostovanja u "Dnevnoj sobi" Oradija.

Ovde možete preslušajti celu emisiju "Dnevna soba"

Kako je koncipiran program u Prostoru?

Mi stalno imamo neke akcije i nešto novo. Prostor sada funkcioniše kao neki dnevni coworking prostor gde ljudi u periodu od devet do 16 časova mogu da dođu i da rade. Uglavnom je to zanimljivo frilenserima i ekipi koja radi u IT sektoru. To je neko naše radno vreme pa smo shvatili da, kada je Prostor već tako veliki, a događaji kojie mi radimo se uglavnom dešavaju kasnije, možemo da pozovemo ljude da sa nama rade u istom prostoru. Takođe, želeli smo da i oni malo promene ambijent u kojem rade i da iz centra dođu do Pograđa, gde je duhom sve potpuno drugačije od ostatka grada. Ideja je da kroz sve njegove aktivnosti utičemo na to da se ljudi ponovo naviknu da dolaze u tu sredinu. Naravno, ono na čemu najviše radimo i najviše priželjkujemo jeste da to jednog dana postane pešačka zona i prirodan nastavak centra grada, koji nam je sada već jako potreban s obzirom na činjenicu da je Novi Sad postao jedan jako veliki grad i više mu sam centar nije dovoljan. Puno se priča o decentralizaciji kroz razne strategije i mislim da na tome treba mnogo da se radi u stvarnosti.

Od septembra, kada je Prostor zvanično otvoren, bilo je oko 30 događaja. Trudili smo se da ga nikako ne stavimo u neki zatvoren koncept, tako da ga ne zovemo ni kulturnom stanicom, ni kulturnim prostorom, ni kulturnim centrom. Kada moramo da se izjasnimo, kažemo da je to jedan kreativni centar, upravo zato što se u Prostoru ne dešavaju samo kulturni i umetnički programi, nego i razni govorni programi koji pokrivaju različite sfere od IT sektora, preko kulture i umetnosti, ali i nekih širih socijalnih tema. Imaćemo i radionice pozitivne psihologije. To su, na jednom mestu, neke aktuelne društvene teme i Prostor je otvoren za raznorazne aktivnosti. Do sada se najbolje pokazao za neke govorne programe, panele, diskusije i slično. Takođe u Prostoru se jednom mesečno održavaju bioskopske projekcije koje su namenjene kako stanovnicima Petrovaradina, tako i posetiocima iz celog grada.

Šta e se u Prostoru dešavati u narednom periodu?

Razvijamo jedan novi projekat, u saradnji sa OPENS-om i zove se "Za stolom sa". Hteli smo da slomimo koncept formalnih okruglih stolova i panel diskusija i da probamo da ga napravimo što zanimljivijim. Ideja je da ugostimo neku izrazito interesantnu, poznatu ličnost koja je domaćin i nekih 10 do 15 osoba koje se prijavljuju. Domaćin vodi razgovor i večeru, to je zapravo večera (smeh), sedi se za stolom i zaista jede, večeramo zajedno i pričamo o nekim jako aktuelnim društvenim temama. Sledeća gošća nam je Minja Bogavac, a ljudi koji su zainteresovani za pozorište pozvani su da se prijave na našem sajtu ili fb stranici. Bitno je samo da znamo ko su ljudi koji dolaze i pripremimo mali scenario oko toga. Fotografisanje na večeri nije dozvoljeno, niti bilo kakvi video materijali. Ideja je da se jako neformalno, otvoreno priča i da ljudi iz određene struke mogu da čuju male tajne i hintove od jako relevantnih ljudi.

Publika Festivala uličnih svirača je nedvosmisleno pokazala da je selidba u Podgrađe bila dobar potez. Kako ste doneli odluku da preselite festival iz centra posle 15 godina?

Ta odluka je u stvari najteža sa kojom se festival sreo do sada. Mogu reći da je odluka višeslojna, a jedan od problema, svakako i ne najvažniji, je da se grad i posebno njegov centar izmenio u odnosu na vreme kada je festival nastao. Tada nije bilo toliko bašta i kafića, a nije bilo ni toliko kulturnih manifestacija, nego se Festival uličnih svirača uz Zmajeve dečije igre izdvajao kao jedna od retkih manifestacija na otvorenom, u centru. Tada je sve imalo drugačiji smisao, da se kultura izvede na ulicu i da se dešavaju neočekivane stvari na koje građani možda nisu navikli. Ideja je bila da se izvođači približe publici, koja možda i nije direktno došla na sam festival. Sve to se sada promenilo, Novi Sad se promenio i urbanistički i populacijski. Centar grada više ne izgleda tako, imamo jako puno manifestacija u centru, ali i mnogo se priča o decentralizaciji i o tome da manifestacije više ne mogu da budu samo smotre koje dođu i prođu.

Mi smo tada počleli da razmišljamo o nekom novom smislu Festivala uličnih svirača. Pošto smo svi dugo bili zaljubljeni u Podgrađe, bilo nam je jako inspirativno ali i krivo što je ono takvo kakvo jeste, godinama zapušteno, neiskorišćeno i zaspalo. Ideja je bila da iskoristimo festival zarad buđenja te zajednice i revitalizacije te sredine. Možda bi bilo prepotentno kada bih rekla da smo nešto puno doprineli, ali mislim da jesmo u tome da ljudi mogu da zamisle kako bi ta sredina mogla da izgleda. Tokom tri dana festivala, kada se zatvori saobraćaj, kada se na tim ulicama dešava nešto drugo, pored toga što ljudi primete program i u njemu uživaju, oni ipak zastanu i razmisle nad onim što je oko njih, a mi im samo pomognemo da se zamisle u jednom drugom kontekstu. Da zamisle kako bi ta sredina mogla da izgleda i šta bi ona trebalo da postane za Novi Sad. Navikli smo da protutnjimo kroz Podgrađe, bilo da idemo radnim danima kolima ili možda peške prema Exitu. To su dva potpuno različita stanja, a naša ideja je da posetioce dovedemo u jedno potpuno drugačije stanje, kada su tu na miru i kada se tu zadržavaju. Uvek smo imali paradu ili povorku koja je otvaral festival i obično je polazila od mosta prema centru. Nakon 15 godina okrenuli smo smer povorke tako da ona kreće iz centra grada i simbolično se sa građanima prelazi barijera zvana most, iako od centra do Podrgađa nema više od 700 metara. Nama je važno da sa Novosađanima zajedno pređemo most i uđemo u Podgrađe svake godine i to je takođe naš doprinos navikavanju Novosađana na samo Podgrađe.

Šta ti je od prethodnog programa, kada je festival bio u centru grada, ostalo kao svetla tačka i nešto čega se rado sećaš?

Mislim da je to povorka koju je predvodila francuska kompanija Malabar, da je ona bila najmagičnija i da će ljudi koji su bili u povorci to pamtiti za ceo život. To je nešto što nismo doživeli do tada u gradu, bila je to čista magija, kada su došli sa onom ogromnom konstrukcijom u obliku bogomoljke. U njoj je bio i muzički sastav, a na kraju su na trgu imali i predstavu. U tom trenutku bila je to i neka naša ludost (smeh), jer kad se sada setim tog programa i količine pirotehnike koja je bila korišćena, ne znam da li bih se u ovom momentu usudila da to uradim ponovo.

Iako sam siguran da ne želiš da se sećaš teških situacija, ipak sam siguran da ih je bilo?

Bilo ih je puno, ali je možda psihički najteže bilo kada je nastupao Ramom, akrobata koji je prelazio trg na žici koja se nalazila na 20 metara visine. Iako smo učini sve da posetioci budu 100 odsto bezbedni, za svoju bezbednost garantovao je samo on. Odbijao je da bude vezan, njegov projekat i program je da se radi kao što se radilo pre sto godina. Četiri puta su mi se preznojali dlanovi dok nije sišao sa žice (smeh). Sutradan je izrazio želju da ponovo nastupi, stvarno sam mislila da me neko snima (smeh).

Život ljudi koji rade kao ulični svirači, barem što ne Novog Sada tiče, nije uređen. Kakve su prakse u inostranstvu?

Svaki grad ima svoju praksu i proceduru, jako puno evropskih gradova je to rešilo. Beograd je to takođe rešio, a bilo bi dobro da i Novi Sad u narednom periodu takođe reši to pitanje. Može to da se uradi relativno jednostavno. Uglavnom grad ili turistička organizacija grada raspišu konkurs na nivou cele godine, gde se prijavljuju loklani ulični performeri, dobijaju neku vrstu legitimacije i svoju poziciju u gradu. Zna se gde ko sme da svira, u kom periodu i može da ih kontroliše komunalna policija. Kada stranci dođu u grad izdaju se kratkoročne dozvole i legitimacije za nastupanje koje su opet vezane za određene punktove, unapred definisane. Neko time treba da se bavi, a sve to može da bude i jako zanimljiva turistička ponuda. Grad bi mogao da bude zainteresovan da mu dolaze strani performeri i ulični umetnici, jer to doprinosi uličnoj atmosferi, pogotovo u letnjim mesecima. Grad bi time imao manje potreba da sam kreira slične sadržaje.

Koje su sličnosti a koje razlike na sličnim festivalima u inostranstvu, u odnosu na naš?

Svi ti festivali su po nekom duhu slični, a opet po formi različiti. Ideja jeste da, kada se puno zanimljivih ljudi otvorenog duha okupi na jednom mestu, možemo da očekujemo zanimljive stvari i da se tada dešava magija koju donesu ljudi svojim energijama. Slično kao kada na Exit dođe jako puno stranaca ili nekim drugim povodom, pa često ljudi kažu da doživljavaju grad na drugačiji način. I to je jako važno, da budemo otvorena sredina za strance, da nas posećuju ljudi iz različitih delova sveta koji donose neku svoju, novu enegriju.

Kako i gde nalazite sve te zanimljive izvođače koji dolaze na festival?

Upravo smo otvorili, kao i svake godine na Dan grada, konkurs na koji izvođači mogu da se prijave. Imamo dva selektora, jedan za domaći program, to je Jana Katić Čolević i za strani Aleksandar Carić Car. Oni rade cele godine i uvek postoji lista želja, na koju se nekad čeka i po nekoliko godina. Na konkurs se sada prijavljuju ljudi iz celog sveta, iako smo ga inicijalno otvorili za našu zemlju i region. Festival se pozicionirao na evropskoj mapi festivala, a za prethodnih 18 godina posetile su nas hiljade izvođača, koji i između sebe komuniciraju i preporučuju.

Šta bi po tvom mišljenju trebalo da se desi, što nije u domenu organizatora festivala, da bi ovogodišnji Festival uličnih svirača bio bolji?

Ono što nije do nas, a svakako bismo želeli da se desi, to je da se Podgrađe zatvori za saobraćaj. Mislim da je teško da će se to dogoditi do septembra, ali ono što bismo svakako voleli i što je sam gradonačelnik najavio je da se krene sa probama zatvaranje saobraćaja. Trebalo bi da se saobraćaj zatvara prve subote u mesecu, što bi onda bila mogućnost za nas da ponudimo neki sardžaj i da se Novosađani polako naviknu na to da će jednog dana to postati pešačka zona.

Jovan Marjanović