Društvo / Intervju
Muzika je način izražavanja i objašnjavanja osećaja
Aleksandra Bajić je novosadska kantautorka, koja je po profesiji psihološkinja. Muziku je oduvek videla kao kompas i kanal za deljenje ogoljene istine kojom se, kako ona kaže, ljudi povezuju i ujedinjuju. Teme kojima se bavi kroz pesme su svakodnevni strahovi i prkošenje njima. Kroz pisanje i sviranje umiruje svoje haotične misli, a u planu je i spajanje psihologije i muzike.
Baviš se kantautorskim radom i iza tebe je dosta rada, pesama, spotova i nastupa. Zašto je upravo muzika tvoj put?
Meni je to prvenstveno način izražavanja. I kroz psihologiju i kroz život, jurenja na sve strane, oduvek sam bila više osoba koja sluša, a manje se izražava o sopstvenim emocijama. Meni je muzika put i neki izduvni ventil. To je jedini način na koji se izražavam tako da zaista objasnim svoje osećaje i razmišljanja. Ceo dan mi je umrežen s muzikom. Ako hoću da se skoncentrišem, slušam muziku, ako hoću da se pokrenem imam drugu plejlistu, onda uveče kada mi je dosta svega, izbacim to iz sebe, džemujem. Muzika je konstantno u mom životu.
Prvo si se bavila pevanjem, pa si sama učila da sviraš gitaru, znam da si ceo jedan spot snimala sama tokom pandemije. Koliko ti je zanimljivo, ali i izazovno da iznova učiš nove stvari?
To mi je apsolutno najzanimljivija stvar ikada. Sve oko stvaranje muzike i slanja neke poruke. To krene od teksta, pa onda i kroz muziku i neki spot. Sve što je vezano za stvaranje mi je beskrajno zanimljivo i zabavno. Volela bih da imam više vremena za to, iako nikada nije dovoljno. Imala sam i taj momenat da ostavim godišnji za pisanje pesama. Ne volim da ponavljam iste stvari, što je i problem, jer da bi učvrstio znanje potrebno je da imaš ta repetitivna vežbanja, kao što je sviranje gitare. Svakako, stalno želim da naučim neki novi instrument.
foto: Vanja Jovic Radovanovic
U jednom trenutku si rešila da pauziraš, napustila si posao i otišla si na turneju po Bosni i Hercegovini gde si svirala kao ulična sviračica. Kako je to izgledalo?
Jako uzbudljivo, jer sam oduvek želela da probam da sviram na ulici. Imala sam i neki projekat u Bosni i sve to se spontano izdešavalo. U tom trenutku sam u više mesta bila pozvana da sviram, otvorilo se i neko mesto u kafiću i ja sam shvatila da mogu da napravim pravu turneju po Bosni. Lakše mi je bilo negde gde me ljudi ne poznaju da sve isprobam. To je baš bio period nakon kovida, počela sam da imam tremu od svirki i nastupa. A gde ćeš boljeg izlaganja od izlaganja na ulici. Htela sam da pobedim tremu i da se vratim slobodnijem nastupanju, pre nego što se vratim nastupima na festivalima i u kafićima.
OBRATI PAŽNJU
Da li si nekada razmišljala o spajanju psihologije i umetnosti i kako bi to izgledalo?
Apsolutno bi volela da ih spojim, da ne bih imala taj neki dvostruki život. Često razmišljam o tome kako bi to moglo da izgleda. Želja mi je da upišem muzikoterapiju, to bih uradila od naredne godine. Sada još uvek istražujem, pogotovo iz ugla klijenta. Ja sam imala prilike da to isprobam, stavrno je odlično.
Bila si deo projekata koji se bavi nenasiljem, diskriminacijom, pomirenjem mladih u regionu. Koliko ti je bilo korisno to što si imala prilike da o tim temamam razgovaraš sa tvojim vršnjacima iz različitih država?
To je iskustvo koje me je u potpunosti promenilo i jako uticalo na mene. Bila mi je čast to što sam bila pozvana da učestvujem, jer sam se oduvek bavila temom mira. Sve što radim je u svrhu smanjenja mržnje, a povećanja ljubavi. Spojiti se sa mladima iz svih država Balkana i pričati o tako važnim temama je nezaboravno iskustvo. Svi smo isti, svi želimo da nam bude dobro i da budemo u dobrim odnosim.
Intervju sa Aleksandrom poslušajte u prilogu:
Jelena Božić
