Društvo / Intervju
Galiro: Važno je ne shvatati sebe preozbiljno
Lorenco Đanmario Gali, poznatiji pod umetničkim imenom Galiro, profesionalni je ulični i scenski izvođač iz Torina. Muzikom se bavi još od malih nogu kada je svirao gitaru, klavir i violinu. Pohađao je teatarsku školu i razne radionice gde je sticao znanja i veštine za svoj scenski nastup. Njegov performans sastoji se od komedije, interakcije sa publikom, pevanjem i sviranjem bendža i bubnjeva.
Za više od deset godina, kao one man bend, Galiro je učestvovao na nekoliko stotina događaja po Evropi, Americi i Aziji. Proteklog vikenda prvi put je bio u Srbiji, gde je nastupao na Gradić festu.
"Sjajno je, veoma sam srećan. Sviđa mi se publika, njihova energija, pažnja i senzibilitet. Lepo je ovde svirati", kaže Galiro na početku intervjua za Oradio.
Razgovarao sam sa tvojim kolegama Bandakadabra koji su, takođe, iz Torina. Ima li dosta uličnih svirača tamo?
Ima mnogo izvođača. Mislim da je to u Italiji grad sa najviše izvođača. Čak i ako nisu u pitanju lokalci, ljudi dolaze u Torino da uče i da se razvijaju jer je grad otvoren i ima dosta mesta za vežbanje i probe. Muzičari, ulični izvođači, cirkuzanti, glumci... Ima ih mnogo.
Kakva je scena u Italiji, generalno, što se tiče uličnih svirki?
Italija je ogromna zemlja. Ima nekoliko starih istorijskih uličnih festivala koji se održavaju već 30, 40 godina. Nisam toliko informisan o tome šta se trenutno dešava, ali pre korone je bilo mnogo mogućnosti za nastupe po ulicama, čak i ako nisu u pitanju festivali. Samo dođeš u neko turističko mesto i napraviš svoj šou. To je bilo dosta učestalo. Ne znam kako je sada, nadam se da je i dalje tako, jer je to predivno. Ja uglavnom sviram po festivalima i organizovanim događajima, ali sjajno je ako kao izvođač odeš u neko mesto i samostalno održiš performans. To je ono što volim kod ovog posla.
Kako si se odlučio za one man band?
Ta priča i nije toliko romantična. Bio sam u teatarskoj školi. Od malena sam se bavio muzikom, svirao sam gitaru, malo klavir i violinu. U teatarskoj školi sam sve to razvio. Imao sam nekoliko ideja, ali u jednoj sam video najviše mogućnosti za razvitak mog performansa i komičnog jezika, a to je one man bend.
OBRATI PAŽNJU
Na taj način ne moraš da se nosiš sa kolegama iz benda.
Solo nastup je moja glavna tačka, ali za ovih 12 godina sam nastupao sa još jednim čovekom. Kao dvojac smo radili dosta nastupa. Radim na još nekoliko muzičkih projekata, kao i u pozorištu lutaka, s obzirom na to da dolazim iz teatarske škole. Ne moram da se nosim sa ostalim članovima benda, ali moj one man bend traži druge članove, a to je publika koja je uvek uključena. Nikada nisam samo ja u pitanju.
Koliko je bitna komedija u uličnom izvođenju?
Mislim da je jako važno ne shvatati sebe preozbiljno. Slušajući publiku je jako važno. To je ono što komedija i jeste u suštini. Ne shvatati stvari preozbiljno, već stvarati zabavu za sebe.
Svirao si po Evropi, Aziji, Americi, čak si i živeo u Južnoj Koreji. Koje mesto je na tebe ostavilo najjači utisak i zašto?
Ima toliko slika, uspomena, nemoguće je izabrati samo jedno. U trenutku kada sam sa publikom, imam sjajne momente i svako mesto je posebno na svoj način. Znam da će ovo sad zvučati kao kliše. Svirao sam u Japanu, Kini, Južnoj Koreji, studirao sam u Kanadi, bio sam u Rusiji, skoro svakoj državi u Evropi.
Šta nedostaje?
Neke zemlje na Balkanu i Baltiku. Ima dosta malih država, kao što je na primer Andora, gde nisam našao događaje. Što se tiče samostalnog uličnog performansa, gde nisu festivali u pitanju, za mene je bio dar kada sam bio jako daleko od kuće, u drugačijim kulturama. Mogao sam pronaći konekciju sa publikom i to je poseban trenutak. To se desilo u Turskoj, u Južnoj Koreji, u Kanadi, u mnogo različitih mesta daleko od kuće. To je bilo zaista posebno, jer je bilo neočekivano. Nije kao festival kada su ljudi tu da te gledaju.
S. Rudakijević
