Mladi su hrabri ali lenji

"Puno puta mladi sami sebe blokiraju. Hrabrosti ima ali jednostavno ima više lenjosti. Više je prihvaćanja situacije nego revolta i otpora. Recimo, naši roditelji, tamo iz 1968, koji su stvarno bili revolucionari, koji su pokrenuli neke stvari, sa njima se ne možemo nikako uporediti."

foto: delo.si

"Jako sam ispražnjem poslednja dva dana. U pozorištu si jako napet, kada traju probe, a recimo, od juče je predstava u rukama glumaca. Ja sam suvišan lik u trenutku kada stigne publika. Jako sam zadovoljan predstavom. U mesec dana, od kada je bila prva proba, glumci su imali svako veče svoju predstavu, a uspeli smo napraviti jako komplikovanu predstavu. Puno lutaka, sedam glumaca, mala scena, puno koreografije - srećan sam. Prvi put sam radio u Srbiji i bojim se, ako me još negde pozovu, da li će imati tako dobar ansambl, spreman za avanturu", govori nam slovenački glumac i reditelj Robert Valtl, koji potpisuje lutkarsku predstavu "Petar Pan", čija je premijera prošle nedelje u Pozorištu mladih oduševila Novosađane svih uzrasta.

U večnom komadu, koji je na programu u četvrtak od 18 časova, igraju Slaven Došlo, Kristina Savkov, Slavica Vučetić, Neda Danilović, Slobodan Ninković, Mia Radovanović i Saša Latinović, o kojima naš gost ima samo reči hvale:

"Užasno mi je drago da sam uspeo dobiti autore koji su radili na predstavi, poput Jovana Obradovića Špire koji je radio muziku, vidim da je publika oduševljena. Siniša Ilić je radio lutke, Nikola Komazec i Milica Grbić Komazec su skice pretvorili u lutke i kostime, do koreografkinje Olje Kovačević Crnjanski i Frosine Dimovske, koje su se jako naradile. Jako sam zahtevan, malo pre sam se šalio, ja sve radim, samo još ne tučem glumce (smeh).

Hajde da razbijemo mit: to što smo u Pozorištu mladih na lutkarskoj predstavi ne znači da govorimo o umetnosti isključivo za decu?

Bilo jako zanimljivo u sredu, na prvoj predstavi koju smo igrali ujutru. Bilo je 25, 30 studenata scenografije i scenskog dizajna koji su bili oduševljeni i zabavljali su se tokom cele predstave. Zapravo, taj ugrađeni stav u nama da su lutke za decu u Pozorištu mladih razbijaju već dugo vremena. Na kraju krajeva, Nušićeva "Ožalošćena porodica" sa lutkama je takav primer. Kad god radim lutkarske predstave uvek sam svestan da te predstave dolaze i roditelji da gledaju sa decom i ljudi koje zanima pozorište uopšte, a na kraju krajeva, i ja sam tu u dvorani, radim najpre za sebe.

Hoću da sam zadovoljan kao prvi gledalac. Neće se to nikada svima sviđati, to je nemoguće i to jeste deo umetnosti, ali ipak se nadam da u svakom gledaocu uspem izazvati emocije. Lutke su, zbog našeg odgoja, strašno zanemarene i dete od deset godina ne želi da ih gleda, ali s njima se mnogo stvari može reći odraslima, pogotovo poznati romani kao "Petar Pan". Priče o odrastanju, posebno danas, kada Petri Panovi stari 35 godina žive kod mame i tate, ne žele odrasti, i tu se lako smožemo prepoznati.

Da li je Balkan Nedođija, gde mladi sve više liče na Petra Pana?

Jeste. U jednom trenutku sigurno je da nismo želeli odrasti, držali smo se roditelja koji su nas oblačili i hranili i imali zato pravo da nas maltretiraju ali sve više mislim da smo postali Petri Panovi zbog otpora prema društvu koje nam uskraćuje sve i mi našom maštom želimo nadvaladati opštu političko-ekonomsku situaciju. Želimo dokazati da maštom možemo kreirati svoj svet, lepši svet, i da svaki pojedinac ima mogućnost da se na svoj način bori za svoju maštu i lepši život, a ne da se preda i kaže "ja sam odrastao, star i umreću." Dapače, imamo moć revolta, upravo petarpanovskog, kao mladi ljudi. Nisam više toliko mlad ali još osećam da mogu maštati i da u tom svetu imam svoje mesto gde ću biti zadovoljan.

foto: delo.si

Ipak, koliko god nepromišljen i nezreo bio, Petar Pan je hrabra osoba, da li su i mladi u regionu takvi?

Puno puta sami sebe blokiraju. Hrabrosti ima ali jednostavno ima više lenjosti. Više je prihvaćanja situacije nego revolta i otpora. Recimo, naši roditelji, tamo iz 1968, koji su stvarno bili revolucionari, koji su pokrenuli neke stvari, sa njima se ne možemo nikako uporediti. Jednostavno, uspavali smo se u osamdesetim godinama, a onda je došao rat koji je potpuno poremetio sve odnose i u njemu je isplivalo najružnije što je moglo isplivati. Ne mislim samo na sam rat, nego i ono što je iz njega proizašlo.

Upravo su ljudi koji su bili najodgovorniji za taj rat preuzeli politiku, oni ne žele i neće razvoj, slobodne ljude, nego žele poslušne građane, što manje obrazovane i vesele i zato možemo na televiziji videti samo rijaliti šou programe i emisije koje zaglupljuju ljude i sve je manje obrazovnog programa i umetničkih filmova, odnosno, ako ih ima onda su posle ponoći kada većina ljudi spava. To je sistemski napad na slobodu čoveka, a da li ćemo se uspeti odupreti ili ne - ne vidim mogućnosti za masovan otpor već svaki pojedinac mora u sebi pronaći način za otpor, neslaganje i neprihvatanje stvari koje ne zaslužuju da budu prihvaćene.

Da li su ljudi zaista spali samo na sebe ili im sistem i građanske organizacije mogu pomoći da uzmu život u svoje ruke?

Imate sada izbore i bio sam manje-više prisiljen da gledam to. Nisam ni kod jedne stranke osetio nadu i šansu koja bi mladima dala budućnost. Kod svih sam osetio uvlačenje u prošlost i nacionalizam koji ne može kreirati lepšu budućnost. Ne znam da li ljudi imaju tu snagu ali koliko sam ovde, primetio sam da je mnogo ljudi ucenjeno od stranaka preko kojih su dobili posao. Bio sam šokiran, nisam znao da je to moguće, verovatno postoji suvgde u svetu ali ne tako drastično kao ovde. Zbog čistog preživljavanja ti ljudi su odustali od budućnosti.

Da li mladi moraju i finansijski da udare o dno da bi se osvestili, budući da traženje snage za društvene promene u kulturi očigledno ne daje rezultate?

Mislim da niže ne možemo finansijski pasti, možemo samo bankrotirati i ponovo se početi ubijati. Opet, mislim da je jedina nada da se skupi grupa ljudi koja ima viziju, koja želi obrazovane i hrabre ljude, koja će graditi budućnost, a ne robovlasnički sistem - duhovni koliko i ekonomski.

Koliko je važno da se društvene promene u regionu dogode uz podršku kulturne elite, da stranačke i građanske programe javno podržavaju ljudi poput vas, ili možemo i bez prave elite?

Mislim da ne može. Intelektualci moraju biti u prvim bojnim redovima. S druge strane, jako me demantuje situacija u Hrvatskoj, gde 5.000 najvećih umetnika koje ta zemlja ima protestvuju protiv ministra kulture, koji je očiti fašista, koji vodi državu u potpuno krivom,  nacionalističkom pravcu, koji ukida nezavisne medije i koji se sveti, i da tih 5.000 ljudi, tu veliku masu, ne može da primi premijer države. Oni nemaju nikakav glas. To me razoruža kada pričamo o tome koliko smo bitni kao pojedinci za stvaranje države. Ipak, bez kulture i intelektualaca nijedna država ne može postojati.

Igor Mihaljević

fotografije sa predstave: pozoristemladih.co.rs