Milena Jančurić: Iza muzike se čovek ne može sakriti

18. Novosadski džez festival počinje danas i trajaće do subote, 12. novembra. Ove godine očekuje nas bogat program, a jedna od učesnica glavnog koncertnog programa je i mlada flautistkinja Milena Jančurić iz Novog Sada, koja je svoje umeće pokazala i van granica Srbije, završivši prestižni muzički koledž Berkli u Bostonu.

Koja je tvoja priča sa muzikom, kako si počela da se interesuješ za nju?

Nisam iz muzičarske porodice. Odrastati devedesetih u Novom Sadu je bilo izazovno, kao što svi znamo i jedan beg od stvarnosti za mene je bio dečiji hor Zvončići. Ovaj hor je meni otvorio put ka tome što ću postati kasnije u životu. Moj brat i ja smo uživali da idemo u muzičku školu Josip Slavenski na probe hora i jedan dan smo videli oglas da će biti audicija za muzičku, pa smo stali i pitali jedno drugo da li želimo da je pohađamo. On me je pitao šta bih svirala, na šta sam mu ja odgovorila da bih verovatno svirala flautu, a on je izrazio želju da svira klarinet. Došli smo kući i za vreme ručka smo pričali sa roditeljima i rekli im da oboje želimo da idemo u muzičku školu.

Moj brat je danas muzički producent i inženjer i radi u Subotici kao profesor, a ja sam, eto, flautistkinja. Završila sam srednju muzičku školu, zatim Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu i svirala sam uglavnom klasiku, a onda sam otišla u Boston i upoznala se sa svetom džeza.

Da li možda postoji neka kompozicija ili eventualno izvođač koji su ti promenili život i posle kojih si pomislila da možda želiš da se baviš muzikom profesionalno?

Naravno, kako da ne. Malo zvuči kao šablon, ali niko ne može da bude ravnodušan kada čuje Majlsa Dejvisa i njegov kultni album Kind of Blue. Takođe, slušajući druge džez flautiste kao što su Hjubert Los, Herbi Man i Džo Farel sam shvatila mogućnosti ovog instrumenta u tom specifičnom žanru. Naravno, osim džeza i klasike, veliki sam fan i drugih muzičkih žanrova, neki od mojih omiljenih bendova su Queen i Jethro Tull koji opet imaju flautu u svojim pesmama. Negde me je oduvek zanimala ta sloboda i celokupno slobodno izražavanje različitih muzičkih žanrova gde se čuje flauta.

Da li lično imaš drugačiji pristup svim tim različitim žanrovima koji te interesuju?

Naravno da kao profesionalni muzičari moramo da razumemo da neki stilovi imaju svoj kutak iz kojeg se razvijaju, ali isto tako nikada za sebe ne kažem ni da sam džezerka ni da sam klasičarka, nego uvek kažem da sam flautistkinja. Trenutno radim na jednom projektu u Beogradu, u pitanju je kvartet flauta gde ćemo najviše da sviramo modernu klasičnu muziku, ali i neke džez standarde.

Jesu li festivali kao što je Novosadski džez festival i, recimo, Nišville dobri načini da se džez ispromoviše i dođe do veće publike?

Mislim da je za džez muzičare to jedan od najboljih načina, zaista. Festivali su prava prilika da džez bude okarakterisan kao umetnička muzika. Naravno da on potiče iz klubova i od nekih sirovih ljudskih osećanja, ali danas ipak spada u kategoriju vrhunske umetničke muzike. Tako da su manifestacije poput Novosadskog džez festivala prava prilika da se džez muzičari predstave i povežu. To je jedna divna stvar, u toku tri dana će kroz festival proći mnogo izvođača iz različitih delova i naši susreti neće biti samo prijateljski, već i kolegijalni.

Baviš se i edukacijom, kojim metodama se najbolje prenosi znanje o muzici?

Slušanjem. Razmišljanjem. U stvari, kombinacija je ključna – slušanje sa razumevanjem. Recimo, upravo ovaj festival ima ogroman uticaj na moj razvoj. Kada mlad čovek čuje muziku koja nije sa njegovih Jutjub plejlisti, nego kada uživo vidi emociju koju taj muzičar u tom trenutku izražava, beskrajno je moćno. Ono što mogu da preporučim ljudima je da idu na koncerte i da upijaju sve što muzičari prenose. Naravno, koncerata i festivala nema svaki dan, tako da dok se ne dese – slušanje je ključno! Ne samo slušanje muzike, već i slušanje kolega i prijatelja, konverzacije na probama su takođe vrlo bitne.

Koji bi savet dala mladim ljudima koji žele profesionalno da se bave muzikom?

Da ne odustaju od sebe i da se stalno traže. Naravno, bitne su i upornost i velika, velika želja. Iza muzike čovek ne može da se sakrije. Bitno je osetiti ono što si iznutra, raditi na tome i imati uzore koji su sada već vekovima tu. Na kraju, bitno je verovati.

Sofija Balać