Marko Miletić: Bavim se poslom koji mi donosi zadovoljstvo

U nekoliko navrata pokušavali smo da dogovorimo interjvu, koji je zbog čestih putovanja u inostranstvo stalno bio odlagan. Marko Miletić, docent na novosadskoj akademiji, šef orkestra Camerata Academica i učesnik u brojnim projektima, otkriva nam da se nedavno vratio iz Kine, gde je deci iz jedne muzičke škole držao majstorski kurs. "Nadam se da će se saradnja sa njima nastaviti", kaže Marko na početku razgovora za Oradio.

Tvoja putovanja ugovanom su vezana za muziku?

Tako je, to je jedna od lepših stvari u vezi sa ovim poslom. Obiđem dosta sveta, upoznam mnogo interesantnih ljudi, a satisfakcija mi je da sam sve to postigao radeći posao koji volim. Još od malih nogu roditelji su me usmeravali na folklor, kako bih dobio priliku da proputujem svet i upoznam nove ljude. Iako veoma cenim kulturno-umetnička društva, uvek sam više voleo da na svoj način, u u ovoj vrsti muzike, postignem ono što sam zacrtao. 

Gde si trenutno sve angažovan?

Radim kao docent na akademiji umetnosti u Novom Sadu i predajem kao gost, docent na akademiji u Nišu.

Odakle ideja za formiranje orkestra Camerata Academica, koja je generalno ideja tog orkestra?

Za muzičare je jako bitno da pored simfonijskog orkestra postoji i jedan kamerni orkestar koji će gajiti kamernu muziku na pravi način. Devedesetih godina, u okviru novosadske akademije funkcionisao je orkestrar pod ovim nazivom. Vodio ga je takođe violončelista Ištvan Varga, koji trenutno živi i nastupa u Budimpešti. Taj orkestar je bio veoma uspešan, sa mnogobrojnim nastupima u zemlji i inostranstvu, pa sam došao na ideju da reoformimo orkestar pod istim imenom. Kontaktirao sam jednog od muzičara te generacije, Peđu Milosavljevića, veoma uspešnog violinistu koji se trenutno nalazi u Holandiji. Ideja je bila da ga dovedem za prvi projekat kako bi svemu dao ozbiljnost, pokrenem orkestar i vidim kako će sve to da izgleda. Ceo projekat je ispao odlično, kolege su me podržale i svi su želeli da takav jedan orkestar opstane, da nastavimo sa probama bez obzira što u tom momentu nismo imali ideju kako da rešimo stalno finansiranje.

Dodakli smo se istorijata Camerate, a kakvi su planovi?

Nedavno smo odsvirali koncert u Somboru na Somus festivalu, gde se trudimo da, bez obzira na poteškoće sa budžetom, ostanemo neka vrsta rezidencionalnog orkestra, odnosno, da na tom festivalu odsviramo barem jedan koncert svake godine. Pokušaćemo to da uradimo i na još nekoliko sličnih festivala po Vojvodini. Za drugi deo godine pripremamo dosta toga. Verovatno će publici biti najzanimljivije da čuje nastup Stefana Milenkovića u pratnji Camerate Academice. Taj koncert će grad pokloniti Novosađanima i trebalo bi da se održi negde početkom jula, na otvorenom, uz slobodan ulaz. Sa Stefanom smo imali jedan veoma uspešan nastup na NOMUS-u 2011. godine. Moja ideja i želja je da njega, kao vrhunskog muzičara, vežemo na duže staze i dovedemo da bude neka vrsta gostujućeg umetničkog rukovodioca, na šta je on pristao ali zbog mnogih obaveza ja i dalje, vrlo rado, obavaljam funkciju rukovodioca orkestra. Pored ovog koncerta plan je da u junu sa našim, domaćim solistima iz Subotice, Novog Sada i Beograda nastavimo serijal koncerata koji smo otpočeli u oktobru prošle godine pod nazivom "concerti per due". Na tim koncertima sviramo pretežno dela domaćih autora i predstavljamo po dvoje solista. Na jesen planiramo da, sa koncert majstorom beogradske filharmonije i od skora kolegom docentom sa naše akademije violinistom Miroslavom Pavlovićem, napravimo barokno veče. Pokušećmo da dočaramo muziku tog doba, koristićemo i neka specijalna gudala, a sa tim programom bi trebalo da obiđemo Srbiju i odsviramo koncerte u nekoliko gradova. 

Tvoje udruživanje sa muzičarima širom sveta je zanimljiv projekat. O čemu se tu tačno radi?

Bez udruživanja nema ozbiljnog bavljenja muzikom. Kada sam završio master sutidije u Novom Sadu bio sam na postdiplomskim studijama u Americi, kod profesorke Wendy Warner, koja je jedna od najboljih čelistkinja koje sam u životu imao prilike da čujem. Jako sam srećan i ponosan na to što sam imao prilike da je upoznam i da studiram sa njom. Rad sa profesorima puno znači, ali isto toliko znači i kada čovek može da provede vreme negde gde može da se druži i upozna ljude različitih kultura i običaja, različitih razmišljanja. Tu se ostvare dobri kontakti i nakon toga postoji mogućnost da se sa istim tim ljudima, po njihovim zemljama nastupa i da se cela ta priča širi, ali i da se gostoprimstvo uzvrati.

Nakon inostranstva ipak si se vratio. Kakav je život muzičara, klasičara u Srbiji?

To je interesantno pitanje. Puno sreće ima, kao i u svakoj profesiji. Niko ovde ne živi sjajno, ni doktori, ni advokati, ali smatram da svako treba da se bavi poslom koji mu donosi zadovoljstvo i koje mu pruža pre svega mir. Baviti se muzikom, bilo koje vrste, podrazumeva i izlazak na binu, ali to može da bude i stresno. Kod nas, u Srbiji postoji i dobra i loša stvar. Orkestara nema puno, ali zato u našoj zemlji čovek može da nađe prostora da vežba, da se bavi sobom, bude kreativan i da pokuša da pronađe svoje mesto i šta bi sa svojom muzikom mogao da uradi. Situacija u nekim razvijenim zemljama, gde orkestri funkcionišu sjajno i prisutan je i taj materijalni momenat, ali muzičari su često posvećeni samo tom orkestru i ne mogu da se posvete čak ni svojoj porodici. Način života u Srbiji može da se iskoristi ukoliko je čovek vredan, ima ideje i ambicije. 

Kako doći do više slušalaca klasične muzike?

Imao sam nedavno jedan koncert u gradskoj kući u Subotici, koncert je organizovalo udruženje mladih ljudi Electe koji su jako posvećeni ovoj vrsti muzike i uspevaju sa malim budžetom da izguraju celu sezonu koncerata klasične muzike. Oni su više novca sa konkursa opredelili na marketing nego na honorare što ja podržavam, jer je mnogo bitnije da sala bude puna nego da imate možda i najpoznatijeg muzičara na svetu koji svira pred troje ljudi.

Koji putem ćeš u narednih par godina?

Nadam se da će biti sve više dobrih koncerata, da će biti dobrih svirki sa kvalitetnim kolegama. Takođe se nadam da će orkestar uspeti da izbori status gradskog kamernog orkestra sa stalnim budžetom i stabilnim finansiranjem koji bi nam omogućio veći broj koncerata i bolji plan. Želeo bih da imam veliki broj dobrih studenata, možda smo to malo zapostavili u ovom razgovoru, ali zaista uživam u pedagoškom radu, ne samo sa studentima nego i na majstorskim kursevima koje držim sa srednjoškolcima i decom iz nižih muzičkih škola, u kojima ima puno talentovane dece. Nadam se da će biti posla, a to zavisi od nas, jer posla će biti ukoliko radimo, ako smišljamo interesantne projekte to će neko prepoznati i podržati a onda će se naći i publika koja će to želeti da čuje. Generalno, sve nekako ide uzlaznom putanjom pa se nadam sa će tako i da se nastavi.  

Jovan Marjanović