...
TRENUTNO15:00 - 16:00Music Mix by Majkić

Društvo / Intervju

Legende su svuda oko nas, samo ih treba ekranizovati

13.06.2020.

Nekoliko godina unazad, novosadski autor Dušan Miletić bavi se snimanjem dokumentarnih filmova, ekranizacijom raznih istorijskih priča, ali i legendi i mitova vezanih za našu zemlju. Koristeći moderne tehnike i načine pravljenja dokumentarnih filmova Dušan nas je proveo kroz "Vojvodinu na dlanu", a prikazao nam je i otkrio pregršt zanimljivih priča kroz serijal "Priče dvoglavog orla". Vreme nakon koronavirusa donelo mu je novo angažovanje, koje bi trebalo da bude finalizovano u naredne dve godine.

.

"Odmah nakon izlaska iz izolacije sačekale su me lepe vesti. Od Pokrajinskog sekretarijata za kulturu dobili smo sredstva za novi dokumentarni film, radnog naziva 'Jame u sećanju'. Ovaj film će se baviti zločinima na područiju današnjeg Srema, u vreme Drugog svetskog rata i tadašnje teritorije NDH. Ipak ima nekog prostora za nezavisne kulturne radnike u našoj zemlji i to je dobra vest", kaže Dušan na početku našeg razgovora u emisiji "Dnevna soba" Oradija.

Koliko je vremena potrebno da se taj projekat završi?

Predviđeno je da traje oko dve godine, zbog toga što se još uvek jako malo zna o tome. U pitanju su prvenstveno zločini koji su izvršeni nad civilima srpske, romske i jevrejske nacionalnosti. Biće potrebno vreme da se sve to istraži, a trenutno postoji nezavisna komisija koja se time bavi, pa je plan da mi sa njima sarađujemo na ovom projektu.

Šta jednog mladog autora, poput tebe, privuče za takve teme i kako si se uopšte našao u dokumentarnom filmu?

U suštini je to bilo slučajno. Mislim da je bila 2015. godina, dok sam radio u Nina mediji. Pokušali smo da uradimo nešto što smo do tada gledali na Discovery i History kanalu. Shvatili smo da nas, ekipu, jako zanimaju istorijske priče, mitovi i legende i hteli smo da vidimo kako bi sve to izgledalo na teritoriji Srbije, odnosno Vojvodine. Napisali smo scenario za dokumentarno-igrani serijal "Vojvodina na dlanu" i shvatili da bi to moglo da se realizuje. Pošto smo bili jako mlada ekipa, bez prethodno realizovanih projekata, bila je mala šansa da će neko zaista da opredeli novac i da se uđe u realizaciju. Uspeli smo ipak da uđemo u sektor nezavisnih produkcija, koje su se emitovale na RTV-u, a sam projekat imao je čak 24 epizode. Generalno je jako zanimljivo da se ode u period 18, 19. i 20. veka, pogotovo kada ti ove aktuelne političke teme i odnosi sa ljudima iz današnjeg vremena možda i ne pašu i ne leže, pa ti bude mnogo bolja pozicija da se baviš, na primer, nekim zamkom, mitom ili legendom. Sve ti to ima više smisla, nego kada se uzme u obzir vrednosni sistem na koji nailazimo danas.

dusan3 jpg

Šta je sve potrebno da bi se ekranizovao jedan događaj koji se desio kada nije bilo pokretnih slika i televizije?

Za početak, vrlo je bitno naći adekvatne sagovornike. Bez njih teško možemo rekonstruisati događaj u tom dramsko-scenskom smislu. Kada se upustimo u priču, prvo sledi istraživanje iz knjiga i na internetu, ali je veoma važno i obići teren, gde potencijalno možete naići na konkretne priče živih svedoka ili njihovih potomaka. Mi smo do sada radili širok spektar priča, od revolucionarnih događaja, do legendi koje ček podsećaju na filmove sa Indijana Džonsom. Zaista razne priče mogu da se nađu po Srbiji i one su uvek negde između mita i stvarnosti. Narodna kultura se pre svega oslanjala na usmeno predanje, negde je još uvek tako. Na primer, otišli smo do Titela da čujemo šta bi mogla da bude njihova zajednička priča. Oni su nam otkrili priču o Šmit Majerovom prokletstvu, odnosno, o kapeli koja se nalazi na vrhu titlelske Kalvarije. Reč je o ženi kojoj je ukraden loz za sreću, početkom prošlog veka. Jedan od tadašnjih zanatlija, koji je bio imućan i pismen, u novinama koje je ona donela pročitao je da je njen loz dobio, a njoj je rekao da nije. Obogatio se na njenoj srećki. Priča naravno ima i svoj kraj, a iza svega je ostala ta predivna kapelica koja, na žalost, danas ne izgleda kako bi mogla i morala. To je jedan primer, ima ih na hiljade i mi se upravo iz tog razloga bavimo kulturnim nasleđem, ne bismo li pomakli institucije kulture i ukazali im na neke zasita vredne stvari iz naše istorije.

Pretpostavljam da proces rada oduzima dosta vremena, uključuje puno ljudi, zahteva dobru tehniku, što implicira da sve to dosta košta. Kako se snalaziš sa finansijama?

Mislim da je najbolja stvar koja se desila te 2015. godine, kada sam počeo ovim da se bavim, što uopšte nisam znao koliko sve to košta. Da sam znao, odmah bih odustao, u startu. Dve godina kasnije, kada smo serijal završili, rekli su mi da sve to ne može da se radi sa malo, nego sa mnogo novca. Po nekoj RTS-ovoj analazi dokumentarno-igranog programa, za serijal srednjeg budžeta jedan minut dobijenog materijala košta između 1.750 i 2.500 evra! Recimo da sam tada, od moje produkcije, dobijao po epizodi toliko da ne bih mogao da pokrijem, ni jedan minut. Ni blizu! Pošto sam po svaku cenu hteo da završim projekat, morao sam da se dovijam na različite načine. Oslonio sam se na resurse koje mogu da dobijem. Odlazio sam na akademiju u Novom Sadu i do SNP-a i pitao da li možemo da napravimo neku vrstu kompenzacije, odnosno, da mi njima pomognemo kada im bude trebalo. Mladi glumci, koji tek treba da se afirmišu, dobijali su uloge u našem serijalu. Sve to je smanjilo troškove i bukvalno smo radili pomoću štapa i kanapa. Svaki novi snimljeni kadar bio nam je pobeda. Mislim da smo tim prvim serijalom uspeli da damo sve od sebe, iako ne mogu da kažem da izgleda baš svetski, niti je to realno moguće. Uslovi su takvi kavki su, nikad neće biti savršeni, jednostavno, prihvatiš i uradiš posao. Ta prva referenca je jako bitna i da nije bilo toga, nikada zapravo ne bih mogao da dobijem ostale poslove i konkurse, poput onog koji je napravio SBB. Sada mogu da kažem da sam pobedio među 580 ideja, ali da nije bilo tog prvog snimljenog serijala teško da bih bilo šta veće mogao da radim.

dusan4 jpg

Postoje razni konkursi na koje možeš da se prijaviš, ali se često dogodi da dobiješ samo polovinu ili deo novca koji ti je potreban za finalizaciju ideje. Šta onda radiš?

Onima koji tek počinju, gradski, pokrajinski ili republički konkursi su jedino na šta mogu da se oslone. Uz to, nikako ne sme odustati, ako prva tri ili četiri puta projekat završi ispod liste. Teško je dobiti novac za realizaciju projekta. Moje udruženje Front kulture je do sada uradilo oko 50 dokumentrano igranih filmova, a možda smo samo pet puta dobili novac. Tu ne računam pomenuti SBB konkurs, koji je imao drugačije uslove i poziciju. Državni konkursi su veoma bitni, to je svakako značajno ulaganje. Za ostalo moraš sam da se boriš. Javni servisi imaju svoje konkurse za nezavisne produkcije i u zavisnosti od toga kako si formirao koncept, možeš da napraviš nešto što je deo kulturne scene i može da bude, možda ne skroz komercijalna varijanta, ali isplativa za određene TV formate.

Koliko dokumentarni film može da bude komercijalan?

Čini mi se da postoji hiperprodukcija svega. Svi imamo po nekoliko stotina TV kanala, specijalizovane sadržaje bukvalno za svaku ciljnu grupu, između ostalog i za dokumentrani program. Za svakog ima prostora, samo je pitanje kome se obraćate. Pre tri godine sam shvato da to može da zanima i velike emitere, kada sam poslao ideju za serijal "Priče dvoglavog orla". Pomenuo sam da se tada prijavilo 580 ljudi iz čitave Srbije. Tu apsolutno imaš sumnju u sebe, ondosno, misliš da nema šanse ni da prođeš u drugu fazu. Posebno zbog toga što sam sve to napisao pola sata pre nekog fudbala sa drugarima, a kako to već ide, konkurs sam video poslednjeg dana. Mislio sam da se čak i ne prijavljujem, ali pošto sam ideju imao u glavi već duže vreme, samo sam je bacio na papir. Posle nekoliko dana mi je stigao odgovor da sam prošao prvu fazu i da im zapravo napišem, na jednom od dva obrasca, da li je moja ideja u vezi sa društvom ili sa uslugama. Ja sam popunio oba! (smeh). Pa da, bilo je i za društvo i za usluge. Uskoro sam prošao i u sledeći krug i na kraju sam se našao u užem izboru. Finale je bilo u Beogradu, bilo je poželjno da, pošto smo produkcija, napravimo neki showreel. Biraš način na koji ćeš prezentovati svoju ideju, a nastupa se pred publikom. Izabarali smo neke delove već snimljenih emisija i to je bio prvi korak, jer se vidi koliko si u stanju da tako nešto zapravo i uradiš. Nakon toga, pitanje je da li si tako nešto nekada radio i koliko si u materiji. Možeš da se odlučiš i da napraviš motivacioni govor, ali, to je i moj savet nekom ko bude želeo da pokuša da dobije ovakav konkurs, moraš da obuhvatiš i njihov komercijalni interes. Znao sam da SBB ima svoje televizije i da može na njih da uvrsti dokumentarni program, koji će dobiti za jako pristoju cenu. Oni su to znali i mi smo u tom trenutku dobili najviše para i jakog emitera da sve to bude veoma zapaženo.

Koliko ti se nakon rada na serijalu "Priče dvoglavog orla" čini da naša zemlja ima potencijala da se predstavi kroz dokumentarni film?

I tada sam pričao o jednom hrvatskom dokumentarnom serijalu, o njihovim kraljevima, koji je sada poznat svuda u svetu. To je vrlo pitka, dokumentarno-igrana serija, koju su oni jako dobro plasirali. Mi smo imali takođe veliki potencijal da isto to uradimo sa Nemanjićima, međutim, kad god mi imamo priliku da to uradimo, negde zapne. Reč je, naravno, o jako velikim zalogajima koje ne može baš svako da radi. U svakom slučaju, gde god se okrenemo, bukvalno svako od svog dede može da čuje fantastičnu priču koja bi mogla da se ekranizuje. Zapravo, mi uopšte nemamo problema sa materijalom. Bez obzira na to da li ćemo otići od Idvora i uraditi priču o Mihajlu Pupinu, ili ćemo otići do Šida i napraviti priču o Savi Šumanoviću, ili možda otići do Stare planine i naći neku legendu, u stvari je svejedno. Bitno je kako se priča ekranizuje. Lepo je slušati istoričare kako pričaju, ali je znatno zanimljivije tu priču i ekranizovati, onda je takav program znatno pitkiji za široku populaciju. Najbolje je sve to pomešati, dodati animaciju, fotografije, ali mislim da je najvažnije da imaš dobru arhivsku građu. Ako imaš sagovornika koji je deo realne istorije i događaja koji istražuješ, onda to mora da bude ispred rekonstrukcije događaja koji snimiš.

Šta je ono što tebe najviše zanima i što bi najviše voleo da ekranizuješ?

Zanimljivo je da su se ljudi, posebno za vreme ovog karantina, nekako vratili lepotama naše zemlje. Video sam da ne objavljuju samo selfije, nego prave male priče, što opet znači da su za to zainteresovani. Video sam tokom rada na svim tim pričama, da ljude posebno zanimaju neke tajne i misterije, na primer, priča o zakopanom blagu popa Martina. Bez obzira na istorijske priče, ma kako one bile urađene, te legende imaju po deset puta više pregleda. Pretpostavljam da bi ljudi voleli to više da gledaju u budućnosti, a mene već neko vreme kopka ideja o serijalu koji sam radno nazvao "Novčić kralja Milutina", koji bi se upravo bavio pričama o zakopanom blagu na prostoru Srbije. Za vreme karantina sam dosta o tome istraživao i video da toga ima jako puno.

Dušanovo gostovanje u emisiji Dnevna soba poslušajte ovde:

Jovan Vanja Marjanović

Možda te još zanima:

.

Nagrada novinarima Oradija za izveštavanje o siromaštvu

Novinari Oradija Jelena Mijatović i Petar Klaić dobitnici su ovogodišnje nacionalne nagrade za dostojno izveštvanje o siromaštvu i socijalnoj isključenosti…

.

Žongliranje kao sudbina

Ona je Paula Karolina. On je Džefri Franko. On dolazi iz Amerike, ali je poreklom iz Meksika. Ona je iz…

.

Pandemija stvorila jagmu za biciklima

Posledice pandemije koronavirusa mahom su negativne, ali postoji oblast kojoj je pogodovala ta situacija. Biciklisti u Novom Sadu dobili su…

.

Maturski ispit: korak bliže ka sledećem cilju

Početak juna je rezervisan za polaganje takozvane velike mature. Pre nego što se oproste sa srednjom školom, maturanti imaju i…

.

Svako mora pažljivo da donosi odluke

Enna Mesaroš ima 17 godina i prošle nedelje objavila je svoju prvu knjigu, pod nazivom "Ne maši mi nožem ispred nosa",…

.

Vredi pročitati "Ibzenove drame"

Mladi novosadski autor dokumentarnih filmova i serijala Dušan Miletić se uz svoje saradnike, u okviru udruženja Front Kulture, bavi snimanjem i…

  • 13:45 Prava stvar
  • 14:00 Škripa
  • 15:00 Music Mix by Majkić
  • 16:00 Popodne na O radiju
  • 16:30 Tehnologija

Anketa

Šta vam najviše nedostaje u "novoj normalnosti"?

Oradio logo