Književnost ne treba sklanjati od ljudi

Novosadski pesnik Rastko Lončar predstavnik je mlade generacije domaćih pisaca, a njegova lirika, kroz dve obajvljene zbirke pesma, "Nervi od volframa" iz 2017. i "Sumovrat" iz 2020. godine, duboko otkriva unutrašnji svet samog pisca, kao i teme iz sveta koji ga okružuje, dajući im svoj pogled i pečat. Uz to, Rastko je profesor književnosti u prestižnoj Gimnaziji Jovan Jovanović Zmaj u Novom Sadu, ali i deo udruženja Poenta koje okuplja domaće mlade pisce i već nekoliko godina veoma uspešno organizuje Novosadski festival knjige, NOFEK.

"Kada smo malo 'ohladili glave' nakon festivala i sagledali šta smo sve uradili na ovogodišnjem NOFEK-u, mogu da kažem da smo imali veliki broj izazova. Pre svega, velika zahvalnost ide Gradskoj biblioteci koja nam je, u ovim uslovima, omogućila da koristimo njihov digitalni omladinski centar DOC i tamo održimo deo programa, kao i Omladinskom klubu na Spensu gde smo realizovali treći dan festivala. Ceo festival smo organizovali online, što je svakako tražilo mnogo prilagođavanja, ali naspram onoga što smo obećali da ćemo predočiti, u ovom slučaju gledaocima, a ne posetiocima, nadam se da smo uspeli da iznesemo maksimum", ispričao nam je Rastko na početku razovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Ko su bili učesnici u programu ovogodišnjeg NOFEK-a?

Mogu da kažem, možda neskromno, da smo imali veoma jak program što se tiče gostiju. Bio je i mlađih i starijih, dakle, onih kanonskih imena, ali i onih koji će to jednog dana tek postati. Od mlađih autora bili su nam: Milica Špadijer, Spasoje Joksimović, Dušan Zaharijević, Nikola Iskić, od onih srednje generacije bili su tu Milan Ružić, Slobodan Vladušić, Vladimir Kecmanović, Marko Krstić, a od kanonskih imena festival je otvorio Milan Nenadić, dok je program zatvorila Vida Ognjenović. Kompletan program organizovali su Milan Ćosić i Marko Kovačević, koji su u udruženju Poenta od početka, mada sam i ja praktično bio od samog početka iako sam, saa već davne 2017., na prvom NOFEK-u bio kao gost, promovišući zbirku pesama koju sam tada objavio. Od ove godine nam se pridružila i moja koleginica, posestrima vila Gordana Lasković koja je bila zadužena za vođenje programa i sjajno obavila taj deo posla, kao i Nevena Mučalović koja je bila zadužena za protokol.

Ovogodišnji festival je dobio format koji je bio moguć, a kakvi su bili prethodni festivali?

Prve dve godine je održan na platou kod Spensa, dok smo treće godine bili na Trgu Republike i možda je taj prostor i najadekvatniji za naše potrebe. Bina nam je bila fantastična, program takođe, ali smo najviše publike imali pre dve godine, kada nam je na zatvaranju festivala bio Matija Bećković, što je sigurno jedna od najposećenijih književnih večeri na otvorenom u Novom Sadu. Biti na otvorenom ima svoje prednosti i svoje mane. Lepše je i neposrednije kada smo u mogućnosti da uključimo i publiku u komunikaciju sa autorom koji tu dođe. Ove godine smo planirali da uključimo i publiku, uspeli smo to posredno, preko društvenih mreža, koliko je to bilo izvodljivo i moguće. Lično bih voleo da se sledeće godine vratimo na otvoreni prostor ukoliko nam ova "nova normala" bude dozvolila.

Šta ipak povezuje sve autore koji su bili deo festivala, bez obzira na njihovo iskustvo?

Mislim da ih mnogo toga povezuje, možda ne eksplicitno. To su imena koja su prijemčiva publici, odnosno, to su autori koji ne zaziru od toga da svoje književno delo oblikuju tako da ono zapravo bude otvoreno za komunikaciju sa čitaocem. Bili su nam autori, književnici, ali u nekim slučajevima i dramski umetnici i muzičari, a svima je zajedničko da su otvoreni za drugu stranu, onu koja će da primi njihovo književno delo. Mislim da smo uspeli da okupimo književnike koje publika želi da čuje, pa čak i ako nisu sigurni u to ko su ti autori, da jednostavno poželi da ih čuje. Time mi održavamo kontinuitet, jer, kažu često da je poezija umrla. Međutim, rekao bih da je poezija postala nekomunikativna i da je otišla nekoliko koraka ispred čitaoca koji to više ne može da isprati. Isti je slučaj, na žalost i sa prozom, naša drama je sada, već nekoliko godina u krizi. Upravo to je primetila Vida Ognjenović koja je rekla da mi već godinama unazad nemamo poštenu komediju, što dosta govori o tome koliko zapravo savremeni autor želi da komunicira sa publikom.

Na kojim principima treba raditi da bi se povećao broj publike na festivalu, ali i generalno pobornika pisane reči?

Mislim da se tu treba voditi onim starim principom Dulce cum utili, zabavi i pouči, o čemu Orfelin piše još pre 250 godina. Poučiti kroz zabavu onog koji dođe da nauči novi sadržaj. Trudili smo se, u ovom slučaju Gordana i ja koji smo vodili programe, da onima koji su gledali program, bude i zabavno. Jer, čovek kada dođe da se upozna sa nekim nepoznatim piscem ima veće šanse da nastavi komunikaciju sa njim ako mu, naravno, ostane u lepom sećanju. Još lepše je kada čovek ode sa književne večeri nasmejan. Često ljudi na književne večeri dođu nekako ukočeni, pomalo prestrašeni, svečano obučeni, što je s jedne strane zaista lepo, ali s druge strane deluje kao neki štiti ili oklop, barijera za omogućavanje pristupa novoj, svežoj, mladoj publici.

Do sada si objavio dve zbirke pesama. Koliko se razlikuje pogled iz ugla organizatora festivala, a koliko iz ugla autora sopstvenog dela?

Tako je, do sada sam objavio dve zbirke pesama, obe obajvljene u okviru izdavačke kuće "Brankovo kolo". Kada pišem, znam šta hoću da pročitam i uvek pišem nekome ko će to pročitati, pa na taj način sebi stvaram projektovanog čitaoca. Gledam da taj neko može uz moje reči da se nasmeje, ali i da se saoseti sa napisanim. Mislim da se poezija od iskona piše iz autopsihoterapeutskih sklonosti ili kako god to nazvali, odnosno, kada neko piše, on uglavnom piše zbog sebe. Sjajno je ako za to još postoji i publika. Lično sam, barem za sada, nailazio na dobar prijem, naročito kada sam uživo nastupao pred publikom, jer sam na raznim nastupima uvek želeo da se publika više uključi i da se oseti neposrednijom. Da poezija ne bude samo nešto o čemu će misliti, nego da reakcija bude i refleksna, jer treba, na kraju krajeva, vaspitavati i dušu, ne samo um.

Misliš li da je poezija uživo možda način da se skrene pažnje većem delu konzumenata, čitalaca?

Ja sam uvek za to. Bio nam je u gimnaziji pre par godina pesnik Andrej Jelić Mariokov, koji kaže da su se, u vreme kada je on bio mlad, sedamdesetih i osamdesetih godina, pisci okupljali na mestima gde se okuplja prosečan čovek. Nisu zazirarli od toga da prosto ustanu i počnu da recituju svoje pesme. Publici može da se svidi i da aplaudira ili da dobaci neki komentar ako mu se pesma ne svidi. Možda je upravo to najbolji reper da pisac vidi šta je to što publika želi da čuje i da vidi kako reaguje. Ako se pesnik izoluje u takozvanu "kulu od slonovače", pitanje je da li ikada može da stupi u kontakt sa drugom stranom, čitaocima. Uvek sam bio za taj neposredni pristup, jer ne treba književnost sklanjati od ljudi. Treba im pokazati da to itekako može biti i zabavno i obrazovno. Sve to može da bude i jedan performans, ne u nekom negativnom smislu ili na način koji publika ne razume. Može to da bude neka vrsta kabarea, ono što je uvek bilo prijemčivo ljudima i što im je bilo zanimljivo.

Za pisce se tvrdi da vole svoju samoću i da tada najbolje stvaraju. Kako si ti iskoristio ovo vreme izolacije?

Mogu reći da sam dobro iskoristio ovo vreme. Na početku sam imao "sreću" da dobijem upalu pluća i da ležim mesec dana, što je bilo zaista veliko iskušenje za moj razum. Ipak, shvatio sam da sam 2020. godine bio produktivniji nego prethodne dve godine zajedno. Desio se NOFEK, priredio sam dve ili tri knjige, izdao jednu svoju, pokrenuli smo izdavaštvo, dakle, čitav niz stvari. Cela dobra strana ove nesrećne situacije je da smo shvatili koliko više možemo da uradimo sa našim vremenom i koliko dopuštamo da naše vreme ide mimo nas, kao da nismo u stanju da ga dovoljno cenimo. Samoća je možda potrebna za stvaranje, ali kada se taj deo završi, onda treba učiniti sve da stvoreno oživi. To je momenat kada sam pisac mora lično da se angažuje i da stupi u kontakt sa svojom publikom.

Profesor si i u gimnaziji, kako si se snašao u ovom čudnom vremenu uzrokovanom pandemijom?

Bilo je izazovno. U početku, negde u martu kada je počelo zatvaranje, bilo je teško dok nismo uspeli da postavimo neki temelj za dalje funkcionisanje. I mi profesori, ali i učenici sa svoje strane. Posle toga, mislim da je išlo sasvim solidno, mada su sada skraćeni časovi, pa to malo otežava funkcionisanje. Nije bilo moguće organizovati neke stvari, poput takmičenja, gde učenici mogu da provere svoje znanje, a to je nešto što njima znači. Lično, kao profesor književnosti nisam imao većih problema, jer uvek kroz razgovor mogu da vidim koliko su oni zapravo savladali ono o čemu treba da pričamo, a svakako ono na čemu radimo oni već čitaju kod kuće. Mogu da kažem da mi je bilo lako i uživanje za rad. Kad već ne mogu u učionicu da ponesem kafu pored laptopa, mogu da je stavim kada sam u stanu.

Iako govorimo o iznadprosečnim đacima Jovine gimnazije, šta đake trenutno zanima iz sveta književnosti?

Imam tu sreću da predajem na smeru internacionalne mature, gde imam veću mogućnost da sam oblikujem program što se tiče književnosti. Ispratili smo prvu generaciju prošle godine koja je zaista odlično prošla, iznad svih naših očekivanja, a ove godine spremamo drugu generaciju kojoj sam ja, igrom slučaja i odeljenski starešina. Kada sastavljam lektiru, gledam da to bude nešto što će odgovarati njihovim afinitetima. Hvala Bogu pa su ljudi iz ministarstva shvatili da deca ne mogu da rade po programu koji je završen početkom devedesetih godina prošlog veka i da njih, jednostavno, ne zanima Veljko Petrović ili Isak Samokovlija i da moraju da unesu nove sadržaje koji su njima zanimljiviji. Moja generacija, ’93. godište, negde je između, dok su ove mlađe generacije definitvno oblikovane medijima pre svega, nego neposrednim ljudskim kontaktom. Ne nedostaje toga kod njih, ali mi se čini da je druge prirode i upravo zbog toga smatram da njima treba nešto dinamičnije, interaktivnije. Ne treba im višak reči, ambiciozniji su, svesniji, znaju šta hoće u životu. Ne znam da li je u pitanju takva generacija ili smer kojem predajem, ali sam siguran da imaju afiniteta i gledaju da iz toga izvuku maksimum. Iskreno govoreći, kako sam se plašio, pre par godina kada sam počinjao ovo da radim, moram priznati da sam krajnje prijatno iznenađen - svakako je potrebno da jedni drugima izađemo u susret.

Pretpostavljam da bi se neki od tvojih đaka mogli naći i u okviru nove izdavačke kuće "Bitije" koju si pokrenuo. Kako je došlo do te ideje?

Cela ideja je počela još za vreme studija. Želeli smo da na fakultetu pokrenemo zidni časopis, međutim uvek je nedostajalo ambicioznosti i uverenja. Međutim, ove godine, moji dragi prijatelji Đina Vesić i Denis Tul, uz veliku pomoć već pomenute Gordane Lasković koja nam je PR i osoba zadužena za društvene mreže, uspeli smo da pokrenemo za sada jednu skromnu priču, ali planiramo da je razvijamo. Pre svega, želja je bila da negujemo tradicionalne vrednosti, kao i da pomognemo, pre svega, mladim autorima, da ne moraju da idu i "obijaju pragove" po raznim konkursima, traže veze i slično. Pristigao nam je određeni broj rukopisa i gledamo da odgovorimo u obećanom roku. Bavimo se takođe zaštitom intelektualne svojine, odnosno, gledamo da autor bude maksimalno zaštićen kada sklapamo ugovor za izdavanje knjige. Smatramo da, možda ne za dve ili tri godine, ali u nekom narednom periodu svakako, podignemo svest o tome koliko je autor zaštićen na srpskoj izdavačkoj sceni. Za sada smo izdali dva naslova, u oba slučaja to je bila poezija. Najpre je tu Dušan Zaharijević sa svojom knjigom "(Ne)dohod", pre par dana smo imali promociju izdanja u KC grad u Beogradu, dok je drugi autor Nikola Iskić, pesnik iz Šapca, sa svojom knjigom "Tobom ovenčani (sve)mir". U oba slučaja radi se o autorima iz čijih stihova izbija eruditivnost, ali ne i hermetičnost. Svaka knjiga ima svoju publiku. Dušanovu knjigu smo objavili u okviru edicije "Ukrštaj", on je i kumovao tom imenu, a želeli smo da dobijemo nešto što je pre sto godina bio Albatros, koji se pojavio u međuratnom periodu. Knjižvnost mladih, modernistički nastrojenih ljudi, koji će spajati tradicionalno sa inovativnim, dakle, da se ne odbacuje sve ono što je nastajalo pre, ali i da ne bude isključivo konzervativno, uz ponavljanje onoga što je iks puta rečeno.

Gde bi mladi pesnici i pisci mogli da se obrate i pošalju svoje radove?

Imam tu sreću da sam i u uredništvu časpopisa "Srp" i u uredništvu časopisa "Noema", a i delimično odgovoran na portalu udruženja "Poenta", koji nam je zapravo prostor gde želimo da objavimo mlade ljude, parcijalno, fragmentarno i prosto im damo teren da opipaju reakciju publike na njihovo stvaralaštvo. Moram da primetim, u poslednjih godinu dana koliko radimo, a dodelili smo i Poentine nagrade na NOFEK-u, broj čitanosti je porastao. Tačno se vidi, u zavisnoti od tipa stvaralaštva, koliko je komunikativan ili ne, ali, reč se svakako širi. Sada i ne moramo toliko da reklamiramo ono što smo objavili, jer publika već postoji. Došli smo do više od 600 pregleda pesama koje su objavili potpuno nepoznati autori i mislim da je to fantastčno. To je i poziv za mlade ljude da nam se jave preko sajta poenta.net, pošalju svoje radove i vide kako ih publika prihvata. Što se tiče Bitija, tu je kontakt na sajtu bitije.rs.

Rastkovo gostovanje u Dnevnoj sobi Oradija poslušajte ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna arhiva