Društvo / Intervju
Književnost dobija onoliko pažnje koliko joj posvetimo
Stefan Alijević mladi je pisac iz Skoplja. Prethodne godine debitovao je zbirkom kratkih priča pod nazivom "Noćni autobus". Knjiga secira naše vreme i društvo, sa opštim ambijentom isticanja degradacije. Likovi koji se pojavljuju u pričama dolaze sa margine društva, a teme koje se suptilno obrađuju uključuju razlike među ljudima, klasnu pripadnost, nejednakost i lični stid zbog identiteta.
Priče su pozicionirane između autorovih sećanja iz detinjstva i jezive projekcije pandemijskog perioda, stvarajući intrigu oko toga šta je istina, a šta fikcija. "Noćni autobus" našao se ove godine među sedam nagrađenih knjiga regionalnog književnog izbora "Štefica Cvek", a nedavno je dobio i prevod na srpski jezik.
"'Noćni autobus' je zbirka kratkih priča koja pripada marginalizovanim ljudima. Njih je uvek bilo, i devedesetih, i pre toga. Nekada su ti ljudi bili skroz nevidljivi, a sada postaju malo vidljiviji. Sad kad su se stvari malo pomerile s mesta, kad su nevidljivi postali vidljivi, ali ne i privilegovani, imate 'hejt' reakciju ili histeriju, koja nekim danima kao da je uključena na maksimum. Ta reakcija dolazi od neke tačke niže strasti i opšteg nedostatka empatije. Dobro je da u društvu, ipak, postoje i oni krugovi koju su afirmativni, deo koj prihvata različitosti", kaže Stefan na početku intervjua za Oradio.
foto: ilili.com.mk
Zbirka ima i autobiografske delove. Kada se setiš tih priča iz detinjstva, da li se zapravo nešto promenilo od tog perioda do sada?
Zbirka kombinuje autofiktivnu i fiktivnu naraciju. Ideja oko autofikcije ili priča iz detinjstva je pokušaj da se objasne neka mistična pitanja koja su ostala neodgovorena u periodu detinjstva. Moj pristup da razrešim te misterije, a uvek ih ima mnogo, bio je putem fikcije. Tu je bio i glavni izazov ili zadatak. Kao dete nemate odgovor na neka pitanja. Onda kada porastete možete da spekulišete šta se tačno desilo i da ponudite fiktivno, kreativno rešenje te misterije. Mislim da je to dobra igra. Kako čovek odrasta, gubi dečji pogled na svet. Sam svet oko nas se menja, a ono što ostaje isto je neka ljudska narav. Igra nam uvek pomaže da se lakše krećemo kroz stvarnost.
Prožimaju se i motivi poput stvarnosti protiv snova, pamćenja protiv sadašnjosti i slično. Da li je i danas svet podeljen na ili-ili, ima li nečeg između?
Čini se da je danas svet potpuno polarizovan. Kao da postoji elektricitet oko svakog pitanja. I najnepolitičko pitanje zna da stvara razdor. Onda neko od vas traži da se izjasnite da li ste za ili protiv, da li ste na jednoj ili drugoj strani. Ponekad je nužno da se uzima strana, ali u suštini svet je mnogo više od ili-ili situacija, ima mnogo nijansi. Po pitanju dihotomije kojom se bave priče iz "Noćnog autobusta" ideja je da se ukaže na to da se stvarnost, na primer, hrani snovima, sadašnjost prošlošću i tako dalje.
OBRATI PAŽNJU
Koliko ti je važno što je knjiga prevedena na srpski, u kontekstu regiona, publike, ali i tog sećanja na devedesete?
Kao i svaki autor, izuzetno mi je drago da vidim da je knjiga prevedena na neki drugi jezik. Sprski prevod je prvi prevod moje knjige i to mi je posebno značajno. Označava neki vid nove etape za mene kao autora. Mislim da će se čitaoci u Srbiji lako povezati sa likovima i narativom tih kratkih priča. Realnost koju oslikavaju je simbolična za ceo naš region.
Mlad si pisac, iza tebe već stoje priznanja. Dobija li književnost kao umetnost dovoljno pažnje, pogotovo kada su mladi autori u pitanju?
Mislim da književnost dobija onoliko pažnje koliko joj posvetimo. Uvek će da postoje posvećeni čitaoci, ljudi koji su željni da pročitaju nešto novo, da provere nove autore, da daju svoje mišljenje o tome, da kažu da li im se to sviđa ili ne. Ne mislim da je književnost u nekom zavidnom stanju, niti za mlade, niti za autore koji su već neko vreme na književnoj sceni. Kao umetnost književnost je zanemarljiva u društvu. Pre bi ljudi da skroluju na Fejsbuku po dva, tri sata svaki dan, nego da pročitaju sto stranica bilo kakve fikcije.
U recenziji Dalibor Tomasović navodi: "Noćni autobus nema privilegovanih likova, nad svima se vrši neki oblik nasilja." Šta je ono što može svako od nas da uradi u borbi protiv nasilja?
Prvo i osnovno, svako može da izabere da ne afirmiše nasilje, u bilo kakvoj društvenoj situaciji. Svakim svojim postupkom dajete nekom primer. Ako je tvoj primer nasilje, onda će da bude više naslija. Ako je tvoj primer miroljubivost, prihvatanje, onda će da bude više toga.
Šta nam stiže posle "Noćnog autobusa"? Da li si počeo da radiš već na nečem novom?
Da, možda će to biti kratak roman. Kada sam počeo da radim na novom tekstu, mislio sam da to bude opet kratka priča, ali posle nekog vremena primetio sam da sama priča ima potencijal da bude malo dugačija. To je nov izazov za mene. U svakom slučaju, još je rano da govorim više o tome. Priča je još u kreativnoj fazi, pa ima vremena.
Intervju sa Stefanom poslušajte u novom izdanju emisije Pop up:
S. Rudakijević
foto: Jelena Belić
