Kako ćemo živeti zajedno

Mnoga velika svetska dešavanja prošle godine su, pod pritiskom koronavirusa, bila prinuđena da svoje termine održavanja pomere za godinu dana ili ih, na žalost, otkažu. Po prvi put u novijoj istoriji odložene su Olimpijske igre, a sličnu sudbina zadesila je još mnoge velike svetske skupove, bilo da je reč o koncertima, sportskim događajima, sajmovima ili izložbama. Isti slučaj zadesio je i Venecijansko bijenale, koje je prošle godine trebalo da ugosti najbolje svetske arhitekte, a među njima i predstvanike naše zemlje. Iako je i ovogodišnje izdanje Bijenala bilo dovođeno u pitanje, naš tim, čiji je komesar ove godine arhitekta i naš sugrađanin Slobodan Jović, uz odabranu ekipu mladih arhitekata vredno priprema predstavljanje naše zemlje u Veneciji, kroz projekat o gradu Boru, u skladu sa zadatom temom ovogodišnjeg Bijenala.

"Sticajem okolnosti, dobili smo dodatnu godinu za pripremu Bijenala u Veneciji, koje se održava svake druge godine i posvećeno je ahritekturi. Za sve one koji su čuli za umetničko bijenale, ili za filmsku Mostru, takođe u Veneciji, to su inače sve događaji iz iste kuće i tu spada i arhitektonsko bijenale. To je najznačajnija svetska smotra arhitekture i Srbija, naravno, ima svog predstavnika i ove godine", priča Slobodan na početku gostovanja u "Dnevnoj sobi" Oradija.

Kako je idejno koncipiran ovogodišnji događaj, šta je zbirna tema svih radova?

Teme bijenala su uvek globalne, pokušavajući da iniciraju dijalog ne neku temu koja je aktuelna. Ovogodišnja tema arhitektonskog bijenala, prevedno sa engleskog jezika, glasi kako ćemo živeti zajedno. Ideja je da se na jednom globalnom nivou povede dijalog o tome šta je budućnost našeg zajedničkog života, da li je ono u gradovima, kakvi su to gradovi, kakva je to građena sredina, jer više je nego očigeldno da živimo u periodu u kojem se svašta dešava i menja. Dolazi do tektonskih poremećaja u svim slojevima društva, pa tako i u građenoj sredini i mislim da je tema, koja je zapravno nominovana pre cele ove priče o koroni i pandemiji, dobija još jedan dodatni, veći značaj, samim tim što potencira jedan kolektivni način življenja koji je u ovoj pandemiji zapravo bio suspendovan.

Kako sve to zapravo u Veneciji izgleda, gde će biti predstvljen rad našeg tima?

Bijenale arhitekture, umetnosti, ali postoji i bijenale plesa, teatra, sve se to održava u dva kompleksa. To su kompleks Đardini i kompleks Arsenali. Đardini je jedan veliki parkovski prostor u kojem se nalaze paviljoni nacionlanih država i moram da kažem da imamo veliku sreću i čast da smo nekako nastavili tradiciju koja potiče još od Kraljevine Jugoslavije. Imamo svoj paviljon koji sada korsiti Republika Srbija, što je dosta ekskluzivna situacija i svrstava nas u zemlje koje imaju poseban status. Pored nas, paviljone imaju ozbiljne države poput Nemačke, Velike Britanije, a naše predstavljanje tamo je značajno vidljivo i zbog toga što imamo taj predivni paviljon.

Pred svako bijenale bira se tim koji će predstavljati našu državu. Ko nas ove godine predstavlja?

Zapravo je ovaj tim izabran još 2019. godine, preko konkursa koji su raspisali Udruženje arhitekata Srbije i Muzej primenjene umetnosti. Nosilac celog projekta je Ministarstvo kulture i informisanja. Mislim da je bilo prijavljeno oko 50 projekata, žiri je prvo napravio uži izbor od tri rada, a na kraju je pobedio rad autorskog tima "Moderni u Beogradu". To je ekipa mladih kolega iz Beograda koji su izašli sa projektom pod nazivom "Osmi kilometar/8th kilometer", a koji se zapravo bavi gradom Borom. Već na prvu loptu to je veoma zanimljivo i intrigantno, zašto baš Bor? I zapravo, većina ljudi tako reaguje dok se prvi put ne upozna sa tim gradom. Tek tada počinjemo da ulazimo polako u priču i počinjemo da razumemo zbog čega je baš taj projekat bio najbolji od svih koji su pristigli na konkurs i zašto nas baš taj projekat dobro veže u globalni dijalog o budućnosti jednog grada.

Čime se taj projkat konkretno bavi i koliko će sami Borani možda saznati nešto novo o svom gradu?

Mislim da će Borani saznati da njihov grad predstavlja jednu paradigmu sučeljavanja svih globalnih problema na jednom mestu i u jednoj tački. To je zapravo najvažnije za ovaj projakt. Bor je grad koji je nastao isključivo zbog rudnika, čiji su kompletno i građena struktura i društveni život vezani za taj rudnik, koji u ovom veku, kao i sama industrija čiji je deo, doživljava uspone i padove. Jako je zanimljivo, na tako jednoj urbanoj strukturi, razmotriti šta se sve tu dešava. A dešava se depopulacija stanovništva, odlazak iz grada, odnosno, promena kompletne industrije u gradu. Što je i logično, jer čim propada ta jedna industrija u gradu, ljudi moraju da traže drugi posao. Takođe, imamo pitanje ekologije, koje će u ovom trenutku, a na žalost i u narednim godinama i decenijama, biti pitanje broj jedan u svetu. U okviru projekta se radi i proučavanje društva, šta je sve proizvelo kada se ljudi sa svih strana i socijalnih kategorija saberu u jednom gradu, koji je praktično izgrađen u nekih deset godina.

Koliko si upoznat sa radovima drugih država?

U toku ove godine imali smo mogućnost da vidimo šta drugi rade. Zanimljive projekte imaju zemlje poput Irske koja se bavi infrastrukturom digitalnog doba, jer su vekovima veza na Atlantiku, a u moderno doba jedna od najjačih zemalja u digitanom svetu, gde se nalaze velike IT kompanije. Tu je i Holandija, koja se bavi temom kako ljudi, malo po malo, izlaze iz pažnje svega. Šta se dešava kada ljudi počinju ponovo da žive, da tako kažem, u skladu sa prirodom. Ili, na primer, Poljska, koja se bavi njihovim seoskim predelima, što je isto jako interesantno. U kontekstu našeg projekta, svi zajedno ispitujemo kakav je to grad budućnosti. Zanimljivo je da za to nećemo izabrati velike centre, Novi Sad, Beograd ili na primer Njujork, nego baš upravo ta, "zaboravljena" mesta koja smo zapravo svi napustili. I mi kao arhitekte, ali i ljudi generalno. A to su u stvari mesta gde se lomi i stvara novi kontekst budućnosti. Jer, ako na tim mestima rešimo kako ćemo živeti i moći da funkcionišemo u budućnosti, kada više ne bude industrije na koju smo navikli do sada, koja će potpuno promeniti ono šta znači grad i koja će mnogo više biti povezana sa prirodom nego što je sada, dobićemo nove teme za budućnost. Zato je jako važno ispitivati ovakva mesta. Autori, koji se bave ovim projektom, pored studije slučaja koja je obuhvatila desetak saradnika koji rade sa njima, koji će ispitati šta se dešava, ali i šta se dešavalo u Boru, oni će kroz svoje vizije, koje će biti predstavljene kao ilustracije dati neko svoje viđenje kako će to da izgleda u budućnosti. Mislim da će to biti jako zanimljivo videti, a svakako će ostati jedna ozbiljna i sveobuhvatna studija grada Bora.

Koliko će sve to biti zahtevno i komplikovano postaviti u Veneciji?

Pakleno (smeh). U Veneciji je inče teško bilo šta uraditi, jer je tamo nemoguće da dođe kamion ispred i istovari sve, nego se vozi vaporetima i brodićima. Bijenale će se definitivno dogoditi, naš paviljon se otvara 21. maja u 12 časova, a zvanično otvaranje Bijenala će biti dan kasnije. To će se definitivno desiti, iako su mnogi ljudi skeptični zbog čitave situacije, a sama Italija je još uvek u crvenoj zoni. Pitanje otvaranja bijenala nije samo pitanje od važnosti za kulturu, umetnost i arhitekturu, nego jedno veoma važno pitanje za industriju, jer život jednostavno mora da ide dalje. Ulažemo velike napore da celu izložbu realizujemo, prebacimo u Veneciju, da timovi koji treba produkcijski to da izvedu, naš paviljon, stignu u Italiju. Videćemo kako će sve to biti, ima dosta nepoznanica, ali znam da će naš paviljon biti tamo spreman za otvaranje.

Postoji li mogućnost da izložba nakon toga dođe kod nas i bude postavljena u Srbiji?

Da, postoji i plan je da se izložba vrati u Srbiju. Milsim da će zbog pandemije online vidljivost biti mnogo veća nego ranije, a sama postavka je umetnički artefakt koji će ljudi, koji imaju sreće i dobiju priliku da posete naš paviljon i videti. Ideja je i da se sama izložba vrati u Bor i da se time zaokruži cela priča. Mada, s obzirom na to kakva je situacija, bolje da ništa ne najavljujem.

Bijenale ima i svoj takmičarski deo. Šta dobija pobednik?

Za najbolji nacionlnu postavku dobija se Zlatni lav. Pored nacionlnih, postoje i pozvane arhitekte koje bira ovogodišnji glavni kustos, jedan od najpoznatiji arhitekata na svetu Hašim Sarkis. Oni daju sopstvene odgovore na istu temu.

Da je bilo postavljeno isto pitanje, ali da je moralo biti u vezi sa Novim Sadom, šta bi ti odgovorio?

Ono što bi bilo zajedničko sa ovim projektom je pogled u budućnost. On pokušava na jedan, možda malo slobodniji i kreativniji, možda i špekulativniji način, da razmatra šta je to budućnost grada. Mi u Novom Sadu vapimo za jednom pravom, slobodnom i kreativnom vizijom našeg grada u budućnosti. To nije samo pitanje rešavanja tekućih problema, parking mesta, na primer, ili svega ostalog što inače muči ljude. A svakako je važno i time se moramo baviti i rešavati aktuelne probleme života našeg grada. Ali, moramo imati viziju kuda ovaj grad ide i kako će da se razvija. Mi, na žalost, posle puno godina, nemamo tu viziju. Od dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka imamo viziju razvoja grada za period od 50 godina. To sada više nemamo. Pogotovo u ovom vremenu, kada se stvari menjaju jako brzo i svet ide u nekom potpuno drugom pravcu. Mene jako brine to što mi i dalje ostajemo na nekim konzervativnim pozicijama, koje su jako zastarele i koje ne daju nikakva rešenja. Ako pričamo o konkretnim stvarima, nemamo viziju saobraćaja, ekologije, razvoja grada, stanovanja uopšte. Da li mi, u 21. veku, treba da razmišljamo o tome da ćemo imati sve više i više automobila, ili ćemo pogledati veoma ozbiljna predviđanja koja kažu da će u narednom periodu od pedestak godina, vlasništvo nad automobilima biti neka vrsta deljenja. Ili neka autonomna vozila. Pitanje je šta mi radimo posle toga. To nije za sto ili dvesta godina, to je nešto što će doći za dvadeset ili trideset godina. Ako sada izgradimo hiljadu garaža i milion parking mesta, pitanje je šta radimo posle sa tim.

Isto se pitanje, na primer, postavlja u veza sa trgovinom i načinom na koji će se ona odvijati. Mi sada punimo naše gradove šoping centrima, ogromne šoping molove stavljamo u centar grada, a za nekih dvadeset godina će možda sve preći na online kupovinu. Ona je kod nas već sad doživela bum, a biće sve više zastupljena. Šta se posle dešava sa tim prostorima? Mi nismo grad koji privlači milione ljudi, može se pretpostavili koliko će ljudi biti u našem gradu za tridesetak godina. Šta će biti sa stanovima koje sada gradimo, kome će oni trebati? Šta radimo sa našim zelenim prostorima? Tendencije u svetu su da se takav prirodni habitat vraća u gradove, a mi, i ono što smo uspeli da sačuvamo, namerno ili slučajno, sada ugrožavamo. To su stvari koje nisu obojene dnevno-političkim temama i pitanjima, to su stvari koje se tiču vizije za naredne generacije. Barem mi kao arhitekte i urbanisti smo u obavezi da razmišljamo o viziji i sa ostalim ljudima damo neku sinergiju u tom pogledu. Bez toga ćemo stalno imati lutanja, konflikte, napetosti koje nam u gradu ne trebaju. 

Slobodanovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" Oradija možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: iz projekta Osmi kilometar