Iskustvo sa bine mnogo znači u životu

Jedna od stvari koju mladi (ali i ne samo oni) najviše vole je igranje video igara i upravo zbog toga mnogi se odlučuju da svoj život posvete radu na kreiranju kompjuterskih igara. Naravno, to nije ni izbliza slično samom igranju igara, a za određene poslove u svetu gejminga potrebno je završiti ozbiljan fakultet. Takvo je iskustvo i današnjeg gosta Dnevne sobe Oradija, Nenada Šunjke, koji je nakon završenog Fakulteta tehničkih nauka dobio posao u 3Lateral sa sedištem u našem gradu. Osim što se bavi ovim poslom, u kome se obreo pomalo slučajno, Nenad je već deceniju i po član novosadskog benda Čupavci.

"Završio sam Fakultet tehničkih nauka, smer animacija u inženjerstvu, a sve to sam odabrao sasvim slučajno. Zapravo sam celu srednju školu prošao 'na jedno oko zažmureno', ništa me posebno nije interesovalo, a kada je došao momenat da upišem fakultet, shvatio sam da sam završio gimnaziju i da samo sa srednjom školom ne mogu puno toga da radim. Drugar i ja smo gledali šta sve postoji i animacija nas je privukla, pomislio sam da će biti dosta crtanja, a to sam oduvek voleo. U sve to sam ušao sa vrlo malo predznanja, a onda se tokom fakulteta rodila velika ljubav prema tome, opasno sam se 'proštreberisao' (smeh). Ispostavilo se da je to trenutno, a sasvim sigurno i u dužem narednom periodu, veoma popularno i primamljivo za mlade koji tek upisuju fakultet", priča Nenad na početku razgovora.

I šta je ipak važnije, crtanje ili matematika?

Znao sam da animacija postoji i na Akademji umetnosti, a što se tiče ovog smera, s obzirom na to da sam tek druga generacija koja ga je upisala, nisam bio siguran šta će biti i realno me je privuklo samo crtanje. Ok, znao sam da je tehnički fakultet, pretpostavio sam i da će biti nešto matematike i programiranja, ali sam mislio da ću to nekako pregurati. Međutim, od crtanja je bilo dva semestra, ali je zato bilo opasne matematike i programiranja šest semestara.

Šta ti je onda od studiranja bilo najteže?

Sociologija (smeh). Matematika se reši, uđeš u materiju, svaki predmet te uvodi u svaki segment. Radiš sa računarima i nekako je prirodno da obradiš sve te informacije. Ali sociologija... Sasvim sam siguran da, ako studiraš tehničke nauke, taj predmet te baš malo zanima.

Šta si po zanimanju kada završiš taj fakultet, odnosno pomenuti smer i koji je spektar poslova kojima možeš da se baviš?

Smer se zove Animacija u inženjerstvu, ali si realno inženjer računarske grafike, što je prevelika i preširoka oblast, kao takva. Tu ima i programiranja i matematike, ali i crtanja, animiranja, modelovanja. To u suštini i jeste jedan multidisciplinaran smer, a cela širina daje mogućnost da se na kraju ne baviš samo animacijom.

Kako je tekao tvoj put nakon završenih studija?

Odmah posle završenih studija dobio sam poziv da ostanem na fakultetu da radim kao saradnik u nastavi, što sam vrlo rado prihvatio i naredne dve godine sam držao vežbe studentima koji su realno bili mlađi od mene dve do tri godine. Nakon završenog mastera, odlučio sam da tu negde treba i da se završi moje angažovanje na fakultetu, pa sam prešao u firmu 3Lateral, ovde u Novom Sadu u okviru koje sam profesionalnije nastavio da se bavim poslom za koji sam se školovao.

Uvek je pitanje kod studenata šta dobra ocena tačno znači u narednom periodu? Koliko je važno dobiti ocenu deset na ispitu ili je i šestica "kao kuća"?

Ah, pa ja sam pogrešan čovek za ovo pitanje (smeh). Meni je bila bitna svaka devetka i desetka, dešavalo se da poništavam devetke kako bih dobio desetku. Nisam to radio samo da bi se reklo da imam sve desetke, nego sam jednostavno smatrao da to mogu bolje. S druge strane, vijao sam stipendije, konkurse za dom, mada, sa ove vremenske distance i tačke gledišta to apsolutno nije neophodno. Mislim da sve to nije vredno tolike muke samo da biste ispunili neki konkurs. Na kraju, ne kažu ljudi džabe da ocena nije uvek merilo znanja.

Čime se danas konkretno baviš u okviru svog posla?

Što se duže ovim bavim, sve mi je teže da odgovorim na to pitanje. Moje zanimanje u ovoj firmi je karakteriger ili ako pokušamo da prevedemo, to bi bio tehnički animator. Postavljam set kontrola kojima će animator moći da animira digitalni karakter. U mom slučaju, za to je potrebno poznavanje i anatomije, jer moram da znam kada se i u kom slučaju aktiviraju neki, na primer, facijalni mišići, kakve facijalne ekspresije čovek može da produkuje. Sve to koristi animator koji treba da oživi određeni digitalni karakter.

Većina mladih ljudi koja se bavi ovim i sličnim zanimanjima može da pronađe zaposlenje u našoj zemlji. Koliko bi ti uslovi rada, novac i život bio drugačiji da odeš u inostranstvo i radiš isti ovaj posao?

Dugo sam o tome razmišljao i bila je cela jedna godina kada sam lomio da li ću otići ili ću ostati. Tokom studija boravio sam u Češkoj na stručnoj praksi i tamo sam zaista mnogo naučio. Kada sam završavao faklutet, dobio sam ponudu da tamo pređem da živim i radim. Dugo sam lomio i na kraju sam došao do zaključka da prosto nije vredno svega toga. Verovatno može više da se zaradi, ali to sa druge strane znači da napuštaš i prijatelje i porodicu. Lično smatram da, ko god može, treba da ostane ovde i da se pronađe u tome što radi, ako naravno može da opstane u svom poslu. Mislim da je vredno, makar zaradio i nešto manje novca.

Da li tvoje kolege iz firme znaju da iza sebe imaš lepu rokenrol karijeru i da si vrstan gitarista i bubnjar?

Nećeš verovati, ali u našoj firmi ima sigurno više od pola zaposlenih koji nešto sviraju. Imamo i gitariste i basiste, bubnjara, pevača, imamo čak i cele bendove iz firme. Dosta ljudi se od ranije zna sa novosadske rokenrol scene.

Jedno od prvih pojavljivanja tebe i tvog benda Čupavci bilo je pre nekih 12 godina u emisiji "Gruvanje". Postoji li taj bend i danas, koliko si tada imao godina?

Imao sam 15 godina, a bend verovali ili ne postoji i dan danas. Sa ponosom ističemo da smo pre par dana proslavili 15 godina postojanja, odnosno, toliko godina je prošlo od naše prve svirke u osnovnoj školi. U početku nas je bilo i devetoro u postavi, sada nas ima petoro, ali svi smo iz originalnog  sastava. Postali smo pravi drugari i prijatelji za ceo život.

Nenad i novinar Oradija u istim ulogama, pre 12 godina u emisiji Gruvanje

Kako se danas sećaš tog vremena?

Meni je sve to ostalo u jako lepom sećanju. Mislim da mi je to iskustvo donelo mnogo. Bio sam veoma stidljiv u osnovnoj školi, nisam olako sklapao prijateljstva. To iskustvo na bini, bez obzira na to da li stojiš i pevaš ili samo sviraš, dosta te otvori, izgubiš tremu, a sve to posle primeniš i na druge stvari u životu. Zahvalan sam ljudima koji su nam to omogućili da imamo, počevši od roditelja, prijatelja i svih ostalih.

Šta danas rade Čupavci?

Čupavci se danas jako retko sreću. Fizički ne možemo da postignemo, pa se viđamo na svaka dva do tri meseca. Svi smo zaposleni, neko radi u smenama, neko vikendom i češće su to spontana druženja, uz neki film ili klopu. Bude i svirke, ali na žalost retko, pogotovo u ovoj godini koja je iza nas. Verujem da je tako sa većinom bendova, praviš probe i sviraš, a ne znaš da li ćeš na binu ove ili sledeće godine.

Šta te od muzike zanima?

I dalje sam žestoko na liniji rokenrola, u najširem smislu te reči. Deo sam još jednog zanimljivog benda u kojem sviram bubnjeve. U pitanju je Monohorm, autorski bend iz Novog Sada, a nedavno smo snimili album pa uskoro treba da ga objavimo. Što se tiče muzike koju slušam, krenuo sam da nabavljam ploče, čini mi se da što sam stariji slušam sve stariju muziku.

Kako vidiš naredni period u svom životu što se tiče karijere, ali i muzike?

Nikad nisam želeo da mi muzička karijera bude broj jedan u životu, jer to radim zaista iz najiskrenije ljubavi, pa ne bih voleo da bude prezasićena ili da se svede na neku vrstu obaveze. Ako nastavim da radim ovim tempom, kao što radim prethodnih 15 godina, biću potpuno zadovoljan. Da budem potpuno iskren, ne bih voleo ni da bude manje od toga. 

Nenadovo gostovanje u emsiji Dnevna soba možete poslušati ovde

Jovan Vanja Marjanović

foto: Jovan Krneta