DRAŽIĆ: Društvene mreže privid za akciju

Urednik satiričnog sajta Njuz.net Marko Dražić već pet godina, zajedno sa kolegama, humorom prevaspitava publiku. Iza njega je odličan satiričan sajt, emisija 24 minuta za Zoranom Kesićem i dve objavljene knjige. Marko za O radio kaže da humor u satiri nije dovoljan. Potrebna je i snažna društvena poruka. 

Reci mi za početak, sećaš li se šta te je potaklo da iz takozvanog ozbiljnog novinarstva sreću okušaš u dnevnopolitičkoj satiri?

Bio sam veliki fan Njuza, ali nisam bio deo ekipe jer sam radio na sajtu jednog dnevnog portala. Čitao sam tekstove na Njuzu i shvatio sam da bih i ja voleo da pišem za njih. Nekih mesec dana nakon što su osvanuli, napisao sam prvi tekst i posle toga tu i ostao.

Šta se i koliko promenilo od tada?

Promenilo se mnogo toga. Njuz kad je nastao bio je više neki hobi. Pokrenuo ga je kolega Dejan Nikolić i tada nije imao jasan cilj šta želi da postigne. Svi smo tu pisali u okviru hobija. Niko nije mislio da ćemo tu nekada početi ozbiljno da radimo, više smo mislili da će nam to biti povremena gaža, ali vremenom smo jedan po jedan počeli da napuštamo svoje poslove kako bismo se posvetili Njuzu.

Koliko je bilo teško stvoriti brend Njuz.net u uslovima kada nam dobar deo vesti ionako liči na sprdnju?

Nije bilo toliko teško jer je Njuz u kratko vreme postao popularan zato što su ljudi prvih meseci maksimalno verovali da se radi o pravim vestima. U to vreme se dešavala gej parada u Beogradu kada je sve bilo na ivici građanskog rata. Već tog prvog dana mi smo izbacili tekst o tome, tako da je Njuz odmah imao dosta čitalaca. Mnogi su još dugo verovali da su u pitanju prave vesti, a onda kada su shvatili da se radi o satiri, publika se samo povećala.

O tome i pričam. Nekoliko vaših tekstova toliko je ozbiljno shvaćeno da su završili u klasičnim medijima pa čak i u jednom udžbeniku. Imaš li ponekad potrebu da sretneš te urednike i profesore i objasniš im da svet oko sebe shvataju preozbiljno?

Skoro da nije prolazio dan da neko nije ozbiljno shvatio naše vesti. Problem je nastao kada su takozvani ozbiljni novinari počeli da nas prenose. Mislili smo da će to neko vreme trajati, pa stati, naročito nakon one čuvene priče o pijanom Srbinu koji je ubio ajkulu, a ta vest se pojavila na svim kontinentima. Zanimljivo je da se i posle te urnebesne priče stvar ponavljala. Kada se to desi meni malo bude i neprijatno, jer niko od nas to nije pisao da bi neko shvatio ozbiljno, ali to samo govori u kakvom je stanju novinarstvo u Srbiji. Shvatam da neka vest sa Njuza deluje da može biti istinita jer živimo u sumanotom društvu gde se ionako takve priče pojavljuju, ali dovoljno je da ljudi pogledaju naše naslove pa da shvate šta mi to radimo.

Raspad u klasičnim medijima, mnogo autocenzure i cenzure doveli su do toga da njuz.net sve češće pruža priliku da se za neke pojave i događaje ipak čuje. Kakav je tvoj utisak, kapira li tvoja publika da osim smeha dobijaju i neku vrstu informisanja?

Ja želim da verujem da tako ljudi shvataju Njuz. Postoji problem jer nas mnogi shvataju kao sajt koji treba da ih zasmeje, što je ok. Mi se trudimo da to bude spoj zabavnog i duhovitog i ozbiljne poruke.

Dobar deo vaše publike su mladi. Ima li razlike u njihovom poimanju onoga što radite od starijih posetilaca sajta?

Dobar deo publike jesu mladi, ali nisam stekao utisak da su samo oni tu jer imamo dosta publike između 30 i 40 godina. Teško je to razdvojiti po godinama. Postoje teme koje su mladima zanimljivije kao i one koje privlače starije. Neke teme iz ekonomije kada objavimo znamo da neće biti veoma čitane među mlađo publikom, ali znamo i da će ih zaintrigirati teme koje ih se tiču: muško- ženski odnosi, studentski život, izlasci... Ali, ne razmišljamo o tome i pišemo ono što nam se piše.

Iako su vam političari najčešće mušterije, umete da potkačite i studente i mlade uopšte. Sećam se odličnog teksta o tome kako su studenti posle protesta pristali da umesto pet ispitnih rokova imaju pet ispitnih rokovaili onog da Ministar želi zaglupljivanjem mladih da spreči njihov odliv. Na stranu što su ova dva teksta na neki način istina, kako ti danas vidiš ulogu mladih u društvu?

To je kompleksno pitanje i mogli bi da pričamo mnogo o tome. Kada gledam period kada sam ja bio tinejdžer, sve je delovalo prostije. Živeli smo u gorem društvu pod sankcijama i ratovima. Ali, svi smo znali odakle dolaze problemi i bili smo ujedinjeni oko toga. Išli smo na ulice da promenimo nešto. Sada vidim da više nije sve crno-belo. Mladi su malo postali i apolitični i dosta su se zatvorili prema društvu. Naravno ne treba kriviti samo mlade, političari za to imaju mnogo veću odgovornost. Baš smo imali diskusije po društvenim mrežama o tome kako one stvaraju privid da na nešto utiču i da mi nešto menjamo lakjovanjem i retvitovanjem, ali to suštinski ništa ne menja. Napisao sam pre neki dan: da je 2000. godine postojao Tviter i Fejsbuk Sloba bi sigurno sam podneo ostavku zbog mora tvitova i statusa. Bila je to šala, naravno, ali pokazuje dobro gde smo danas.

Dobro, pa šta je tvoje mišljenje, da li bi student danas zapalio žito?

Pa, ne znam, hajde videćemo. U Srbiji je situacija trenutno takva, ali postoje i primeri poput Bliskog istoka gde je Tviter u vreme Arapskog proleća značajno doprineo angažovanju mladih. Ovde ljudi preozbiljno shvataju sebe na društvenim mrežama i tu je glavni problem.

Dobar deo njih srećeš u ulogama botova za razne partije. Kako se borite sa njima?

Imali smo sreće da nismo imali mnogo napada botova, ali bilo je zanimljivo kad je u vreme poslednjih izbora procureo print-skrin njihove unutrašnje prepiske gde njihov mastermajnd govori svima da idu na Njuz.net i pišu kako neka vest jeste šala, ali da smo preterali. Bilo je baš simpatično gledati sve te komentare u kojima jedva poneka reč da je izmenjena. Dešava se i sada da nam neki bot zaluta, ali naši čitaoci ga odmah ismeju pa ne moramo da reagujemo.

Gde su botovi tu su i pritisci. Imate li bar jedan demanti nekog teksta ili bar pokušaj nagovora da uklonite tekst?

Za ovih pet godina nije bilo pritisaka. Imali smo slučaj teksta koji je bio dobro napisan, ali je imao nekoliko komentara u kojima su ljudi brutalno psovali političara i njegovu porodicu. Nazvao me je poznanik iz te stranke i zamolio da obratim pažnju na to, što bih svakako učinio jer su takvi komentari nedopustivi. Pritisaka političara nikad nije bilo, čak se dešavalo da i sami kače naše tekstove na svoje profile da bi se, kao, nasmejali. To nas je posebno nerviralo. Demantija je bilo, ali su oni dolazili samo sa estrade, čak i zbog tekstova gde su neki od njih samo pomenuti u jednoj rečenici, ali to od njih može i da se očekuje.

Igru ste proširili na ceo teren ulaskom u 24 minuta sa Zoranom Kesićem, emisiju  koja je , stiče se utisak, svake sezone na ivici ukidanja. Koliko je to naš laički utisak, a koliko realnost?

Sećam se prve emisije kada je emitovana, ljudi su bili dosta šokirani njenim sadržajem. Dopala im se emisija ali je svaki drugi komentar bio da će nas brzo ukinuti. Sada pravimo već 66. emisiju, a do sada nije bilo nijedne bez kalkulacija hoće li nas ukinuti. To je normalno jer se nije jedanput desilo da neka emisija bude ukinuta zbog sadržaja. Razumem ljude jer živimo u takvom društvu. Nismo još imali nagoveštaja da ćemo biti ukinuti, ali znamo u kojoj državi živimo i da to može da se dogodi. Ne mislimo puno o tome, radimo kako smo navikli. Bolje da postojimo dve tri godine i radimo kako valja, nego da smo tu 10 godina, a postanemo limunada.

U Srbiji je uvek bilo dobre satire, pa je i sada oštra konkurencija. Treba li ovaj žanr uvesti na studije žurnalistike?

Pravo da ti kažem, nisam o tome razmišljao, ali zvuči zanimljivo, što da ne. Srbija ima dugu tradiciju satire i negde u tom smislu je i sam Njuz imao utabanu stazu. Ne bi škodilo studentima da se malo bave satirom.

Da te pozovu za predavača šta bi prvo rekao brucošima?

Verovatno da satira ima neku moć, ali da je ne treba preozbiljno shvatati. Imali smo problem sa prevelikim očekivanjem publike jer nemamo moć da promenimo društvo kako bi oni želeli. Ipak, satira je važna i bilo bi dobro da studenti više obrate pažnju na nju.

Iza vas su dva sajta, veoma gledana emisija i dve knjige. Očekuje li vas uskoro titula „tajkuna u svetu satire“?

Ne znam da ,li nas očekuje ta titula, ali ako ovako nastavimo možda nas predsednik Nikolić odlikuje.

Šta ćeš sasobom kad nam za dve godine bude bolje, a ti presušiš sa temama?

Jako bih voleo da se to dogodi i žrtvovao bih svoju profesiju ako naciji bude bolje. Sa druge strane, ovde uvek ima inspiracije i lako je pisati satiru. Ima prostora za satiru i u Švedskoj, ali na drugi način. Bez obzira gde živiš uvek ima prostora za vic, pa bi bilo i ovde kad bi nam bilo bolje za dve godine. Ali, da se ne lažemo...

Petar Klaić