Čelistkinja koja osvaja svet

"Kada su pročitali moje ime i rekli da ću ići u polufinale, nisam mogla da verujem. Bila sam presrećna, ali i malo uplašena. Nisam to očekivala, pošto su velika imena sa već značajnim karijerama došla na to takmičenje, a oni su ispali. Ne svi, naravno, ali neki od njih, a ja sam prošla", kaže Irena Josifoski, dvadesetdvogodišnja violončelistkinja iz Novog Sada.

Rođena si u porodici muzičara, tvoj tata je profesor viole, mama profesorka violončela, a ti si počela da sviraš čelo kada si imala pet godina, u maminoj klasi. Da li si sama tražila da počneš da sviraš ili su roditelji bili ti koji su shvatili da bi tvoj talenat trebalo da se razvija već od pete godine? Jesi li se sama odlučila za taj instrument?

Moji roditelji su ustvari želeli da ja sviram violinu, jer su želeli da budem poput mog strica, koji je vrlo uspešan violinista. Čak sam za treći rođendan dobila malu violinu od deke. Počela sam da se igram sa tim instrumentom, ali nikad nisam bila oduševljena njime. Kada nije mogla da me čuva, mama me je jednom poslala na generalnu probu sa kumom, gde je Marija Kligel izvodila Dvoržakov Koncert sa Vojvođanskim simfoničarima. Tada sam čula violončelo prvi put i došla sam kući i rekla mami: "Ne znaš šta si propustila! Ja hoću da sviram čelo." Ja se toga ne sećam, naravno, ali kako mama kaže, tu je bilo nekih pet, šest meseci borbe. Nisam želela da vežbam violinu i želela sam samo da mi donese čelo kući. Do kraja sam uspela u toj borbi, tako da sam sama odabrala čelo, zbog Dvoržakovog Koncerta, na neki način. Zaljubila sam se u violončelo na prvi zvuk i pogled i od prvog dana sviranja sam znala da je to to. Nikad u životu nisam razmišljala da li je to ono čime želim da se bavim nego sam znala da je violončelo pravi instrument. 

Pošto si krenula veoma rano u muzičku školu, bila si dosta mlađa od drugara na ostalim, grupnim časovima poput solfeđa, teorije, kamerne muzike i orkestra. Da li ti je bilo teško da se uklopiš u društvo u muzičkoj školi i da se prilagodiš starijem uzrastu ili si se zbog svog umeća i talenta osećala potpuno ravnopravno sa njima?

Nekako mi je i prijalo to što sam bila mlađa. Naravno, i u osnovnoj školi sa svojom generacijom mi je bilo lepo, ali sam se uvek bolje osećala u muzičkoj. Uvek su mi svi govorili da sam zrelija u odnosu na to koliko imam godina i mislim da je to baš zbog toga što sam išla u školu sa dve godine starijom generacijom od sebe. Svi moji prijatelji su dve, tri godine stariji od mene, mada to sad nije velika razlika u ovim godinama, ali je i dan danas to tako ostalo. Nikad se nisam osećala odbačenom zato što sam mlađa, štaviše, to mi je baš prijalo.  

Bila si đak generacije u osnovnoj i srednjoj školi. Pretpostavljam da si violončelo vežbala po nekoliko sati svakog dana, a uz to si, evidentno, i vredno učila za sve druge predmete. Koliko ti je vremena ostajalo za druženje i neke druge aktivnosti koje nisu bile u vezi sa muzikom i školom? Da li ih je uopšte moglo biti, uz toliku angažovanost u školi?

Iskreno, ni sama ne znam kako sam bila đak generacije i u osnovnoj i u srednjoj (smeh). Da, vežbala sam violončelo mnogo i učila sam dosta, ali je nekako uvek bilo vremena i za druženje i za sportove. Išla sam na plivanje i na pilates jedno vreme. Uvek sam imala vremena i da čitam. Najviše sam volela da provodim vreme sa drugarima. Iako sam vežbala dosta tokom dana, za sve sam uvek imala vremena. Naravno, dešavalo se često da me drugari iz osnovne škole zovu napolje, a ja moram da vežbam. To je njima bilo čudno, kako ja sad ne idem napolje, nego moram da vežbam tamo neki instrument. U muzičkoj smo svi morali da vežbamo i tu nije bilo razlike. Uvek sam se družila i imala slobodnog vremena, naravno, možda ne toliko slobodnog vremena kao neka druga deca i možda nisam toliko vremena provela napolju kao neki, ali ne osećam nikakav nedostatak danas zbog toga. Čak i danas uspevam da imam slobodnog vremena za sebe, prijatelje i porodicu, uz sve obaveze, koncerte i putovanja. Jeste teško uskladiti, ali u svemu treba imati balans.    

Upisala si Akademiju umetnosti sa sedamnaest godina. Već tada si imala oko 40 osvojenih nagrada na međunarodnim i domaćim takmičenjima. Iste godine (2013) ArtLink te je proglasio najtalentovanijim mladim muzičkim umetnikom. Koliko ti je to značilo u tom momentu? Da li je ta nagrada podrazumevala i ulaganje u tvoj profesionalni razvoj?

Mnogo mi je značila ta nagrada, jer je godinu pre mene to dobila Una Stanić, sjajna violinistkinja. Kada sam to čula, pomislila sam da je to veliko priznanje i da bih možda jednog dana i ja volela da dobijem tu nagradu. Već sledeće godine je direktorka ArtLinka Jovanka Višekruna Janković želela da me upozna i da popriča sa mnom. Za tu nagradu ne postoji konkurs, već oni prate uspehe i koncerte mladih umetnika i odaberu onoga ko je zaslužio nagradu te godine. Uvek direktorka želi da upozna potencijalnog dobitnika, jer želi nekoga čiji će joj se stavovi i ličnost dopasti. Izgleda da sam joj se dopala. To je stvarno predivno priznanje. Naročito mi je značilo snimanje CD-a, novčana nagrada i koncert pred punim Kolarcem za otvaranje nove sezone.

Nakon dve godine, počela si studije u Nemačkoj. Ubrzo se događa jedna izuzetno neprijatna situacija za tebe, koja pokazuje nemarnost naše države za mlade, vanserijski uspešne osobe. Radi se o tome da ti je obećana stipendija Fonda za mlade talente, koja ti nije isplaćena jer su navodno, posle rebalansa budžeta, shvatili da nemaju novca za to, a tebi su studije zavisile od očekivane stipendije. Kako je razrešena ta situacija? Ti si i tokom ranijeg školovanja, pre tog slučaja, dobijala brojna priznanja od strane Pokrajine, Grada Novog Sada, Ministarstva... Da li je neko od tadašnjih čelnika reagovao?

Mene je ta situacija tad malo iznervirala, jer nisu bili baš najlepši komentari na internetu i to se nekako raširilo. Pisalo se da ima bolesne dece i da njima treba novac. Loše sam se osećala, er ja nisam tražila novac koji ide bolesnoj deci nego samo pomoć za studije. Od toga je nastala neka velika stvar, što nisam očekivala, jer nikome ja nisam tražila da to ide u novine, niti sam to želela, ali eto, takve stvari uvek moraju da dođu u javnost. Malo je sve to bilo izmenjeno, jer ja nisam rekla da se vraćam u Srbiju, što je bio naslov tog članka. Nisam dobila nikakvu pomoć, do dana današnjeg. Tada sam odlučila da ću sama da se snađem i da ću sama da radim u Nemačkoj, jer sam shvatila da je profesorka Ksenija Janković prava za mene i da mi je kod nje u klasi divno, da je u Nemačkoj jako dobar sistem školovanja, da mogu mnogo toga da naučim i da se povežem i sa drugim profesorima. Shvatila sam da je to to i da moram ostati kako znam i umem. Odmah sam počela da radim šta god sam mogla da prihvatim. Naravno, u početku je bilo malo teško, jer je trebalo naći vreme i za vežbanje i za studiranje i za rad, ali sam mnogo toga naučila i osamostalila se. Danas se takođe izdržavam tako što sama zarađujem. U međuvremenu sam dobila jednu nemačku stipendiju, ne veliku, ali i to mi dosta pomaže.

Prošle godine bila si najmlađi polufinalista na prestižnom takmičenju "Kraljice Elizabete" u Briselu, a nedavno si se vratila sa svetski poznatog takmičenja "Paulo" u Helsinkiju. Između takmičenja nastupaš pretežno u Nemačkoj i u Srbiji, što u kamernim sastavima, što kao solista u vidu resitala ili koncerta uz pratnju orkestra. Nastupi su ti ugovoreni i po godinu dana unapred. Uz to i studiraš u Detmoldu. Koliko je rada i odricanja potrebno za takav uspeh? Možeš li da nam opišeš kako izgleda jedan tvoj uobičajen dan?

Takmičenje "Queen Elizabeth" je bilo najveće za mene do sada. To mi je bilo prvo veliko međunarodno takmičenje za uzrast do 35 godina. Nisam ni očekivala da ću biti pozvana. Svi smo slali snimke i onda su pozvali sedamdesetoro ljudi. Kada iz celog sveta snimke pošalje oko 500 ljudi, naravno, nikad se ne zna ko će biti pozvan. Bila sam presrećna zbog toga što su me pozvali. Otišla sam tako da u prvoj etapi odsviram najbolje što  mogu, pred brojnom publikom i sjajnim žirijem, da se pokažem u najboljem svetlu. Uopšte nisam očekivala da ću ići dalje. Kada su pročitali moje ime i rekli da ću ići u polufinale, nisam mogla da verujem. Bila sam i presrećna, ali i malo uplašena, jer nisam to očekivala, pošto su velika imena sa već značajnim karijerama došla na to takmičenje, a oni su ispali. Ne svi, naravno, ali neki od njih, a ja sam prošla. To mi je dalo vetar u leđa i imala sam mnogo koncerata posle toga, tako da je to zaista veliki uspeh za mene.

Takođe mi je i "Paulo" takmičenje u Helsinkiju bilo veliko iznenađenje, zato što pozivaju samo dvadeset petoro ljudi na takmičenje, takođe na osnovu snimaka. Treba da se pošalje baš dosta programa i u pitanju su baš teške kompozicije. Na neki način, odlazak na to takmičenje je već polufinale. U polufinale "Queen Elizabeth" je prošlo dvadeset četvoro ljudi, a na "Paulo" je pozvano dvadeset petoro. To je sličan uspeh i presrećna sam što sam među 25 najboljih mladih čelista u svetu. To je divno znati.

Imam mnogo koncerata, putujem, što veoma volim, jer volim da upoznajem nove kulture i države. Nekad je naporno, u nekim trenucima pomislim da mi treba odmor, a s druge strane, kada imam petnaest slobodnih dana bez velikih obaveza, što se vrlo retko dešava, bude mi čudno. Navikla sam da stalno putujem, da spremam koncerte i da mnogo vežbam. Međutim, ipak stižem i da se družim i da uživam. Sad već ne moram mnogo da radim, pošto i na koncertima ponekad zaradim. Uspevam sve dobro da organizujem. Nekad mi je malo krivo što ne mogu da provedem sa svojom porodicom i prijateljima u Srbiji onoliko vremena koliko bih želela. To se dešava samo tri puta godišnje po dve nedelje. To je jedino što osećam da mi stvarno fail. Što se tiče mog dana, vežbam oko pet, šest sati u proseku, imam časove na akademiji, ali stižem i da se družim i da odmorim. Kada su putovanja u pitanju, mora čovek da se prilagodi gradu u kojem je i programu koji ima.          

Nekoliko domaćih, ali i stranih kompozitora posvetilo ti je svoje kompozicije. To znači da si ti, kao izvođač, učesnik u stvaranju novih dela i da svojim sviranjem utičeš na njegovo oblikovanje u samom startu. Da li različito pristupaš nekoj kompoziciji koju ćeš ti izvesti premijerno i nekoj koja je odsvirana mnogo puta od strane drugih izvođača? Koliko si godina imala kada si prvi put izvela neko delo premijerno?

Kada mi kompozitor posveti svoje delo i napiše moje ime ispod naslova kompozicije, to je stvarno velika čast. Potpuno je drugačiji pristup delu kada se izvodi premijerno. Kada je neko delo već izvedeno i kada smo ga čuli više puta, imamo "u ušima" kako je to neko drugi odsvirao ili možemo poslušati snimak. Kad čovek dobije nove note koje niko nikad nije izveo, mora potpuno samostalno da razume to delo, da ga protumači i to je stvarno prelepo. Uvek imam veću odgovornost kada znam da je delo meni posvećeno, jer onda znam da moram dobro da ga razumem i iznesem. Svaki put kada sam izvodila pred kompozitorom delo koje je meni posvetio, kompozitor bi bio prezadovoljan, tako da izgleda da uspevam da razumem dela koja su za mene pisana.

Nastupala si na svetskim scenama i sarađivala sa eminentnim umetnicima. Da li bi neku scenu, nastup i umetnika mogla da izdvojiš kao nešto posebno, što je na tebe ostavilo najjači utisak?

To je teško pitanje, jer sam nastupala sa više sjajnih umetnika i muzičara. Nešto što mi je ostalo u najlepšem sećanju je to kada sam svirala sa svojom profesorkom Ksenijom Janković Šenbergovu "Preobraženu noć". Ona ima sjajnu energiju na sceni i veliki je umetnik. Cela grupa ljudi je bila sjajna, tako da mi je to ostalo u posebnom sećanju. Na mene je ostavilo veliki utisak i to kada sam svirala Ivri Gitlisu koji je sedeo u prvom redu, tačno ispred mene. Takođe, pijanista Jonas Vitaud, sa kojim sam svirala na taklmičenju "Queen Elizabeth", je neverovatan umetnik i sa njim je bilo predivno svirati. Moram reći da je Helmut Riling, kod kog sad često idem na "Dane Baha" i sa kojim često sviram, sjajan dirigent i da ima neku posebnu energiju. Ne mora ništa ni da kaže, čovek kad ga pogleda, zna kako treba da odsvira neku frazu u Bahu. On je ceo život posvetio Bahu i njegovim delima. Bilo je tu još mnogo predivnih umetnika sa kojima sam delila scenu.   

U kojoj zemlji, prema tvojim saznanjima, klasični muzičari imaju najbolje uslove za rad i stvaranje? Da li postoji neko mesto koje bi se danas moglo nazvati Mekom klasične muzike? Koliko je, uopšte, zahvalno baviti se tom vrstom muzike bilo gde u svetu danas?

Svuda gde sam bila, i u Nemačkoj, i u Francuskoj, i u Švajcarskoj i u Finskoj, uvek su pune sale. Na koncerte dolaze i ljudi koji nisu klasični muzičari i rado slušaju tu vrstu muzike. Kada me vide na ulici sa violončelom, ljudi to poštuju i vidi se da cene to. Često me pitaju kada imam koncert, pa čak i dođu ljudi koji su me samo na ulici sreli. U Nemačkoj su prilično dobri uslovi za klasične muzičare. Naravno, ni tu nije isto biti pop ili rep muzičar i klasični muzičar, ali je ipak bolja situacija nego kod nas. To bih volela da promenim kod nas, što, naravno, ne mogu sama. Volela bih da i kod nas klasična muzika dobije više obožavalaca i veće poštovanje, jer mislim da to u Srbiji još nije dovoljno izreklamirano, a možda je to i stvar vaspitanja od malena. 

Šta je ono što bi želela da postigneš u karijeri? Da li imaš neki cilj koji si zacrtala ili neku saradnju koju bi želela da ostvariš?

Želela bih da imam lepu karijeru, koja je već počela. Ne bih volela baš da uđem u neku mašinu samo solističkih koncerata po celom svetu, jer je to onda samo putovanje i sviranje, hotel, avion i scena. Nisam sigurna da to želim, jer onda čovek nema vremena ni za porodicu, ni za stabilan život. Sa druge strane, ne bih volela ni samo da sedim u nekom orkestru. Najviše bih volela da imam neki kamerni sastav i da imam solističke koncerte, ali možda i da imam stabilno mesto negde, da li kao profesor ili kao solo čelista nekog orkestra. Videću, ali želela bih da ide u tom pravcu.

Razgovor sa Irenom možete poslušati u plejeru.

Jovana Golubović