Autorski rokenrol je danas Non Grata

Ovogodišnja manifestacija pod nazivom "Liman Zove" okupiće nekoliko zanimljivih, novih imena novosadske rokenrol scene. Jedan od novih bednova je i Non Grata, a svoj potencijal dokazali su na nedavnom nastupu kao predgrupa Nikoli Pejakoviću Kolji na novosadskom koncertu. Tekstopisac, kompozitor i gitarista benda Dušan Obradović najvljuje da će Non Grata uskoro imati i album sopstvenih pesama. 

"Pripremili smo se za manifestaciju 'Liman Zove' gde ćemo nastupati sa još osam bendova koji su se prijavili. Svaki bend će dobiti po 20 minuta da se predstavi, na vrhunskoj opremi i velikoj bini i to će biti naš tek drugi zvanični nastup", pričao Dušan za Oradio.

Koliko često mladi bendovi, poput vas, imaju priliku da osete veliki binu i profi uslove?

To zaista ne znam, jer ne znam ni koliko uopšte mladih bendova postoji. Ovo su možda prvi koraci ovog benda, ali sam ja počeo da sviram po raznim bendovima koji su se u međuvremenu ugasili, pre više od deset godina. Drago mi je da vidim da ima nekoliko bendova koji su zapravo i mlađi od nas, a učestvuju na ovoj manifestaciji. Ne znam mnogo o njima, njihovoj muzici i jedva čekam da ih čujem uživo.

Šta tvoj bend drži na okupu?

Sama ideja benda Non Grata je da ne bude pod mojim imenom, iako sam tvorac svih kompozicija i muzike. Nisam želelo neko jednostavno ime na srpskom, mada su svi tekstovi na našem jeziku, pa je nekako latinski naziv bio sasvim ok. Tražio sam nešto što predstavlja trenutnu situaciju u muzici i došao do zaključka da je najvećem broju ljudi autorska muzika nepoželjna, jer većina želi da ode u grad, u neki pab i sluša dobro poznate pesme u bilo kakvom izvođenju. Tako smo i ispali nepoženi, Non Grata. Teško mi je da žanrovski preciziram šta mi to tačno sviramo, svakako je to rok muzika.

Šta te vuče da napišeš novu pesmu?

Sve zavisi, niakd ne znaš odakle će krenuti inspiracija. Najviše me zanima ono što me okružuje, ono što vidim na ulici, ono što je aktuelno, što je jako loše, a onda sve to upakujem da izgleda da pričam o nekoj devojci ili nekoj osobi, a realno se radi o nekoj petoj stvari. Nikad ne znam kako će tekst da završi. Uvek prvo napišem neku melodiju pa onda pakujem tekst. Jako je teško pisati na srpskom jeziku da sve to zvuči dobro. Počeo sam, kao i većina da pišem na engleskom, jer tu deluje da se sve rimuje i slaže. Ali, odlučio sam da se izrazim na svom jeziku, tako mi jedino ima smisla.

Deluje da je Novi Sad rasadnik sjajnih mladih muzičara, ali i da bendovi teško opstaju. Kako si rešio članove benda?

Jednostavno (smeh). Na ritam gitari mi je devojka, brat je na bubnjevima, nema gde da beži, dok mi je basista kolega sa faksa, tako da nema ni on gde da ide. Jako bih voleo da nađem još bendova koji su zainteresovani da rade zajedničke autorske svirke, jer generalno smo mi svi tek počeli i nismo u mogućnosti da uradimo sami neki koncert ili nastup i dosta je teško.

Kako se postaviš kad neko pogreši, s obzirom na to da ste tako bliski?

Uglavnom su sve odluke na meni, što je s jedne strane dobro, ali bude i nezgodno kad nekog treba da izgrdim, zamerim, ukažem... Tada moram da imam takta, da to saopštim na lep način. Nismo imali veće probleme jer ideja benda je da imamo malo kompleksniju muziku pa su greške očekivane i normalne. Meni je trenutno aranžman najvažniji, pa tek onda tekstovi, a na kraju je ko će kakav solo da odsvira. I zvuk je jako važan, a to mi se čini da je i najteže postići.

Kakva je situacija sa snimanjem?

Tražio sam čoveka koji će da nas snima i da se potpuno posveti tom radu, koji sluša nešto slično i koji može da razume ceo koncept. Kako je to bilo teško, rešio sam da za sada radimo samo live snimke, da tako nekako uradimo i album, jer se tako najbolje oseti energija. Probali smo u studiju da uradimo nešto ali nije se pokazalo dobro, pa mislim da ćemo poraditi na snimcima uživo, a kasnije možda samo ispraviti neke greške i dodati neke solaže. 

Jovan Vanja Marjanović

foto: Vesna Raičević