Muzika kao najbolji prijatelj

Svašta se na ovom svetu promenilo, ali ono što će sigurno zauvek ostati je istraživački duh svake mlade osobe i želja za unapređivanjem svojih veština. Za mlade generacije odavno više ne predstavlja problem da se na visokom nivou bave sa više stvari odjednom. Tako je i u slučaju naše sugrađanke Aleksandre Alex Krnić koja uz veoma ozbiljno bavljenje autorskim rokenrolom poseduje i crni pojas u karateu. Uz to, redovno studira i uskoro završava Pravni fakultet u Novom Sadu. 

"Nova godina je počela zanimljivo, nastavili smo rad na našem prvom albumu koji bend Non grata treba da objavi ove godine. Tu je svakako i moj sport, posao i studije, tako da je od Nove godine krenulo užurbano", kazala nam je Alex na početku razgovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

U kojoj fazi je trenutno snimanje albuma?

Mislim da smo negde na polovini snimanja, jer je pet pesama već snimljeno do kraja, a na još četiri pesme moramo da doradimo vokale, gitare i još neke sitnice.

Bend Non grata neguje autorski rokenrol, kako nastaju nove pesme?

Uglavnom Dušan (Obradović, prim aut) donese neku ideju i onda zajednički komentarišemo i dajemo naše mišljenje, ali i svoj doprinos pesmi, svako na svom instrumentu. Mislim da svi podjednako učestvujemo u stvaranju muzike nakon što on donese ideju, kako bi to u potpunosti bio rad benda, a ne samo jednog čoveka. Čitav taj rad je dosta zanimljiv.

Ranije su devojčice uglvnom svirale flautu ili klavir, ali danas više nema razlike, svi sviraju sve, što me zaista raduje. Kako si ti pronašla gitaru, ili ona tebe?

Sama sam počela da sviram gitaru, iako su roditelji hteli, još dok sam bila dete, da idem u muzičku školu. Kao i svako dete koje prkosi ja to nisam htela, a onda sam, posle par godina, sama uzela i počela da sviram. U tom trenutku najveća inspriacija su mi bili bendovi poput Aerosmith i Bon Jovi, odnosno, gitaristi tih bendova Joe Pery i Richie Sambora i to se još uvek nije promenilo. U muzici sam se pronašla, još kao tinejdžerka sam bila dosta drugačija od drugih i dok su moji drugovi želeli da izlaze i provode se, ja sam više želela da se zatvorim u sobu i sviram gitaru po čitav dan. Mislim da mi je muzika, u tim godinama, bila najbolji prijatelj, a mislim da je to ostala i do danas.

Tvoji uzori, ali i muzika koju stvarate, spada u nešto što se naziva klasik rok, što danas ipak nije toliko popularno kod mladih?

Na žalost nije popularno, ali to je muzika koja će trajati večno. Ti bendovi i danas rade svetske turneje i imaju milione fanova koji jedva čekaju da ih vide i to je nešto što će definitivno ostati.

Večito pitanje se postvalja da li Fender gitare mogu sve ili Gibson može sve to i još malo više?

Punih 12 godina sam svirala Fender stratokaster gitaru i mislila sam da je to gitara koja mi najviše leži dok nisam probala Gibson Les Paul. Trenutno je ta gitara ono što mi najviše odgovara.

Imaš puno obaveza, koliko vremena dnevno posvetiš vežbanju gitare?

Trudim se da gitaru svaki dan, makar pola sata pre spavanja, ako ne stignem više. To me i smiruje, ulepša mi dan, a i neću da dozvolim da mi prsti zakržljaju.

Električna ili akustična, koliko smeta ukućanima i komšijama tvoje vežbanje?

Pa ne smeta, ja sam na spratu, baba i deda u prizemlju i niko se ne buni. Kada su tu roditelji, onda prelazim na akustičnu što mi nije najdraže, ali se trudim da ne smetam nikom.

Kada su tekstovi u pitanju, gde autori nalaze inspiraciju?

Milsim da većina naših tekstova govori o društvu. Mnogi ne žele da izađu iz svoje zone komfora, ne žele da se suprotstave drugim ljudima, većina ćuti i dosta pesama govori baš o tome, da treba pokazati da svako od nas ima svoje ja i da nešto treba promeniti.

Nakon snimanja albuma uglavnom ide izdavanje. Ima li to danas uopšte smisla, kako vi gledate na to?

Izdavanje albuma ima smisla ukoliko se krene sa koncertima van Novog Sada. Ovde se svi dobro poznajemo i to možda nije zanimljivo, ali kada se ode negde sigurno je ljudima interesantno da kupe majicu, CD ili neki drugi gedžet.

A je l' vodite neko obezbeđenje na svoje svirke?

(smeh) Za sad još uvek ne vodimo, nismo toliko poznati.

Ali ako bi bio neki problem, neko navalentan i bezobrazan, da li bi stala u odbranu muškog dela ekipe?

Da, da, to mnogi kažu (smeh), zato što treniram karate, crni sam pojas i ekipa zna kakva sam, da ću pre iskočiti da rešim problem nego neko drugi iz benda.

Kako si baš odabrala karate?

Od malih nogu sam volela karate, možda zbog famozne Goka serije, ali su me, generalno, borilačke veštine oduvek privlačile. Ipak, ozbiljno sam počela da se bavim ovim sportom tek u srednjoj školi, jer karate nije postojao u osnovnoj školi u koju sam išla. Tada sam počela i nikad nisam prestala.

Kako idu polaganja i napredak u pojasevima?

Prvo idu neki šareni pojasevi, njih se više i ne sećam, bilo je davno, a trenutno treniram i pripremam se za crni pojas drugi dan, od ukupno deset. Videćemo do kog dana ću dostići.

Koliko je sve to teško i zahtevno, koliko ti vremena treba za sledeći nivo odnosno dan?

Između prvog i drugog dana potrebno je negde oko dve do tri godine, u zavisnosti od toga koliko se trenira. U poslednje vreme nisam baš stizala redovno na treninge, milsim da još uvek nisam zaslužila da se pripremam za drugi dan. Za treči dan su tri godine, za četrvti četiri i tako dalje. Sve naravno zavisi od toga koliko se trenira. Za neki dan je potrebno da imate iskustva i u prenošenju veštine novim generacijama, da se objavi neki rad o karateu, tako da ima tu dosta stvari.

Koliko si u običnom životu iskoristila svoje veštine sa karatea, ili si morala?

Od kada treniram karate nije bilo takvih situacija, trudim se da to izbegavam, jer karate se ne trenira da bi se pokazalo koliko umemo da se borimo, već da tu veštinu iskoristimo isključivo kada je neophodno. Ja sam za to da se konfikti među ljudima rešavaju rečima.

Danas se mladi, i devojke i mladići, često opredeljuju baš za borilačke sportove. Zašto je to tako?

Što se tiče devojaka, milsim da se mnoge osećaju ugroženo, dešava se, kada se pojavi lepa devojka, da je saleće sto momaka. Dešava se da momci budu izuzetno neprijatni, a devojke, tako što će trenirati neku borilačku veštinu, stiču neko samopouzdanje, umeju da se suprotstave takvoj osobi. Ne mora, naravno, da dođe do fizičkog kontakta, ali samopouzdanje koje se stiče kada se treniraju borilačke veštine, mislim da je to glavna stvar koja privlači mlade.

Pri kraju si studija, završavaš Pravni fakultet u Novom Sadu, koji te deo budućeg poziva najviše interesuje?

Oduvek me je najviše zanimalo krivično pravo, tužilaštvo i zbog toga sam odlučila da upišem taj fakultet. Postoje mnoge stvari koje sam tokom studija saznala, da taj poziv ne nudi samo posao u advokaturi, već nudi i milion poslova kojima možemo da se bavimo. Upoznala sam i kako funkcioniše društvo, država i to je svakako prednost tog fakulteta. Na kraju sam shvatila da me i dalje zanima ono zbog čega sam ga i upisala.

Aleksandrino gostovanje u emisiji Dnevna soba možete poslušati na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija