Atletika je život koji želim

Atletski trener iz Novog Sada Feđa Kamasi, nakon uspešne karijere u disciplinama skok s motkom i desetoboj, nastavljajući porodičnu tradiciju, rešio je da za svoj životni poziv odabere upravo trenerski posao. Uspehe koje zbog raznih uticaja sam nije mogao da dosegne za vreme aktivnog bavljenja atletikom, uspeo je sa svojim pulenom Mihailom Dudašem, našim najboljim desetobojcem ikad, sa kojim je nedavno bio na pripremama u Španiji. 

"Bili smo na tronedeljnim pripremama na Tenerifima u Španiji i to su najvažnije pripreme za letnju sezonu koja nas očekuje. Zadovoljlni smo, sve je proteklo kako smo planirali i sad ulazimo u takmičarski period", kratko nam je ispričao Feđa na početku razgovora u emisiji "Dnevna soba".

Pripremate se za neko specifično takmičenje ili su u pitanju redovne pripreme za ovo doba godine?

U suštini uvek u ovo doba godine idemo negde na pripreme, a konkretno, najvažnije takmičenje nam je Evropsko prvenstvo u Berlinu koje će biti održano početkom avgusta. Mihail mora da ispuni normu za to takmičenje koja mu je uslov za odlazak i to bi trebalo da se desi 9. i 10. juna baš ovde u Novom Sadu. Biće to Otvoreno prvenstvo Vojvodine u višebojima pa je to i lepa prilika da novosadska publika vidi na delu i pomogne našem najboljem desetobojcu. 

Pored Mihaila, tu je ceo tim s kojim radiš?

Jeste, pored Mihaila izdvajaju se Milica Emini mlada i veoma perspektivna preponašica i skakač u vis Nikola Mujanović. Ima još dece koju treniram i od kojih tek očekujem dobre rezultate u budućnosti.

Kako je trenirati desetobojca?

Desetoboj je jako apstraktna disciplina, to je kao da trenirate jednog sportistu u jednoj disciplini, puta 10, a u pitanju je i dalje samo jedan čovek. Postoji jedan motorički princip kada je u pitanju jedan mikrociklus, na primer nedeljni, a to je da se discipline vežbaju onako kako će se nastupati, tim redosledom. Sve je to jako komplikovano, a primarni cilj na takmičenju je da sportista ostane zdrav tokom svih disciplina.

Koliko se često dešavaju nepredviđene situacije, povrede i odustajanja?

Matematika je ipak nauka koja najbolje objašnjava stvari, a podaci govore da je situacija izuzetno pesimistična. Na 10 desetobojaca koji nastupe na jednom takmičenju trojica to takmičenje ne završe. Što znači da, kad u konkurenciji imate oko 40 takmičara, njih 10 ili 12, a nekad i više, neće završiti takmičenje što je jako visok procenat. Najčešće su u pitanju pehovi, pošto ima više disciplina i ukoliko u jednoj ne ostvarite plasman nemate nikakvu šansu za dobar rezultat. Takođe, ogroman je i broj povreda, opet zbog velikog broja disciplina povećava se i rizik od povreda.

Dakle, svaki rezultat ima svoju  vrednost i njihov konačni zbir daje ukupan broj i plasman?

Jeste, tako je. Svaki rezultat ima određeni broj bodova i nakon završene svake discipline ti bodovi se sabiraju i tačno se vidi gde se ko nalazi u plasmanu. U svemu tome jako je bitna konstantnost. Jedino tako se može napraviti dobar rezultat.

Kako se biraju desetobojci i odaberu da će se time baviti?

Desetobojci su jako retki. Mihail se pojavio posle dugo godina na našoj sceni, a da je sposoban za osvajanje medalja na svetskim i evropskim takmičenjima. Imali smo devedesetih godina jednog momka na svetskom nivou, Saša Karan je bio državni rekorder, a nakon toga se, eto, pojavio Miša. I sa njim je bilo tako od početka, još od malih nogu kada je došao na stadion, bukvalno nismo mogli da ga oteramo kući. Sve je hteo da proba, a mogu reći i da je svaku disciplinu podjednako voleo. I to je prava retkost. Jednostavno, treninzi za neke discipline su izuzetno teški, na primer za 400m ili 1.500m su pravi reprer da li je sportista sposoban da se bavi ovim ili ne. Mislim da su treninzi za ove dve dispcipline prvo što bi moglo nekog da udalji od želje da se bavi desetobojem. A pored svega to su i poslednje discipline svakog takmičarskog dana, što je još teže. Važan je brz oporavak od napora, ali i od emocija, bilo da su one jako dobre ili jako loše. Tek nakon poslednje discipline drugog dana možemo da shvatimo šta se sve dešavalo. Neko toliko takmičenja ne doživi za par godina a desetobojac preživi u dva dana. Stane u ta dva dana nekad i ceo život.

Stadion Karađorđe nije više adekvtan za sve što je potrebno za trening desetobojaca, posebno za bacačke discipline. Kako rešavate probleme, gde trenirate?

Snalazili smo se i ranije, kada je delovalo da je sve ok, a ni tada nije bilo sjajno. Sada je nemoguće trenirati bacačke discipline pošto se na objektu predviđenom za to gradi tržni centar "Promenada" pa bacanje koplja i diska jednostavno uopšte ne možemo da treniramo. Ako ne možemo da radimo sve dispcipline, ne možemo da radimo desetoboj uopšte. Mihail Dudaš sada, kada nije na pripremama praktično i ne živi u Novom Sadu, nego ga samo posećuje, a živi u Beogradu i snalazimo se kako znamo i umemo. U planu je da se izgradi pravi atletski centar u Novom Sadu, deluje da će se to i desiti, ali do tada nisam siguran kako ćemo se izboriti i ne znam kako ćemo u skorije vreme moći da treniramo onako kako to dolikuje.

Šta je sve potrebno od opreme da bi se zadovoljio trening jednog ozbiljnog desetobojca?

Uh, pa toga ima dosta. Samo mu treba deset pari specijal obuće, jer se za svaku disciplinu koriste različite vrste sprinterica i patika. To je samo jedan minimalan procenat svega što je potrebno. Pored toga tu su rekviziti, motke za skakanje, diskovi, kugle... U odnosu na sve ostale sportove desetoboj je za klasu i skuplji.

Koliko je teško stići do vrha Evrope i sveta? Atletski razvijene države lakše naprave nekog desetobojca?

Tako je i zato i jeste Mihail Dudaš jedan redak i pozitivan primer. Naša atletika se u suštini svodi na par imena. Tu su svakako Ivana Španović, Mihail, Asmir Kolašinac a naše mesto na velikim takmičenjima ukupno nikad nije iznad 15. mesta. Mnogo je lakše, naravno, u razvijenijim zemljama gde su sve discipline podjednako razvijene i postoji sistem, pa je i objektivno očekivati da će nastati dobri desetobojci. 

Što se tiče tvoje trenerske karijere, radio si i u inostranstvu ali si ipak odlučio da se vratiš ovamo i posvetiš se kompletno kraljici sportova. Zašto?

Živeo sam tri godinu u Dubajiu i radio kao kondicioni trener u ekipnim sportovima. Vratio sam se u Srbiju zato što postoji jedna određena strast prema atletici, a smatrao sam da sam nekako i dužan da vratim atletici sve ono što je ona meni dala. Materijalni deo je bio totalno u drugom planu, inače se nikad ne bih vratio. Ispostavilo se da uopšte nisam pogrešio i da je sve to bio jako dobar potez. Mihail je tada uspeo da osvoji nekoliko izuzetno važnih medalja na velikim takmičenjima. Nijednog momenta nisam zažalio što sam napravio takav potez.

Pričali smo mnogo o tvom trenerskom pozivu pa smo malo zaboravili na tvoju atletsku karijeru koje je takođe bila puna uspeha?

Do kraja juniorskog uzrasta bavio sam se skokom s motkom, a onda me je privukao višeboj. Ni rezultati koje sam ostvarivao u mojoj disciplini nisu bili onakvi kakve sam zacrtao i želeo. U desetoboju je sve to krenulo uzlaznom putanjom, ali kako pričamo o sredini devedesetih godina uticali su razni negativni faktori, stanje u državi, ratovi, tako da sam rešio da prestanem da se aktivno bavim atletikom.

Možda je trebalo ranije da se posvetiš desetoboju, jer kako se sećam, još kao dečak si bio odličan trkač na dužim prugama?

Jeste (smeh), bio sam pobednik na Politikinom krosu a to je veoma respektabilan kros u Srbiji, gde startuje više stotina trkača. Posle sam shvatio da ti treninzi nisu ni malo naivni, pa sam tražio način da se od toga sklonim. Ipak, na kraju sam morao i tome da se posvetim, jer je deseta disciplina desetoboja 1.500m pa mi je ta izdržljivost uvek nakako bila na vratu.

U porodica Kamasi, osim brata koji je poznati novosadski fotograf, otac i sestra su vezani za atletiku. Kao da si bio predodređen da budeš na stadionu?

To nam je nekako kao ponuđen izbor koji smo prihvatili. Detinjstvo smo uglavnom provodili na stadionu pa je bilo valjda logično da i mi počnemo sa treninzima, iako nas na to niko nije terao. Upoznali smo neke lepe stvari vezane za atletiku i to nas je valjda ostavilo u ovom sportu.

Kako mladima približiti atletiku?

Tu jesmo u problemu jer malo kaskamo za drugim sportovima. Zna se koji su sportovi kod nas ili globalno popularni. I tako treba i da bude. Pokušavamo da animiramo decu kojoj atletika nije toliko zanimljiva da dođu na stadion. Nije problem samo kod nas, nego u celom svetu. Jednostavno nešto mora da se menja jer je atletika došla u zapećak zbog mnogo manjeg medijskog prostora u odnosu na druge sportove. Na primer Ivana Španović, koja nije samo atletska mega zvezda dobija godišnje nekih pet ili šest sati direktnog prenosa, dok cele mečeve nekih nižerazrednih tenisera gledamo u prenosu po nekoliko sati odjednom. Mislim da i Međunardona atletska federacija mora tome da pristupi mnogo ozbiljnije. Ukoliko atletike bude više u medijima više će i dece dolaziti na stadion da trenira. Čak i kad se vrše prenosi nekih mitinga i prevenstava trebalo bi više obratiti pažnju na tehničke discipline. 

Imaš li plan za budućnost?

Ne gledam toliko mnogo unapred, ali mogu da kažem da sam srećan što radim baš ovaj posao i da bih tako želeo da bude i u budućnosti. Ukoliko se tome dodaju i uspesi mojih pulena, kao što je bilo i u prethodnom periodu, mislim da bih, uz to, bio veoma srećan.

Feđino gostovanje u emisiji Dnevna soba preslušajte i na podkastu Oradija

Jovan Marjanović