Defektolog je posao koji se živi

Često nam se u životu nametnu poslovi koje ne volimo, postoje i takvi koje vremenom zavolimo, ali neke poslove ljudi jednostavno ne mogu da obavljaju ako ih u startu ne vole i nisu tome posvećeni u potpunosti. Defektolog je svakakao jedno od takvih zanimanja koje mora da se živi, a ne samo da se radi ili odrađuje. Naš sugrađanin Bojan Krčmar se za ovaj lep, ali veoma težak i naporan posao odlučio još pre početka studija, a tokom godina je razvijao svoja znanja i praksu. 

"Kao mali sam imao dosta problema, nisam govorio do svoje pete godine, imao sam i još uvek imam veliku dioptriju, koja je oko 12 i sve to me je uputilo na posao kojim se i danas bavim. Znam koliko su meni pomogli i moji roditelji, ali i razni defektolozi, logopedi i ostali stručni ljudi koji su radili sa mnom. Kada sam došao u priliku da biram fakultet, rešio sam da i ja drugoj deci pokušam slično da omogućim. Rekao bih da to nije zanimanje, više je to životni poziv", isprčao nam je Bojan na početku razogovora u okviru emisije "Dnevna soba" Oradija.

Šta obrađuje sam poziv defektologa?

U širem smislu to je stručnjak koji radi sa decom koja imaju određene smetnje i pokušava da ih ispravi koliko god je to moguće, kao i da, uz određene vežbe, učini da deca budu što samostalnija. Ako bismo morali da stavimo defektologiju u jednu rečenicu, onda je to, prema rečima mog profesora: "Tamo gde medicina prestaje nastupa defektologija".

Prirodne nauke su uglavnom zasnovane na posmatranju promena i uočavanju zakonitosti po kojima se te promene dešavaju, uz određene izuzetke. Deluje da je kod defektologije svaki slučaj više izuzetak nego pravilo. Kako je sve to povezati u celinu?

To i jeste zanimljivo. U defektologiji ne postoje dva identična slučaja, svako dete je priča za sebe. Ipak, klinička slika i neke odrednice mogu da budu iste, one se povezuju, pa mogu da nam daju smernice kojim putem treba da nastavimo rad. Svakako i praksa i što veći broj obrađenih slučajeva daju veću sigurnost u dijagnozu koju postavljamo.

U današnje vreme, događa se da promene na koži lekari okarakterišu kao posledicu nerviranja, a velikom broju dece sa problemima pripiše se autizam. Koliko smo sigurni u postavljanju same dijagnoze?

Mnogo se priča o autizmu, to je stanje koje se ne leči. Da prevedem na običan jezik, to se događa kada mozak ne radi kako treba. Priča se da autizam može da nastane od vakcina, dok su svojevremeno tvrdili da čak može i da se prenese. Po mom mišljenju to ništa nije tačno, realno, mi o tome vrlo malo znamo.

Šta je najčešće tvoj sektor rada?

Najviše radim sa decom koja imaju poremećaj pažnje i ponašanja. Uglavnom puštam dete da me uvede u svoj svet, jer tako i oni budu najopušteniji. Pokušavam da smirim roditelje, da znaju da je neko uz njih, to je proces koji me uključuje u njihov život 24 sata dnevno. Sat vremena sa takvom decom jednostavno nije dovoljno, problemi roditelja uglavnom nastaju kod kuće i ja pokušavam te probleme da otklonim.

Kakvih sve promena u pažnji i ponašanju dece može da bude da bi se neko zabrinuo i potražio stručnu pomoć?

Uglavnom, deca sa takozvanim simtomom ADHD pokazuju određenu impulsivnost kada krenu u školu. Mi najviše i radimo sa decom koja su krenula u školu, jer ih upravo školske aktivnosti ometaju i tada pokazuju najviše nestrpljenja. Kada se u roku od šest meseci uzastopno pokaže da dete lošije funkcioniše i kod kuće i u školi, roditelj bi trebao da se zabrine, pozove stručno lice na razgovor i ustanovi da li zaista ima problema ili je u pitanju nešto drugo.

Današnje školstvo, pa i predškolske ustanove, rade na principu inkluzije. Koliko je sve to dobro sprovedeno?

Prema mojim iskustvima, sve što je različito i dalje nije previše prihvaćeno. Deci sa ADHD-om školski sistem nije prilagođen, oni nemaju pažnju i koncentraciju 45 minuta koliko traje čas, a kada ustanu i pokažu nezainteresovanost za određenu tematsku jedinicu, nastavnici smatraju da su oni bezobrazni, nevaspitani, nastaje revolt, deca se udaljavaju od škole i nauke što apsolutno nije dobro, jer se radi o inteligentnoj, pametnoj deci, samo im treba prići na drugačiji način. Inkluzija jeste prilagođavanje, ona u našem sistemu ne funkcioniše dobro, a moja uloga i mojih kolega u svemu tome jeste da budemo neka vrsta medijatora, odnosno, da pomažemo i deci i nastavnicima u adekvatnijem obrazovanju i funkcionisanju.

Kakva su tvoja iskustva, šta bi moglo da se promeni?

Sam pristup deci je loš. Trebalo bi krenuti od najbanalnijih stvari, poput onih da deca sa ADHD-om sede u prvoj klupi, da se omogući deci da ustanu kada osete potrebu za tim i da to ne stvara razliku među decom, jer oni prosto imaju potrebu da ustaju i na drugačiji način prate nastavu. Trebalo bi da im se omogući drugačiji vid odgovaranja, manji tekstovi, kako bi oni bili zainteresovaniji za nastavu, uvesti određeni vid nagrade i tek kada bi se sve to uspostavilo onda bismo mogli da imamo adekvatan sistem obrazovanja. Imao sam sreću da sarađujem sa divnim osobljem koje je to prepoznalo, a rezultati koje smo postigli zajedničkim radom bili su odlični. Deca su već u trećem ili četvrtom razredu prolazila sa odličnim uspehom i to, naravno, samostalno.

Šta je u tvom poslu najteže?

Ne mislim da je bilo šta teško u mom poslu, jer zasita radim sa puno ljubavi. Svako jutro ustajem sa nadom i željom da im pomognem, ta nada me gura svaki dan da napredujem.

Gde ljudi koji posumnjaju da imaju problem sa decom mogu da te pronađu i jave se?

Uglavnom sam na fejsbuku, stranica je Novi svet 021 ili na mom ličnom profilu, gde se nalazi i moj broj mobilog i svi podaci. Uvek sam raspoložen da saslušam roditelje, to ja najmanje što mogu da učinim za njih.

Iako si dostupan 24 sata, nađeš vremena i za odbojku?

(smeh) Za odbojku nađem vremena kada deca miruju, odnosno, kada me roditelji ne zovu. Tada je vreme za sport. Odbojka je moja prva ljubav, preko koje sam se razvio u normalnu ličnost, rekao bih i to danas pokušavam da prebacim na decu sa kojom radim i da im usadim ljubav prema sportu.

Kažu da dečaci idu na fudbal, devojčice na odbojku. Zašto?

Deca često kažu da je odbojka ženski sport, što apsolutno nije tačno, jer mislim da su generalno odbojkaši, ali i odbojkašice najskladnije građeni sportisti i kada odrastu vide mnoge benefite tog sporta.

Kada je rano, a kada kasno za početak bavljenja odbojkom?

Mislim da nikad nije kasno. Imamo primer našeg današnjeg reprezentativca Srećka Lisinca, koji je počeo odbojkom da se bavi sa svojih 16 godina. Za prave vrednosti nikad nije kasno. Mislim da se u današnje vreme u sport kreće iz pogrešnih pobuda. Mnogo se gledaju veliku fudbalske zvezde, Mesi, Ronaldo i svi bi želeli da budu kao oni, da budu poznati i slavni, da imaju puno para, a da se sportom uopšte ne bave zbog ljubavi. Talenat realno nije toliko bitan, viđao sam mnogo primera gde su manje talentovani, ali veoma uporni ljudi uspevali. Milsim da deca treba da se bave bilo kojim sportom.

Koliko si danas angažovan u odbojci?

Angažovan sam onoliko koliko mi vreme dozvoli. Bavim se odbojkom na pesku, mentalni sam trener naše beach volley reprezentacije i bio sam na prvom evropskom prvenstvu za našu zemlju, što me čini veoma ponosnim. To je sport koji je nastao u Brazilu i njime se procentualno bavi najviše ljudi na svetu. Kod nas ovaj sport još uvek nije dostigao svoj maksimum, ali mislim da će rezultati tek doći, a nadam se i da ću sa ekipom uspeti da stignem i na olimpijadu.

Koji su ti želje, planovi i smernice koje si zacrtao za ovu godinu?

Što se posla tiče, za ovu godnu bih želeo da postavimo predstavu za decu sa poremećajem pažnje i ponašanja, tekst je napisan, pa pozivam ljude dobre volje da nam pomognu realizaciju tog projekta. Privatno bih želeo samo zdravlja, a sve ostalo ćemo lako.

Bojanovo gostovanje u emisiji "Dnevna soba" možete poslušati ovde:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna arhiva