Studenti u blokadi: znamo zašto smo ovde!

Studenti u blokadama, koje traju već puna tri meseca, akcija je koja je iznenadila sve osim samih studenata. Trenutno možda i najveći pokret za pravdu i normalno funkcionisanje sistema na svetu, ima svoja pravila funkcionisanja o kojima se van fakulteta ponešto pretpostavlja, nešto i zna i verovatno mnogo greši. Upravo zato, gošća "Dnevna sobe" Oradija bila je studentkinja novosadskog FTN-a koja je zbog svih dosadašnjih događaja, targetiranja i problema koje su doživeli studenti rešila da ostane anonimna u ovom razgovoru. Za gostovanje na našem programu ima svu podršku studenata svog fakulteta. "Upaljeni su motori za Niš, ima i onih koji su 'upalili' svoje bicikle ili noge i stižemo svi, svako na svoj način. Definitivno će Novi Sad biti u Nišu".

Sve nas sa "druge strane vrata" zanima kako funkcioniše studentski život i sve u vezi sa blokadma?

Sve zavisi od fakulteta do fakulteta. FTN je specifičan po broju studenata, po svojoj glomaznosti, pa smo upravo zato imali onaj realtivno problematični, ali inspirišući prvi plenum, jer prosto nismo mogli svi da stanemo u jednu prostoriju, jer se pojavilo više od 4.000 studenata. Logistika ipak zavisi od broja studenata i zato smo morali da razvijemo poseban sistem funkcionisanja. Na kraju je najbitnije to što se pokazalo da taj sistem funkciše.

Plenumi su mesta gde se sve odlučuje. Kako izgleda jedan plenum?

Potrebno je prvo objasniti da kod nas plenum funkcioniše po principu jedne malo komplikovanije strukture. Ta struktura se sastoji od dve glavne celine, a to su diskusija i plenum. Imamo dnevne tačke diskusije koje mogu da se predlože putem google formi ili na samom kraju plenuma kada se skupljaju predlozi za sledeću diskusiju. Pravi se plan za taj dan, stavljaju se diskusije na raspravu i na to su pozvani svi studenti koji žele da dođu, odnosno, oni koji su zainteresovani za takvu diskusiju. U toku diskusije razmenjujemo mišljenja, činjenice i trudimo se da postignemo da svi budemo informisani o temi koju treba da izglasamo, odnosno, da ne dođemo u situaciju da neko neinformisan dođe na plenum i glasa o nečemu. Mnogo se vodi računa o tome da se ništa ne suflira. Mi tu ne iznosimo toliko lične stavove koliko neke objektivne činjenice, međutim, neizbežno je da će se tu naći i neki subjektvini stav i mišljenje. Najbitnije je da diskusije nisu ograničene i dok svako ne kaže šta je hteo one se ne završavaju, što nekad umara jer traju i po nekoliko sati. To je suštinski način funkcionisanja do plenuma, a na samom plenumu se te tačke o kojima smo diskutovali izglasavaju. Nakon svega imamo pitanja i prikupljanje predloga za narednu diskusiju, odnosno, za naredna glasanja na plenumu.

Kakva je dalje komunikacija između fakulteta novosadskog univerziteta?

Između fakulteta je sličan princip, ali smo morali nekako da ograničimo taj broj predstavnika, odnosno, suštinski predstavnike nemamo, ali imamo ljude koji se rotiraju i koji učestvuju na nivou univerziteta na tom krovnom plenumu. Iako nisam u tim timovima, sve nam je veoma transparentno objašnjeno. Imamo delegate i posmatrače, svaki fakultet ima tri delegata i tri posmatrača. Delegati su oni koji iznose neka mišljenja, stavove, problematiku i rešenja tih problema, dok su posmatrači tu da posmatraju, nemaju pravo izjašnjavanja u tom momentu, ali se rotiraju i nakon dva dolaska kao posmatrači mogu da postnu delegati. Važno je reći da u timove delegata može da se prijavi ko god želi. Kod nas postoji tim za spoljnu politiku i svako ko misli da može da doprinese, zapravo se priključuje timu, ali i bilo kom drugom timu pošto imamo različite radne grupe. Što se tiče funkcionisanja na krovnom plenumu, on radi na istom principu kao i na svakom fakultetu posebno, s tim da je stvar malo komplikovanija jer postoji vraćanje na matični plenum, odnosno jako često delegati ne donose odluku bez svog matičnog plenuma.

To deluje dosta jednostavno kada se nalazite u istom gradu, međutim, kakva je situacija kada se dogovarate sa ostalim fakultetima u Srbiji?

Situacija tu jeste komplikovanija, ali s obzirom na to da nisam u tim timovima, možda nisam prava osoba da odgovori na to pitanje. Čini mi se da se takvi zajednički sastanci dešavaju po potrebi, odnosno, kada se ogranizuju neke veće stvari, zajednički protesti ili kada je reč o nekim temama koje su na višem nivou. MI, takođe, imamo i timove za koordinaciju sa drugim gradovima i drugim studentima za saradnju i za koordinisanje raznih akcija i ideja.

foto: Irena Čučković

Deluje da se studenti, u poslednjih par meseci, bave i to na visokom nivou mnogim temama koje nisu odabrali kao budući životni poziv. Koliko si pronašla nešto novo u tome i koliko možeš da se iskažeš u tako nečemu novom za tebe?

To je veoma zanimljivo pitanje, jer nam se svakodnevno na blokadama otvaraju nove teme i imamo prilike da se upoznamo sa novim ljudima. FTN je ogroman fakultet i ima ljudi koji se uopšte ne sreću jedni sa drugima. Otvaraju se nove teme, ali i nova umeća, nove discipline. Edukujemo se o različitim temama o kojima možda radnije nismo ni morali, a sada moramo i time se podiže i nivo odgovornosti za sve što radimo. 

Koliko sve to utiče na nivo drugarstva između vas?

Pa definitivno veoma utiče. Proširuju se prijateljstva, ljudi imaju mnogo kontakata jedni sa drugima, što na nivou jednog fakulteta, što na nivou univeziteta, čak i sa samim profesorima, pošto se ogranizuju razne prilike za neformalne kontakte. Ljudi iz najrazličitijih sfera su sada bliski, zato što žele ili su na neki način upućeni jedni na druge i apsolutno cirkulišu mimo okvira na koji su navikli do sada. Smerove više niko i ne pominje, mi smo jednostavno jedan veliki kolektiv koji čine najrazličitiji ljudi. 

Studenti deluju kao jedan veoma homogen tim, iako sam siguran sam da među vama postoje orgomne različitosti. Kako ste prevazišli taj problem?

Milsim da smo počeli od iste ideje koja nas je ujedinila  kao i stvari i situacija koje posmatramo. Kao društvo smo podeljeni i razjedninjeni po svakoj mogućoj temi, bilo da je reč o muzici, o tome ko je levo, ko je desno, a ko je centar, tako i oko ovih marginalnijih tema. Valjda smo baš zato imali situaciju da su jednu kolonu u Beogradu vodlii dečko sa dredovima i zastavom Jamajke i dečko sa šajkačom, zagrljeni. To je suštinski prikaz toga kako mi funkcionišemo. Milsim da smo još u prvom danu, kada smo se odličili za blokade i kada možda nismo ni verovali da će to tako brzo da se reši, mislim da smo već tada odbacili svoje predrasude, koje svako ima i da smo nastavili zajedno oberučke prihvatajući te razlike. To se naravno nekad okreće i na šalu i bezazleno zadirkivanje, ali mislim da svi možemo da posvedičimo, iako imamo između 20 i 25 godina, koliko te stvari mogu da budu destruktivne, a koliko stvari možemo da uradimo zajedno.

Neke ranije demonstracije, pre dvadeset i više godina, obeležila je određena muzika. Šta se danas sluša na blokadama fakulteta?

Sluša se svašta, opet ću reći da je FTN veliki fakultet tako da imamo različite prostorije u kojima se nešto sluša, s tim da stalno imamo na umu zašto smo se okupili. Muzika nije često tu, osim u sopstvenoj režiji i naravno na protestima, gde se provlačilo sve i svašta, od narodne muzike pa do roka i metala. Milsim da su svi počeli i naučili da slušaju sve.

foto: Irena Čučković

Kako izgleda jedan dan studenta na blokadi?

Mislim da to nije specifično samo za naš fakultet, ali mi se trudimo da imamo razne radionice, predavanja, tribine, a teme su od stručnih pitanja pa sve do stresa, burnouta i sličnih stvari. Svako veče imamo organizovan neki vid blok TV-a u naša dva amfiteatra, gde se nudi različit program koji predlažu studenti. Gledaju se filmovi, serije, od filmskih klasika do domaćih serija. U toku dana ljudi se druže među sobom, slobodni su da se kreću po fakultetu, a na različitim spratovima ima različitih stvari. Imamo sprat na kojem se spava, imamo deo sa stolovima za stoni tenis, tu različite igre, karte, šah, koji je baš popularan. U našem delu čitaonice je i deo menze, tako da se i tu ljudi skupljaju da zajedno obeduju.

Mnoge stvari koje su studenti uradili su nas ostale iznenadile. Jedna od njih je i želja, odluka, da se telo izloži ekstremnim naporima i pređe peške, trčeći ili biciklom veliki broj kilometara. Da li je to svakako postojalo u vama ili je to proizvod ove situacije i energije?

Mislim da ni mi sami nismo bili svesni da smo spremni da idemo do tolikih i dužina i daljina. To se možda nametnulo, ali iz jedne iskrene želje za zajednicom, za jedinstvom i objedinjenošću oko višeg cilja. To su sigurno poveli ljudi koji su konstantno fizički aktivni na nekom značajno višem nivou, ali su im se priključili i svi ostali. To je pitanje koje, čim se nametne i pojavi, ljudi prosto hitaju ka tome i u tome nema nikakve zadrške, Naravno, pitanje je da li svi uspeju da stignu, ali to možda i nije toliko važno. Mnogo važnije od toga su one scene koje smo videli - kada je neko u nevolji ljudi oko njega mu odmah priskaču u pomoć, bodre jedni druge. Srce je tu glavna vodilja koja daje enegriju za pumpanje.

Koliko vam znači podrška običnih ljudi pored puta?

Mislim da o takvoj podršci nismo svedočili nikad. Mladi su prilično marginalizovani u ovom društvu, ali ni mi se nismo mnogo isticali u društvu kao zajednica, jer nismo ni adekvatno funkcionisali kao zajednica. Svi smo zatečeni podrškom ljudi koju dobijamo i njihovom spremnošću da izađu u susret, da podrže sve nas kao da smo njihova deca. Svaka scena koju doživimo bukvalno je kao prvi put da nam se dešava, jednako emotvino kao što je bilo i na prvom pešačenju od Beograda do Novog Sada.

Kakva je komunkiacija sa mladima koji nisu studenti?

Mislim da se ta komunikacija svodi na lične odnose, odnosno, sa kim sve ja, kao pojedinac, imam kontakt. Milsim da se dosta toga dešava na ulici, tokom pešačenja ili prostesta i mislim da smo dobili veoma značajnu podršku i od mladih koji nisu studenti.

Koliko uspevaš da se baviš onim što studiraš, koliko upošte ima volje i vremena da se studenti bave onim što studiraju?

Kod mene je specifična situacija, jer sam neko ko dolazi sa arhitekture, zbog situacije i tragedije koja nas je zadesila, konstantno moramo da se vraćamo na našu struku, kao i na pitanja šta smo sve naučili, odnosno, šta sve treba da naučimo u okviru u okviru studija, ali i naše stručne zajednice. Nije takva situacija sa svim studentima, ali mislim da smo svi spremni da nastavimo tamo gde smo stali. Svi smo svesni da u ovom momentu to može i mora da sačeka, jer se borimo za nešto što je mnogo više i mnogo značajnije po celu našu zajednicu. Konkretno sam se bavila pitanjima koja su vezana za moju buduću struku, jer su to i pitanja koja su aktuelna i koja su direktno vezana za situaciju koja nas je zadesila.

foto: Irena Čučković

Kakva vam je komunikacija sa profesorima?

Od prvog dana blokade postojala je komunikacija sa profesorima, kao i platforma koja je služila za pružanje podrške studentima od strane profesora. Naravno, i na ličnom nivou je postojala podrška što se često dešavalo, gde bi oni ponudili da nam "čuvaju leđa", ako nam bude trebalo, a naravno i mi njima. Mislim da je to suštinski vraćanje zajednice u stanje u kome ona i treba da bude, odnosno, kao što kaže jedna parola, koja se pojavila tokom ovih blokada, da niko ne ostaje sam. To je definitivno ono što je postalo važno. U poslednje vreme imamo i neka neformalna druženja sa profesorima, a tu su i formalne diskusije koje smo organizovali, na kojima mogu da se pojave i profesori, kada su teme koji su u tim okvirima.

Kada nisi na fakultetu i na blokadama, čini se da je ples dosta važna stavka u tvom životu?

Tako je. Ples je veoma važna stavla u mom životu već osam ili devet godina, pošto se bavim latino plesom. To je moja velika ljubav, a od malena sam bila okrenuta ka umetnosti, crtanju, muzici, pa se i nekako prirodno pojavio i ples. Ispunjava me i ta fizička aktivnost, ali je to i kolektiv ljudi koji je jako blizak. To je pogovoto važno u ovoj, našoj društvenoj situaciji i kada su teški momenti na studijama ili u žvotu taj kolektiv i muzika zapravo daju priliku da se iz svega toga malo isključim, a da se prepustim stvarima koje mi odgovaraju i fizički i na nekom duhovnom nivou.

Na protestima su uglavnom zastave naše države, međutim tu su i druge zastave, kao i razne parole. Imaš li ti neku koju ćeš nositi na protest?

Naravno. Pumpaj!

Razgovor sa studentkinjom FTN-a u Dnevnoj sobi Oradija poslušaj na linku ispod:

Jovan Vanja Marjanović

foto: privatna kolekcija