Sećate se samo prijatelja, ne mesta iz kog ste

Povodom Međunarodnog dana migranata, koji obeležavamo 18. decembra, film "Između granica" biće emitovan u četvrtak od 20 časova u Kulturnom centru Prostor. Film prati dešavanja u kampu u Preševu tokom izbegličke krize 2015. godine, a za Oradio govorili su njegovi autori Jelena Gavrilović i Mirko Rudić. 

U ovom filmu glavna protagonistkinja je Bušra, devojka koja je iz Libana došla u Srbiju na doktorske studije. Zašto ste se odlučili baš za nju kao glavnu junakinju?

Mirko: U početku je plan bio da snimamo čitav tim koji su osim prevodilaca činili i lekari i psiholozi. Dva meseca smo pratili veći broj aktera, što se kasnije pokazalo kao pogrešan način. Oni su se često menjali zbog smena, a mi nismo želeli da utičemo na njihov rad, nego smo pratili stanje onako kako jeste, pa smo često imali početke priče a nismo imali završetke, jer se ljudima završi smena pa odu kući. Drugi razlog je bio taj što je Bušra u stvari bila najbolji promoter i protagonista čitave priče, a to smo videli kada smo sagledali materijal u celosti i videli da se kroz nju čitava izbeglička kriza tog perioda najbolje i najdramatičnije manifestuje.

Jelena: U suštini je bila priča kako da nađemo neki dobar ugao za prikazivanje migrantske krize. Nama je zadatak bio da uđemo u suštinu seobe naroda i želeli smo da nađemo što zanimljiviji ugao. Brzo smo se dogovorili da pričamo priču iz ugla humanitarnih radnika koji jesu, posebno u tom periodu, izneli krizu na svojim leđima. Bili su prvi sa kojima izbeglice koje dolaze na evropsko tlo imaju kontakt. Bili su im prvi topao glas, prijatelj koji im je pomagao, dao savete, saslušao, zagrlio ih je. Međutim, najzanimljivija nam je bila Bušrina priča s obzirom na to da ona sama dolazi sa Bliskog Istoka, iz Libana. Došla je u Srbiju potpuno nevezano, na doktorske studije i samo je prekinula studiranje i odlučila da dođe da pomaže.

U filmu smo mogli da vidimo da ljudi često gube porodice, da se tuku oko ulaza u prevoz, način na koji slave Novu godinu, kojom reakcijom mora da se reaguje kada se neko razboli.. To su sve stvari koje smo kroz kameru videli, međutim šta je to što se dešavalo iza kamere?

Jelena: To su ljudi kao mi. Oni koji su gledali film nisu mogli da veruju da su to zapravo intelektualci, pristojno obučeni ljudi, koji beže i dolaze iz gradova. Naravno da su i ljudi sa sela ljudi kao mi, ali prosto možda smo navikli da siromašniji ljudi grabe za nečim boljim, ali kada shvatite da je tu ogroman broj ljudi koji nikada nisu planirali da odu iz Sirije na primer, onda shvatite da stvarno jeste alarmantna situacija. To je sve širok pojam. Uvek se postavlja pitanje da li među njima ima terorista, kako to da se proveri... Odgovor je da to ne može da se proveri, i od ljudi koji su ušli verovatno postoji neki mali procenat ljudi koji imaju neke destruktivne namere, ali s obzirom na to da je taj procenat užasno mali, mislim da je pametnije baviti se većinom i šta sa tim ljudima. Ono što je meni najviše smetalo je ignorisanje priče, hladno zatvaranje granica i tretiranje njih kao nekih brojeva, ljudi koji dolaze da uzmu poslove ili uzrokuju rat u Evropi. Mislim da je to baš opasno.

Mirko: Dešavalo se uglavnom isto to samo puta 5 hiljada na dan, jer u najfrekventnijem delu te zime, te izbegličke krize, bilo je dana kada je prolazilo kroz Preševo i po 10 hiljada ljudi. I to nije brojka od dve cifre već je suština da je to 10.000 ljudi koji za sobom nose svoje priče, snove, prošlosti, probleme i lepe stvari. Kada se to sve gura na jedan mali prostor, to je toliko nabijeno emocijama, tako da – da je bilo ko ostavio kameru u nekom od ćoškova tog kampa, imao bi jednako dobar film. Što se tiče stvari koje nisu snimljene, one se siguran sam razlikuju od čoveka do čoveka i svako ko je to radio i prošao kroz to, sigurno je doživeo, možda čak i iste priče na skroz drugačiji način. Za mene je to jedno od najjačih i najzanimljivijih iskustava u životu i u novinarskoj karijeri.

Tvoja novinarska karijera zasnivala se na pisanju u Vremenu o tome šta je bilo u Turskoj, Grčkoj.. Kakav je osećaj kada to posmatraš iz prvog lica?

Mirko: Samo to izveštavanje je išlo na sličan način. Naravno za Vreme nisam snimao kamerom, ali samo novinarsko istraživanje je bilo slično režiserskom i producentskom radu na filmu "Između granica". To samo iskustvo nije novo što se tiče tehničkog odnosa prema poslu, ali jeste prema samom događaju. Koliko god da sam pratio temu, nigde se nisam susreo sa tolikim brojem ljudi na toliko malom mestu, ni sa tolikom frekvencijom ljudi u stvari.

U jednom delu filma spominje se rečenica Nije bilo opasno, bilo je naporno. Da li ona opisuje to stanje učestvovanja u ovakvom programu, ako gledamo sa aspekta ljudi koj su tu bili glavni i koji su pomagali?

Jelena: Definitivno da. Ljudi ne mogu da zamisle koliko je to pre svega emotivno iscrpljujuće. Potrebno je konstantno saosećanje, po ceo dan, čak i van smena koje radiš. I onda kada se naslušaš toliko tužnih priča i teških slučajeva, bude jako teško. Među volonterima su postojali između ostalog psiholozi, prevodioci, lekari, ali su prevodioci često obavljali psihološki posao jer pričaju njihov jezik, pa su prva spona sa novom kulturnom i njima se ljudi otvaraju. Mislim da je to bio najnaporniji deo posla. Dešavalo se da ljudi posle tri, četiri meseca moraju da naprave pauzu, zato što je izuzetno iscrpljujuće. Pored zime i pored konstantnog trčkaranja levo-desno, mislim da je taj emotivni napor bio najteži.

Na osnovu tvog iskustva i vremena provedenog sa migrantima, koja je glavna razlika između toga kada ih upoznaš i kad provedeš vreme sa njima, i u tome kako se oni prikazuju u medijima?

Mirko: Ko god se u medijima prikazuje, prikazuje se pogrešno, bez obzira na želju i način rada tog medija, jer onako kako nekoga upoznaš lično je mnogo istinskije od onoga što on sam o sebi predstavi kroz neki medij. Posebno problematičan jeste odnos medija prema izbeglicama i migrantima tokom ove izbegličke krize koja više u suštini nije ni kriza i traje mnogo duže nego tu zimu o kojoj mi pričamo.

Videli smo kako je bilo u filmu, imaš li neke podatke kako to sada izgleda?

Mirko: Kamp u Preševu je trenutno zatvoren, dole nema nikoga. U Srbiji postoji čini mi se 17 drugih kampova, u kojima sve zajedno ima oko 4 hiljade ljudi. Taj broj se menja na dnevnom nivou, ljudi i dalje prolaze kroz Srbiju ali u mnogo manjem broju nego te zime. Zatvorene su sve granice i jedini način da putuju dalje jeste ilegalno preko krijumčara, što im naravno otežava put, pogotovo što je sada zima i nepogodni su vremenski uslovi, tako da je oko 4 hiljade ljudi u kampovskim uslovima od Subotice do Bujanovca.

Takođe jedna od rečenica iz filma jeste Sećate se samo prijatelja, ne mesta iz kog ste. Šta se promenilo od snimanja, zbog čega je baš sada vreme da se emituje film "Između granica"?

Jelena: Ti ljudi su putovali ka Nemačkoj. Niko nije hteo da ostane u Srbiji, niti bilo gde drugde. Naravno, pored Nemačke, tu su i Švedska i Austrija... Evropa. Tim ljudima je bio važan dolazak u Srbiju jer su shvatili da to nije neprijateljska teritrija. Ostajali su u kontaktu sa volonterima. Mislim da je zahvanost koju nose baš velika stvar. U tim situacijama mislim da im je mnogo više značilo kada im se neko ljudski obrati, ali ne sa sažaljenjem, već da razgovara sa njima o običnim stvarima. To se pamti i to im je značilo više i od suvog hleba i sendviča koji dobiju. Mislim da je vrednost međuljudskih odnosa mnogo veća i treba na to uvek da se podsećamo. Nikad ne bih pozivala ljude da gledaju film zato što je bitna priča, već to što su svi koji su gledali emotivno bili uključeni. Iako govori o političkim stvarima, priča je intimna.

Miljana Milekić