Novim generacijama ćutanje više nije zlato

Ćutanje je zlato. Uzdaj se u se i u svoje kljuse. Veži konja gde ti gazda kaže. Narodne izreke možemo tumačiti svakojako, ali protokom vremena one su stekle dvojako svojstvo. Postale su deo vaspitne matrice jednog društva i dobile su neka potpuno nova značenja, u zavisnosti od toga u kakvoj se situaciji društvo nalazi.

Činjenica je da masovno ćutimo. Retko reagujemo na nepravdu, slabo se borimo za sopstvena prava, protiv nasilja, za bolje uslove života.

Krajem 2021. godine imali smo priliku da svedočimo čitavoj poplavi ispovesti o zlostavljanjima, fizičkom i seksualnom nasilju nad hiljadama žena. Ispovesti su vrlo brzo dobile hešteg pod nazivom #nisamprijavila čijim smo praćenjem na društvenim mrežama moglu da uvidimo razmere epidemije nasilja kroz koje naše sugrađanke prolaze.

MANJAK INTEGRITETA NAJVEĆA PREPREKA SLOBODNOM I PROFESIONALNOM NOVINARSTVU

Ovaj slučaj, kao i brojni drugi poslednjih meseci, pokazuju da smo ipak spremni da kažemo šta nas žulja, ali do te odluke još uvek stižemo teško i sporo.

Da li je ćutanje zaista zlato i da li nas takva vaspitna matrica sputava? Ili je naše nemešanje smešteno u neka druga ishodišta?

Kulturolog Zoran Đukanović kaže da narodne izreke nemaju baš toliku moć nad nama, iako jesu deo našeg vaspitanja, već da je naše ćutanje o problemima produkt straha i nagona za samoočuvanjem.

"Nije to specifično samo za naš lokalni mentalitet. Ono što prethodi tom vaspitnom kodu jeste pitanje straha i potrebe za samoodržanjem. Zato većina ljudi, ako moraju da biraju između solidarnosti i osećaja za pravdu sa jedne i straha i rizika jer je uvek na vlasti neko jači, uvek će se opredeliti za konformizam i ćutanje", kaže Đukanović.

On kaže da se takve izreke mogu tumačiti na mnogo načina, te da njihov uticaj na naše vaspitanje može imati i pozitivno i negativno dejstvo. Veći problem predstavljaju stvari za koje smo odmah spremni da skočimo, a koje nikada ne primećujemo.

“Sada svi viču Nole, Nole, spasimo Noleta, a nikome ne pada na pamet da postoji jedan Asanž koji je mnogo bitniji za planetarno pitanje slobode govora. Problem nije to što ćutimo, već što glas dižemo mimo svih normalnih prioriteta. Čitao sam tekst o devet stvari o kojima moramo voditi računa kada skraćujemo šiške. Dakle, tu razmišljamo o devet faktora, a kada treba da se pobunimo protiv nečega kao građani, vrlo često ne uključimo ni izbliza toliko faktora”, tvrdi Đukanović.

U sociološkom smislu, navike građana Srbije, njihovi svetonazori i viđenje stvarnosti menjaju se.

Sociološkinja Nataša Ivaneža kaže da se sve češće pojavljuju primeri bunta u kojima ljudi jednostavno više neće da ćute i trpe. Jedan od najupečatljivijih bio je upravo talas #nisamprijavila.

“Te poslovice su samo najreprezentativniji modeli obrazaca ponašanja kojima se učimo, od porodice do medija. Ne rađamo se mi sa urođenim takvim porukama i stavovima i mislim da je moguće sve to promeniti, a vidim i da se menja, naročito kada posmatramo priču o seksualnom nasilju”, kaže Nataša.

Ona ističe da nam je pripadnost grupi jako važna, a na nepravde ne reagujemo često i jer nismo sigurni u ono što vidimo.

“Kada ljudi oko nas ne reaguju, nećemo ni mi, jer nismo sigurni u sopstvena opažanja. Ima tu straha, očekivanja da će uvek neko drugi izaći i pobuniti se”, navodi Nataša.

DECA DANAS PLAČU ZBOG POKLONA, JA SAM PLAKAO JER MI NISU PUŠTALI NA PROTESTE

A šta o ćutanju i automatskom poštovanju autoriteta kažu mladi? Sve su brojniji na ekološkim protestima, iako na društvenim mrežama često deluju nezainteresovani za stvarnost. Za sve to postoje ozbiljni razlozi, smatra aktivista Nikola Ristić.

“Naša generacija je malo slobodnija i prirodno je da svaka nova generacija sa sobom donosi liberalnije obrasce. U našem društvu je problem, jer smo kasno ušli u demokratizaciju, a naša generacija je prva koja je van kuće mogla da čuje nešto o tome. Prvi smo imali građansko vaspitanje u školama, tako da je velika generacijska razlika između nas i roditelja”, kaže Nikola.

Razlika između naše generacije, smatra Nikola, i onih koji su bili mladi devedesetih, a koji su takođe glasno izražavali stavove na protestima, je u tome što mi imamo priliku da odemo odavde kad god želimo.

“Danas se mnogo liberalnih mladih ljudi odlučuje da ode odavde kada više ne može da trpi ono što ih okružuje, pa se stiče utisak da smo tiši, a u stvari smo spremniji da iskažemo svoj bunt”, navodi Nikola.

Menja li se naš manir da se ne mešamo i šta na to utiče, poslušajte na našem podkastu.

P.K.