Deca danas plaču zbog poklona, ja sam plakao jer me nisu puštali na proteste

Početkom decembra 2021. godine, režiser Stevan Filipović javno se deklarisao kao gej. On je na svom tviter nalogu objavio fotografiju uokvirenu duginim bojama, a zatim je objavio status:

"Promenio sam profilnu sliku. Preciznija je sad. Nekome bitna, nekome nebitna stvar. Samo da bude jasno da ne postoji nijedan deo mene koga se stidim, koji krijem, ili koji neko može da pomisli da iskoristi kao oružje u eventualnom sukobu. Brišemo podtekst, since 1981."

Usledile su poruke podrške i oduševljenja, ali je bilo i onih prepunih mržnje, homofobije i šovinizma.

Filipović je reditelj mlađe generacije, kojeg znamo po filmovima "Šejtanov ratnik", "Šišanje", "Pored mene" i svojim je filmskim radovima uvek izazivao oprečne reakcije publike. Dobitnik je brojnih nacionalnih i regionalnih priznanja, uključujući i Gran pri na filmskom festivalu u Puli.

Krajem protekle godine organizacija Centar E8 proglasila ga je i za "pravog muškarca". U žiriju su bili Marko Somborac, Saša Janković, Marko Šelić Marčelo, Zoran Kesić, Renato Grbić i Branislav Trifunović.

Stevan za Oradio kaže da mu titula godi, jer ove godine ona ozbiljno preispituje tradicionalan pogled na to kako treba da izgleda i ko treba da bude pravi muškarac u našem društvu.

"To jeste veliki kompliment i prilog tome šta znači biti muškarac. Postoji stereotip ovde šta znači biti pravi muškarac, a mi sada razbijamo taj stereotip i dopunjavamo šta on još može biti. Za mene bi pravi muškarac morao da bude feminista."

Koliko ti je trebalo da kažeš sebi: hajde da kažem ko sam i ljudima koji me ne poznaju lično i to ih se ni malo ne tiče?

To je suma jako dugih procesa. Nadam se da će mlađima biti mnogo lakše. Ovo je moja lična i politička odluka koja ima veze sa minimumom dostojanstva. To je nešto sa čim se rađate, na šta ne utičete, a određuje vas. Loše je i destruktivno za pojedince iz LGBT populacije da to kriju. Loše je i za društvo u globalu, jer zbog ćutanja ostatak društva ne zna da su im to neke komšije, rođaci, prijatelji, nego nekakvi vanzemaljci o kojima misle da ne znaju ništa.

Bilo je puno pozitivnih komentara, ali je bilo i poruka mržnje. Pogađa li te to?

Ma ne. Ja sam rastao na Voždovcu devedesetih i mnogo luđe stvari sam preživeo. Komentari anonimnih ljudi na mrežama me ne pogađaju. Vreme je da prestanemo da reagujemo lično na to, jer se ne znamo lično, ali to jeste nekakav termometar koji meri temperaturu u društvu. Pokazalo je to i silinu mržnje, naročito na Fejsbuku, dok je na drugim mrežama bilo mnogo bolje. Sa "Šišanjem" smo imali smrtne pretnje, policiju na premijeri, ovo sad je banja u odnosu na tu situaciju. Ne bih se ja tu stavljao u poziciju žrtve, idemo dalje.

Imaš li utisak da se odnos prema LGBT populaciji popravio u poslednjoj deceniji?

Jeste se popravio. Ja to gledam i šire. Znam kako je to bilo 2010. godine sa "Šišanjem", pa posle i sa filmom "Pored mene", gde je bio taj čuveni gej poljubac. Tada smo znali da se ušunjamo u salu, da čujemo malo reakcije publike i moram reći da su žene te koje su prve počele svojim momcima, drugarima, da govore: ma šta vam to smeta, to je sve ok, dok su oni bili rezervisaniji. Ali, razgovaralo se o tome, mnogo bolje nego ranije. Pokretanje bilo kakvog razgovora je dobra stvar, jer to menja stvari. Svedeni smo na binarne relacije, ljudi koji su za ili protiv Vučića, a zapravo gubimo društvo u tom procesu.

Film "Pored mene" postigao je zavidan i zapažen uspeh, pa si krenuo u nastavak kroz film "Pored tebe". Čekamo već godinama da bude završen. U kojoj je on fazi sada?

Ja sam svedok-veteran tih mafijašenja na konkursima. Svi filmovi koje sam radio imali su tužnu istoriju ignorisanja od države. A, onda, kada izađu sjajne kritike u Varajatiju, Njujorkeru i drugim uticajnim medijima, kada budu najgledaniji u bioskopima, onda to nikada ne bude dovoljno da se pomogne sledeći film. Sa ovim novim filmom, koji je nastavak filmova "Pored mene" i "Šišanje", u kojem glavnu ulogu igra Mina, ćerka Marka Nikolića, a jednu od uloga igra i Mirijam Margolis, dobitnica BAFTA nagrade za film "Doba nevinosti" Martina Skorsezea, izašli smo na konkurs sa skoro gotovim filmom i komisija ga je tri ili četiri puta odbila. Ova poslednja je odbila čak i da pogleda film, što se nije desilo u istoriji Filmskog centra. Super je, ovaj put, to što je film snimljen i doći će do bioskopa i svi ti ljudi jednom neće moći da se prave da on ne postoji.

A, kuda nas vodi ta nova filmska priča?

Priča je verovatni razlog zašto ne dobijamo novac na konkursima. Film govori o novinarki u tabloidu, koja želi da bude istraživačka novinarka. Onda je ono što radi po tabloidima ujede za guzicu i uvidi kako to izgleda kada postaneš meta takvih medija i dobijaš sve ono što si ti do juče radila svima drugima. Tu se umeša politika, likovi iz prethodnog filma su pet godina stariji i videćemo ih na sledećoj životnoj stanici. Videćemo i neke likove iz "Šišanja", gde su i šta rade u ovoj današnjoj, pandemijskoj Srbiji.

Sve vreme u filmovima obrađuješ život mladih ljudi, srednjoškolaca. Zbog čega insistiraš da portretišeš baš mlade u Srbiji?

Mislim da ću uvek raditi takve filmove. Danas ja nisam u situaciji da znam šta mladi misle ili osećaju, ali smo baš zato imali obilje radionica na kojima smo sa njima razgovarali, bukvalno o svemu, cela ekipa. Film "Šejtanov ratnik" iako horor, bio je delimična biografija. "Šišanje" je doticalo sledeću generaciju koju sam još uvek poznavao, ali u "Pored mene" sam opisivao mlade koji su moji studenti, sa kojima nisam rastao. Sve razgovore sa tih radionica implementirali smo u scenario i to mi se toliko dopalo, da više drugačije i neću da radim. To je poštovanje i njih i profesije kojom se bavimo.

Tvoj politički aktivizam veoma je izražen na društvenim mrežama, na protestima i verovatno je jedan od razloga zbog kojeg te ignorišu na konkursima. Koliko ti je važno da uvek budeš deo neke pobune i neslaganja?

Mi smo politizovani od nule: deca plaču jer ne dobijaju nekakv poklon, a ja sam sa deset godina plakao jer neće da me puste na protest protiv Miloševića. To je ili sistemski bag ili dobra osobina za moju generaciju. To je moja građanska dužnost, nema tu nikakve hrabrosti s moje strane. Jednostavno, tako moramo svi da delujemo da bi nam bilo bolje i da bismo menjali ovo društvo. E sad, živimo u zemlji u kojoj je napravljeno da to nije normalno, gde sve to izaziva negativne konsekvence na poslu ili u profesionalnom životu, ali upravo protiv toga moramo da se borimo.

I devedesetih je vlast targetirala umetnike ali su mnogi filmovi ipak snimljeni, bez obzira na to što im nisu išli na ruku?

Luđa je situacija sada nego tada. Nije gora, jer ne ginu ljudi u ratovima, ali jeste luđa. Imamo paralelno uspon populističkih politika, digitalnu revoluciju, zloupotrebu novih medija i opsesivnu potrebu vlasti da kontroliše bukvalno sve. Tu ima prostora samo za njih i one koji su protiv njih i to je sav javni život. Oni nas vide kao smetnju, dobro su detektovali da većina umetnika nikada neće biti za njih.

Da li te pogađa nedostatak podrške među kolegama?

Ne znam da li me pogađa. Prestao sam doživljavam većinu tih ljudi kao kolege, nisam siguran da smo na istom zadatku. Meni je film fanatični poziv, a gledam ljude kojima je film nusproizvod mešetarenja na konkursima. Njihov je to izbor, ali ne znam kako onda možemo biti kolege. Ne želim da vređam bilo koga, ali šta da im radim.

Veliki si fan Star warsa i to si dokazao tako što si snimio fun fiction film "Breaking Point: A Star Wars Story". Kako je on nastao?

To je jedan od najdražih projekata koje sam radio. Ujedno je i najličniji. Bio mi je izazov da li mogu u okviru "Star wars" pravila da ispričam jednu ličnu pričicu. Potrebno je mnogo ljubavi da bi se tako nešto napravilo. Ogromna količina entuzijazma i ljubavi , više od sto ljudi bilo je potrebno da završimo taj film. To je jako čista situacija. Nema budžeta, nema velikih ambicija, nemamo ni prava da snimamo takav film. I tu ostanu samo ljudi koji to rade iz emicije i želje da se to napravi.

Kompletan razgovor sa Stevanom poslušajte ovde:

Petar Klaić