Neonacisti marginalni, ali trend ozbiljan

Neonacizam u Srbiji nije stara pojava iako je daleko od masovne. Nedavno okupljanje poklonika Milana Nedića, kvinsliškog predsednika vlade iz perioda nemačke okupacije Srbije, o čijoj eventualnoj rehabilitaciji sud još uvek nije doneo odluku, pokazalo je da neonacizma i dalje ima, čemu svedoče i nacistički pozdravi i parole viđene u Beogradu tog dana.

Ovog puta bilo je i reakcije, mahom opozicionih stranaka i pokreta čiji su članovi održali protest uz prisusutvo velikog broja policajaca koji nisu dozvolili da se dve grupe sukobe.

Ovo nije prvi put da grupe ili pojedinci u Srbiji veličaju kolaboracioniste, ističu nacističke simbole, a utisak je da se s vremenom ti incidenti sve više ponavljaju i postaju sve javniji.

Gost emisije "U kakvoj zemlji želim da živim" sociolog Miloš Perović kaže da je takva simbolika već viđena na sudskim procesima za rehabilitaciju Milana Nedića.

"Čini se da je ovog puta bilo nešto više neonacista, dok su sa druge strane bile tri protestne kolone: LDP, DS čiji je antifašizam u tom momentu bio jasno predizborni, a bile su tu i razne leve grupe. S obzirom na to da je isti dan održan skup protiv medijskog mraka, gde je bilo mnogo više ljudi nego ovde, po meni je to tužno i poražavajuće za grad poput Beograda", kaže Perović.

Istoričar Vojislav Martinov kaže da je pre tog skupa bio u Beogradu gde je video grupu ljudi koji su sakupljali novac za spomenik Milanu Nediću.

"Ne znam koliko su oni aktivni na ulicama, ali stekao sam utisak da su tu bez problema i da niko nije ni pokušao da se konfrontira sa njima", kaže Martinov.

Miloš Perović kaže da većeg otpora neonacizmu kod nas nema jer im se najčešće suprotstavljaju marginalizovane grupe.

"Ovde je i sam antifašizam marginalizovan, a u neku ruku i kriminalizovan. Danas nije poželjno reći da ste anti-fašista. Razlozi su sadržani u pravcu kojim se kreće Srbija trideset godina od brutalnih ratova kojima je razbijena država koja je počivala na egalitarizmu. Od tada imamo promenu društvenih vrednosti, reviziju pogledas na Drugi svetski rat, što se očituje u istorijskim udžbenika, pa čak i konfliktni odnos među nacijama", kaže Perović.  

Srbija je 2009. godine donela Zakon o zabrani manifestacija neonacističkih ili fašističkih organizacija i udruženja i zabrani upotrebe neonacističkih ili fašističkih simbola i obeležja. Međutim on se gotovo uopšte ne primenjuje. Zemlje Zapadne i Istočne Evrope sa različitim uspesima donosile su slične zakone. Tako danas u Rusiji imamo zakon protiv rehabilitacije nacizma, dok u Austriji tako nešto ne postoji.

Nemačka ima veoma oštre zakone o isticanju naci simbola, negiranju holokausta, a otišli su čak dotle da je samo verbalno izražavanje naci stavova veoma restriktivno i podložno brojnim odredbama zakona.

Češka je naci simbole i negiranje holokausta odavno stavila van zakona, slično je učinila i Grčka, Italija, Holandija, Luksemburg i mnoge druge zemlje.

Sa druge strane Poljska je pre dve nedelje donela dopunu zakona kojima se skida odgovornost Poljske i Poljaka za saučesništvo u nacističkim zločinima tokom Drugog svetskog rata i kojim će se javno pominjanje da su neki Poljaci učestvovali u Holokaustu i pogromima Jevreja kažnjavati kao kleveta.

Nadalje, Švajcarska nema zakon koji posebno kažnjava negiranje genocida i isticanje naci simbola, ali kažnjava ljude koji to čine po drugim zakonima. Španija ima pomalo šizofrenu situaciju jer je Vrhovni sud rekao da "negiranje" neustavna kategorija. Tako je ispalo da je negiranje genocida dozvoljeno, ali za opravdavanje genocida možete završiti u zatvoru.

Miloš Perović kaže da trendovi revizionizma, koji su trenutno najjači na istoku Evrope, a ni zapadne zemlje nisu imune na njega, kreće još šesdesetih godina od istoričara Fransoa Firea koji je začetnik procesa. Posle njega je, 1986, istoričar Erst Nolte u članku u Frankfurter algemajne cajtu formirao teorije o totalitarizmu čiji je cilj bio da izjednači fašizam i komunizam.

"On je tvrdio da je istrebljenje Jevreja reakcija na klasno istrebljenje tog vremena u Rusiji. Takva teza je omogućila kriminalizaciju svake leve ideologije, pa danas imamo u Istočnoj Evropi da je svaki pokušaj leve ideje kriminalizovan", kaže Perović.

Vojislav Martinov kaže da u takvim ideologijama niko ne ulazi u suštinu već se pribegava pukom brojanju žrtava na jednoj ili drugoj strani.

"Gulag se poredi sa Aušvicom, ne ulazi se u uzroke i to je jedna utopijska projekcija prošlosti. Ona na žalost otvara vrata relativizaciji fašizma", kaže Martinov.

Naši sagovornici se slažu da je obrazovni sistem dozvolio da izučavanje istorije bude obeleženo nacionalističkim stereotipima. Vojislav Martinov kaže da u istorijskim udžbenicima nije toliko upitna faktologija koliko slobodno tumačenje događaja od strane pisaca tih knjiga.

"Interpretacija događaja se menja i beskrajne su mogućnosti toga. Bombardovanje Beograda može da se tumači i kao zločin protiv stanovništva ili kao borba saveznika protiv Trećeg rajha. Interpretacije zavise od društvenih vrednosti koje formiraju pre svega intelektualnci i političari", kaže Martinov.

U emisiji "U kakvoj zemlji želim da živim" bilo je još reči o ulozi Milana Nedića u Drugom svetskom ratu, možemo li zaista očekivati njegovu rehabilitaciju kao i zbog čega je Srbija postala odredište za neonaciste iz brojnih evropskih zemalja. Ceo razgovor možete poslušati na našem podkastu.

P. K.