Društvo / Aktivizam
Dva dana, hiljade koraka
Ideja da se, kao reporterka, pridružim studentima u protestnoj šetnji od Beograda do Novog Sada "Na korak od pravde", potekla je od moje urednice – i hvala joj na tome, jer ni u najluđim snovima nisam zamišljala da ću tu rutu ikada preći peške. Kao studentkinja Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, ovaj put mi je i te kako poznat, baš kao i činjenica da sam onog 1. novembra mogla biti ispod nadstrešnice, čekajući voz na putu ka fakultetu.
Poslednji put kada sam prešla sličnu kilometražu u jednom danu (oko 40 km), bilo je na Malom zapadnom ili Malom istočnom maratonu na Fruškoj Gori pre nekoliko godina. Naravno, tada sam imala luksuz da naredni dan provedem nepomično u krevetu, prepuštena upali mišića. Ovoga puta, međutim, trebalo je izgurati istu distancu dva dana zaredom – činilo mi se ekstremno, ali ostvarivo. Uostalom, to je samo šetnja, zar ne?
Na startu, kod Fakulteta dramskih umetnosti, studenti su razmišljali slično. Mnogi od onih s kojima sam razgovarala nisu imali posebne pripreme – osim jednog momka, koji je nekoliko dana ranije prepešačio 50 km kako bi se spremio. Divim mu se.
Prvi dan – 30. januar: Podrška na svakom koraku
Prva pauza – Batajnica
Batajnica je bila prvo mesto gde je studente i ostale pešake srdačno dočekao veliki broj građana. U samom centru, na raskrsnici, učesnici su posedali, uzeli nešto za osveženje, ali najvažnije je bilo da malo odmore noge. I dok smo mi hvatali dah, građani su prilazili, čak i deca, noseći pune šake voća i slatkiša, gotovo moleći studente da uzmu, govoreći: "Uzmite, trebaće vam za kasnije".
View this post on Instagram
Druga pauza – Nova Pazova
Za razliku od Batajnice, gde se sedelo na betonu usred raskrsnice, u Novoj Pazovi pauza je bila nešto udobnija – kod škole odmah pored puta. Tu je bilo malo trave, klupica i, što je najvažnije, kafića. Nakon nekoliko sati pešačenja i mnogo osveženja, mnogi studenti su počeli da traže WC, a i ja sa njima. Prvi kafić koji sam ugledala bio je meta i drugih umornih pešaka. Dok smo formirali red za toalet, jedan čovek je ušao za nama i dobacio: "Sve što popiju studenti, ja plaćam!". Iako niko od nas nije došao zbog toga, konobarica je spontano napravila nekoliko kafa i podelila ih studentima dok su čekali. Podrška nije dolazila samo u rečima – bila je opipljiva i činila je da svaki korak bude lakši.
Velika pauza – Stara Pazova
Kao što ste sigurno videli, u Staroj Pazovi pešake je čekala prava gozba. Staropazovčani su za studente pripremili 50 litara čorbe, oko 60 kilograma sremskih kobasica, 15 kilograma lovačkih ćufti, preko 50 kilograma prasetine, domaće šunke i slanine, roštilj, slavonski čobanac i gulaš. A ja bih dodala – još toliko kolača, palačinki, kiflica, krofni, peciva, salata i svih mogućih vrsta pića. Jedino mi je žao što sam, u duhu pristojnosti, krenula od predjela i supe, pa nisam stigla da zauzmem mesto u redu za gulaš.
Cilj prvog dana – Inđija
Od Stare Pazove do Inđije hodali smo po mraku. Jedina zabava studentima bili su oni sami, pa su spontano smislili pesmicu:
"Ma digni ruku, digni obadve,
Digni ruke od svega, nemaš kartu ni do Inđije."
Nakon toga, nizale su se pesme jedna za drugom, a najraspevaniji period bio je upravo pred sam cilj. Kada smo stigli u Inđiju, dočekalo nas je toliko ljudi da se činilo kao da je okupljanje brojnije nego na koncertu Red Hot Chili Peppersa 2007. godine u Inđiji.
View this post on Instagram
Drugi dan pešačenja – 31. januar: Introspekcija
Za razliku od prvog dana, kada su ljudi gotovo na svakom koraku stajali pored puta, mahali, plakali, grlili i pružali podršku studentima, drugi dan prošao je u drugačijem ritmu. Oko nas su uglavnom bile beskonačne njive, a atmosfera je postala tiša, što je vodilo više ka introspekciji.
Ipak, jedan trenutak prekinuo je tišinu i postao legendaran – susret sa čobanom i njegovim stadom. Ovce su, iz nekog razloga, odlučile da pruže podršku na svoj način i iznenada su potrčale ka koloni. Čoban ih je jedva skupio i odveo nazad, a mi smo u tom haosu shvatili da su im verovatno bile zanimljive pištaljke. Redari su zamolili šetače da prestanu da pište dok se ovce ne vrate svom pastiru.
Osim ovih neočekivanih momenata, drugi dan protekao je u razgovorima, upoznavanjima, razmeni utisaka i, naravno, muzici – jer je ona bila ključna za održavanje dobrog raspoloženja. Svi su se obradovali prvom susretu sa većim brojem građana tog dana, kod Hrama Blage Marije, u blizini Čortanovaca. Doček i osveženje pripremili su meštani Čortanovaca, Beške, Sremskih Karlovaca i svih okolnih mesta. Mislili su na svaki detalj – toliko da su u jednom trenutku počeli da dele čak i cigarete. Jer, realno, gde bi pušači mogli da ih nabave među beskrajnim njivama?
Između pauze na Banstolu i Sremskih Karlovaca potrošili smo najviše vremena. Dobar deo puta išli smo jednom trakom, kako bismo propustili bicikliste, koji su tog dana prelazili celu rutu od Beograda do Novog Sada. Sa nestrpljenjem su iščekivali svoje kolege na bicikliu, stajali često, što je dodatno produžilo našu rutu, ali kada su konačno stigli, bilo je nezaboravno. Nema te osobe koja nije slavila, neki jer su ponosni, a drugi zbog toga što je to bio znak da se uskoro kreće dalje. Tragično-komična situacija bila je ta da smo sat vremena čekali bicikliste, a planirana pauza u Sremskim Karlovcima bila je samo par minuta hoda udaljena. Tu scena već dobro poznata – studenti su sedali gde god su stizali, uzimali sve što je bilo na stolovima, a građani su obilazili i pružali pomoć, deleći šta god da su imali. Razlika u odnosu na prethodne pauze bila je u tome što smo sada stvarno bili veoma blizu cilja.
Sremski Karlovci – Petrovaradin
Kako smo se približavali Petrovaradinu, u vazduhu se osećala napetost – cilj je bio na dohvat ruke. Ponovo je nastala ona euforija iz prvog dana, slučajna gaženja, jer su svi želeli što pre da stignu na konačnu destinaciju – Novi Sad. Momenat kada smo ugledali tablu "Početak Novog Sada" bio je emotivan – neki su zaplakali, neki su stali da se slikaju, a neki su potrčali. Naravno, već su svi znali da nas u Petrovaradinu, a tek u Novom Sadu, čekaju svi. Subjektivan osećaj bio je da su svi koje znamo već na ulici i čekaju nas.
Petrovaradin – Novi Sad
Nekoliko puta smo stajali pre nego što smo stigli do Mosta Duga, kako bismo svi bili na okupu, redari stali na početak, a barjaktari i nosioci suza odmah iza njih. Ti trenuci su bili posebni jer, iako svesni buke koja nas je okruživala, još uvek se osećala distanca, ništa se još nije videlo, samo se čulo. I onda je krenuo prelazak mosta.
To je bio trenutak koji se pamti zauvek – vatromet, buka koja nije dolazila od nas. I ti ljudi, svi ti ljudi sa strane, koji su svakom pojedinačnom šetaču dali toliko pažnje, ljubavi, ponosa – suze radosnice, uzvici podrške, rukovanja, grljenja, poljupci. Možda se Novak Đoković oseća slično kad donese neku veliku titulu.
Od Mosta Duga do Železničke stanice šetnja je postala lagana. Studenti su se rasporedili u grupe, neki su hodali sa porodicama i prijateljima. Šetnja kroz grad bila je veličanstvena, a dolazak do stanice i tih 15 minuta ćutanja bili su kulminacija svih emocija, ali i broja okupljenih. Taj trenutak je bio vrhunac svega, kao da su svi stajali na ivici nečega velikog, svesni svega što su prošli, a opet, u tišini, okupljeni oko suštine.
View this post on Instagram
Epilog
Mnogo me je ljudi pitalo koliko nas je šetalo, i moram reći da je to skoro nemoguće ustanoviti, jer su se ljudi priključivali tokom celog puta – na kraćim ili dužim deonicama, neki su preskočili prvi dan pa izgurali drugi. Svako od nas ima svoju priču, a ja sam samo podelila svoju.
Još jedno često pitanje bilo je "Da li su te bolele noge?" i "Je l' se neko povredio?". Odgovor je – da. Noge su bolele, leđa, mišići, ali nijedna od tih tegoba nije bila važna. Neki pešaci, koji su imali veće probleme ili povrede, imali su mogućnost da sa strane sačekaju kraj kolone, redare ili automobile koji su im bili na raspolaganju, da ih prevezu deo puta dok se ne odmore. Ti isti redari i automobili nosili su sve preostale donacije građana, koje umorni šetači nisu mogli da ponesu. Iako je bilo dosta viškova, sve je to iskoršćeno kad je studentima zaista trebalo.
Želim da posvetim jedan pasus svim redarima. Oni su kao i svi ostali šetali dva dana, ali uz dodatnu obavezu da prate šta se dešava, da li nekome treba pomoć, izlazi li ko iz kolone ili ima bilo kakve opasnosti. Zamislite kako je to biti stalno na oprezu, pod stresom od mogućih neprijatnih ili opasnih situacija, a sve vreme pešačiti. Svaka čast svim redarima, što su čuvali sve u koloni I učinili da se svi osećaju bezbedno, trčali napred i nazad kako bi komunicirali sa šetačima, a nisu imali priliku ni da odmore onako kako su to zaslužili. Hvala vam, redari!
Tekst i fotografije: Anja Ninić
