Društvo / Aktivizam
Dve generacije, dve šetnje: studentski protesti 1996. i 2025.
Studenti i studentkinje iz Beograda 30. januara krenuli su u protestnu akciju “Na korak od pravde”, u okviru koje su peške prešli put od Beograda do Novog Sada. Prespavali su u Inđiji, a u Novi Sad stigli sutradan, 31. januara predveče. Podsetimo, studenti su put od Beograda do Novog Sada prepešačili kao deo protesta zbog nezadovoljstva reakcijama institucija nakon pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Čak i ako niste ispratili sve detalje ove njihove akcije, sigurno ste tih dana na društvenim mrežama nailazili na snimke atmosfere kojom su ih Novosađani i Novosađanke dočekali kod mosta Duga.
Foto: Irena Čučković
Zanimljivo je da su se 29 godina ranije, odnosno u decembru 1996. godine, novosadski studenti i studentkinje uputili u sličan poduhvat kao i studenti iz Beograda ove godine. Naime, oni su tada krenuli u šetnju iste razdaljine, ali u suprotnom smeru, odlučivši da prepešače put od Novog Sada do Beograda i tako pruže podršku beogradskim kolegama i koleginicama koji su tada protestovali protiv režima Slobodana Miloševića i odbijanja da se priznaju rezultati lokalnih izbora iz 1996. godine.
U novoj epizodi "Rose u podne", emisije Oradija o generacijskom dijalogu i generacijskim razlikama, naše sagovornice bile su Dunja Cvejanov, kao predstavnica generacije Z i Davorka Jelena Draško kao predstavnica generacije X. Iskustvo koje njih dve dele jeste to što su obe učestvovale u protestnim šetnjama u vreme kada su bile studentkinje. Jelena je tako 1996. prepešačila put od Novog Sada do Beograda, a Dunja 2025. put od Beograda do Novog Sada.
Iako u veoma različitim okolnostima, i Dunju i Davorku Jelenu motivisala je ista stvar - želja za promenom.
"Ovih dana mnogo razmišljam i poredim situaciju tad i sad. Moj zaključak da je, osim te mladosti i tog opravdanog nezadovoljstva, sada ipak sve drugačije. Mi smo 1990-ih imali rat i sankcije. Nismo znali šta nas čeka, bili smo zastrašeni i išli smo grlom u jagode. Niste mogli ni da dobijete lako dokumenta ni negde da odete, a tamo napolju je bilo sve lepo, to su bile najlepše i najbezbrižnije godine u čovečanstvu. Sad nigde nije tako bezbrižno, nemate gde da odete, i želite da ostanete ovde", kaže Davorka Jelena.
Foto: Anja Ninić
Kada pomislimo na to kako je sama organizacija protestne šetnje 1996. godine mogla izgledati u poređenju sa 2025. ono što nam sigurno prvo padne na pamet jeste da je značajna razlika to što danas imamo društvene mreže kao sredstva komuniciranja. Njih nije bilo 1996. i zbog toga su, kaže Davorka Jelena, fizički prostori tada bili ključna mesta sastanaka.
“Stanovala sam u studentskom domu. Ujutru u kampusu, u Bajiću, imao si menzu gde se prvo informišeš i onda ideš na fakultet. Ja sam studirala srpski jezik i književnost. U stvari, nije bilo teško informisati se - dođeš u centar zbivanja, informišeš se i ideš dalje”, objašnjava sagovornica Oradija.
Međutim, ni danas se ne odvija baš sve na mrežama. Tako su plenumi na fakultetima jedno od ključnih mesta na kojima se donose odluke, priča Dunja Cvejanov.
"Što se tiče informacija u vezi sa samom šetnjom, one su se najviše širile putem plenuma. Mislim da nam društvene mreže nisu bile presudne za širenje informacija oko organizacije, zato što je to sve išlo preko radnih grupa i plenuma. Međutim, mislim da su one bile najbitnije zbog samog dolaska u Novi Sad i sutrašnjeg protesta, to jest blokade mostova. Mi smo konstantno kačili na mreže gde se u svakom trenutku nalazimo, atmosferu sa šetnje... Mislim da je to doprinelo uticaju na sutrašnju blokadu i sam doček u Novom Sadu, koji je sam za sebe bio spektakularan”, kaže Dunja.
Ona dodaje i da se za šetnju od Beograda do Novog Sada nije posebno pripremala i da je odluka da se u nju upusti došla poprilično spontano.
"Drugar mi je pisao i pitao da li želim da idemo. Rekla sam mu da ću razmisliti, da vidim koliko sam spremna i psihički i fizički, da proverim sve što mogu pa ćemo da vidimo. Prijavljivali smo se za šetnju putem linka i rečeno nam je da, ako bude dovoljno resursa, dobićemo i obezbeđenu opremu za spavanje. I rekoh: ‘Ajde, kud puklo da puklo, uvek mogu da se vratim’. Imala sam podršku roditelja, jer je i moja majka 1996. isto šetala. Pošto taj moj drugar inače studira u Milanu, nazvao me je i rekao da će i njegovi cimer i cimerka doći da šetamo svi zajedno. Oni su se bukvalno spakovali i doleteli u jednom danu. Tako da je to bila impulsivna odluka, ali stvarno vredna”, zaključuje naša sagovornica.
Dunja Cvejanov, foto: Gavrilo Andrić
Sada, dve nedelje nakon šetnje, Dunja je i dalje prepuna utisaka. Pre svega, ističe srdačnost sa kojom su ih dočekivali meštani u svakom mestu kroz koje su prošli od Beograda do Novog Sada.
"Kad mi neko pomene tu šetnju, prva slika koju imam su ta dočekivanja koja smo imali u Staroj Pazovi, u Novoj Pazovi, u Inđiji, gde god smo prošli, i kroz neka najmanja mesta za koja ne znam kako se zovu, uvek bi nas neko dočekao", kaže ona.
Slike ljudi koji na putu između Novog Sada i Beograda dočekuju studente, pozdravljaju ih i nude im hranu, obeležile su i Davorkino iskustvo šetnje duge 80 kilometara 1996. godine. Takođe, ono što je različito kada uporedimo šetnju od Novog Sada do Beograda iz 1996. u odnosu sa onom od ove godine, jeste činjenica da je ona trajala jedan dan, odnosno šetači nisu imali pauzu za spavanje u Inđiji kao što je to bio slučaj sa nedavnom šetnjom od Beograda do Novog Sada.
"Ja sam bila na čelu kolone sa dve koleginice, nosile smo veliki transparent i stalno bile u pokretu. Ljudi su nas isto tako oduševljeno dočekivali. Isto smo tako imali doček u Inđiji, međutim, mi se nismo mogli dugo zadržavati jer nismo imali tu pauzu za spavanje. Shvatili smo da, ako tu zasedno i jedemo sve što su ljudi pripremili, nećemo moći da krenemo dalje. Tako da to nije bila nezahvalnost, nego smo se vrlo kratko zadržali kako bismo mogli nastaviti put”, priča Davorka Jelena.
OBRATI PAŽNJU
Naše sagovornice kažu da je energija ljudi sa kojima su se sretali učinila da zaborave na fizički umor od duge šetnje.
“Meni uopšte nije bilo naporno. Ja sam u svom tom nezadovoljstvu bila željna te avanture. Znala sam da je to izvodljivo, znala sam da imam tu izdržljivost i da možemo to da uradimo. Pratila su nas dva zglobna gradska autobusa, gde je neko kome je trebao predah mogao da se preveze jedan deo puta. Taj 13. decembar bio je neverovatno sunčan dan za to doba godine. Krenuli smo od Filozofskog, prva stanica su nam bili Sremski Karlovci i onda smo nastavili dalje. Euforija je bila ogromna, mi smo se hrabrili, pevali smo pesme…Jedino nas je negde pred zoru zadesila velika kiša i pljusak kod Batajnice i onda smo čekali ispod nekog nadvožnjaka. Potom smo nastavili ka Batajnici i Beogradu i imali doček na Brankovom mostu koji nikad neću zaboraviti”, priča Davorka Jelena.
“Kiša nam nije padala ni u jednom momentu, oblak na nebu se nije video. Mislim da nam je to dobro vreme već odradilo pola posla. Meni je fizički najzahtevnije bilo to što je, posle izvesnog vremena šetnje, neminovno da tabani i stopala bole. Ali nekako smo se svi navikli na tu bol i više ga nismo primećivali”, kaže Dunja.
O tome da cela šetnja protekne po planu brinuli su redari, čije zasluge Dunja posebno ističe.
“Oni su vodili računa o svima nama, o bezbednosti, o našem kretanju. U Inđiji su nas dočekali srednjoškolci, oni su bili zaduženi da nam dodatno obezbede ćebadi, prostirke, vreće za spavanje, posluženje... Stvarno moram sve njih da pohvalim jer su se maksimalno potrudili što se svega tiče”, kaže Dunja.
Film Aleksandra Davića "Ove noge nisu male" o šetnji studenata 1996. godine
Naše sagovornice posebno pamte i način na koji su bile dočekane u svojim krajnjim destinacijama, odnosno Davorka Jelena u Beogradu, a Dunja u Novom Sadu.
“Meni je to podjednako veličanstveno. Ja sam i tad plakala i sad sam plakala kad smo mi dočekivali njih u Novom Sadu. Mi smo 1996. dočekani na Brankovom mosu u Beogradu i stvarno sve je bilo podređeno nama. Išli smo od Brankovog mosta svi zajedno do Filozofskog. Ja sam bila zatrpana cvećem, stariji ljudi su nam prilazili, ljubili nas, plakali…”, priseća se Davorka Jelena.
“Svako je dobio nekako svoj momenat. Meni je bilo predivno što su ljudi iz svojih kuća donosili svoje medalje i onda su nama stavljali te medalje oko vrata. Mislim da je cela šetnja vredna samo zbog tog momenta kad smo videli tu količinu ljudi koji plaču, skandiraju, tapšu... Mene je tu sačekala i cela moja porodica i to mi je baš bio emotivan momenat. Tada sam shvatila celu svrhu šetnje, kad sam tu stigla i videla svoje roditelje i ljude oko sebe koje i ne znam, a koji su nas tako dočekali”, priča Dunja Cvejanov.
“Prosto, nisam mogla da verujem da je prošlo 28 godina. Ali zaista to vredi doživeti i proživeti. Mislim da nije bilo uzalud, uprkos svemu”, zaključuje Davorka Jelena.
Celu epizodu Rose u podne u kojoj smo govorili o iskustvima studentskih šetnji 1996. i 2025. možeš poslušati u plejeru:
I. Č.
